Пише: Иван Милошевић
Зашто од слома комунизма у Црној Гори нема ни политичке странке, али ни интелектуалаца, који би тражили повратак монархије? Зашто у Црној Гори нема убијеђених монархиста, који би направили први корак на том путу тако што би у политички живот барем вербално увели појам монархије? Зашто у Црној Гори нико и не прича о монархији, а камоли да се усуди да захтијева да Црна Гора треба да се врати на старе стазе славе јединог монарха Црне Горе, српског краља Николе Првог Петровића? Зашто та идеја не постоји у политичком животу и ко ју је покопао на стратиштима историје и идеологије?
Црна Гора, попут Србије, своје најславније дане имала је када је била књажевина, а потом краљевина. Ваљда то не треба посебно објашњавати и мислим да постоји општа сагласност око тога. Па, зашто онда неко не устане у Црној Гори и јасно каже да треба вратити монархију и обновити све оно што се показало виталним у том друштвеном систему?
Пуно питања и не желим да прихватим да је одговор само један, односно да је Црна Гора једина неокомунистичка држава у Европи чији је отац нације Јосип Броз, а не владике, а потом световни владари из династије Петровића. Иако посљедњи догађаји иду томе на руку и од данашњих стпостотних Црногораца праве идеолошку Брозову дјецу, не прихватам да је одоговор на сложену причу о монархији тако сурово једноставан. Мора да има још ту нечега и не прихватам да нам је свима Кумровец упио и задње зрно мозга и од нас направио одрасле пионире и скојевце које пјевају Титу и његовом дјелу. Мора да има још нечега, што тој идеји не да пронађе своје мјесто на политичкој сцени Црне Горе и покрене то питање са мртве тачке на којој се данас налази.
Наравно, и монархија је у посљедњих стотињак година промијенила свој облик и данас се већином препознаје по просвећеним владарима, дворској аристократији и од тога прилично независном политичком животу, гдје народ бира ко ће и како да управља државом, али под покровитељством монарха, који врло ријетко политички интервенише и мијеша се у оно што народ треба да уради, а не он.
Зашто Црна Гора не би могла да буде таква земља, гдје би народ бирао политичаре, али гдје никада не би доводио у питање врховни државни ауторитет, односно монарха и његов народ, државу и границе? Зашто Црна Гора не би обновила монархистичке везе са осталим европским дворовима и покушала да се врати на оно што је некада имала, а то је да су принцезе Петровића имале утицај и на политику својих мужева, односно краљева или књажева европских земаља?
Монархија је заправо земаљска имитиција небеског царства, гдје је све уређено по осјетљивим правилима, чија је највећа снага традиционалност и дуготрајност и наследност монархистичке мисије. У монархији не може данас да важи једно, а сјутра друго и за њих не важи да су једино битни интереси, већ се њихови односи заснивају на традиционалним везама које су се доказале кроз вјекове, заједничком борбом за заједничке вриједности, а то су већином идеје слободе, религиозног доживљаја свијета и свијести да као што је Бог владар у царству небеском, тако је и краљ његов заступник у земаљском царству. Те идеје су се показале изузетно витаклним и преживјеле су многе промјене, па су и данас неке најразвијеније државе свијета монархије.
Истина, када се прекине природан ток монархије, као што је то било у Црној Гори и Србији, тешко је вратити се на старо. Хоћу да вјерујем да је то један од разлога што се не враћа монархија у Црну Гору. Наиме, данас би било врло тешко одлучити ко би требало да буде монарх у Црној Гори. Наравно, првенство припада Петровићима. За сада на том мјесту једино се налази принц Никола Петровић, али њега изгледа да повратак монархије не интересује или барем се јавно о томе није изјашњавао. Уз то тешко би титула монарха припала некоме ко није одгајан да буде краљ, а по свему судећи принц Никола није прошао кроз ту обуку. И оно што је урадио од када је добио редовну апанажу од државе није гаранција да је њему све јасно око монархије и иако је одрастао у Француској, гдје се добро зна све о томе, њему као да то није било толико интересантно. Ипак, монарх мора за себе да каже да је монарх и да има право на круну и да то зна да брани и да се за то избори. Принц Никола за сада ништа од тога није урадио, а и нема намјеру да то тражи.
У таквом случају могао би се као насљедник црногорске круне именовати неки од принчева куће Карађорђевића. Сви они преко књегиње Зорке имају црногорске крви у себи и могли би да претендују да буду црногорски владари. Наравно, о томе би одлучивао Крунски савјет који би младог краљевића требало да припреми за преузимање престола. У данашњим приликама када су у Црној Гори Карађорђевићи проглашени окупаторима за такав сценарио не постоји ни промил шансе, али када прође ова антисрпска и неприродна хистерија у Црној Гори надам се да ће се неко позабавити и том темом.
Повратак монархије преко ноћи у Црној Гори је немогућ. много шта је против тога, а највише се то односи на идеолошку богоборачку и вулгарно материјалистичку обојену тобожњу културну и политичку елиту. Свега тога би се требало одрећи и вратити уназад најмање седам или осам деценија и одатле почети градити државу на новим темељима. Та интелектуална авантура прелази границе овога текста, који жели да идеолошку подијељену политичку сцену осмисли новим појмовима, потут овог о монархији.
За разлику од Црне Горе у Србији би се повратак монархије могао спровести буквално преко ноћи. У Србији постоји престолонаследник, постоји двор, постоје његове везе са осталим европским дворовима, а и међу народом династија Карађорђевић још увијек има запажен углед. Мислим да се у Србији ништа не би промијенило када би заноћила као република, а пробудила се као мнонархија. Због тога ми не иде у главу зашто Србија одавно није краљевина, што би је експресно премјестило у центар европске демократије и аристократије. Уједно то би био и њен радикални раскид са комунизмом, без чега нема уласка у европски аристократски крем, чији је дио Србија била све до до прије седамдесетак година.
