Толико се слави, урла и барјачи, а рад нико не помиње. Зато ваља рећи сљедеће:
Прије неколико деценија, кад је Алуминијски комбинат успјешно радио, дошао је у ово предузеће млади човјек, који је завршио политичке науке, да тражи посао. Директор га је питао шта би радио. Одговорио је да би организовао дружења, шетње, идеолошко-политичку наставу, а и још неке друштвене активности.
-Нијесам те питао шта би радио послије радног времена, него којим би се послом бавио у фабрици, узвратио је директор. „Комбинату су потребни инжењери, техничари и мајстори, а не политичари и политизери.“
У Комбинату се, заиста, добро радило све до времена када је наступило оно што назваше „Антибирократска револуција“. Тада политизери власт отеше, индустријалце растјераше и привреду уништише.
Идеолошко-политичке наставе и поподневних шеткања не фали, али се ништа не производи. Троше се старе залихе, добијају се мрвице од свјетских моћника, али се ништа не производи. Тешко земљи у којој се незарађено једе, ништа ново не ствара, а привреда разара.
Кад би се омогућило да у привреди ради ико ишта, можда ни ми не бисмо били нико и ништа.
Јован Ераковић
