Пише: Тихомир Бурзановић
Постоје у животу послови који траже посебну врсту жртве. Рудари силазе под земљу, хирурзи отварају људско тијело, а онај ко данас у Црној Гори покуша да води озбиљну јавну полемику — мора добровољно да силази испод нивоа сопственог интелекта.
Некада је за улазак у јавни простор било потребно знање, стил, аргумент и бар минимум стида. Данас је довољно да човјек има профил на друштвеним мрежама, неколико научених партијских реченица и способност да без трептаја изговори нешто што ни здрав разум ни елементарна логика не могу преживјети.
У савременој црногорској јавности озбиљан човјек више не улази у расправу да би нешто доказао, него да би провјерио колико ниско може да се сагне а да му не испадне достојанство из џепа. Јер, како другачије полемисати са људима којима је аргумент увреда, чињеница непријатељ, а галама врхунац политичке филозофије?
У телевизијским студијима данас више не гостују саговорници него такмичари у дисциплини „ко ће дуже причати без иједне мисли“. Водитељ постави питање о економији, а одговор крене од издаје предака, преко националне угрожености, па заврши на томе ко је коме лајковао статус 2019. године. И све то са драматичним тоном као да се у најмању руку расправља о судбини човјечанства, а не о канализацији у приградском насељу.
Посебна су прича локални политички пленуми. То су мјеста гдје се демократија редовно појављује само као жртва. Ту човјек може чути да је асфалтирање улице „историјски искорак цивилизације“, да је постављање три клупе „развојна стратегија“, а да је сваки критичар аутоматски државни непријатељ, страни плаћеник или, у најгорем случају, пристојан и писмен човјек.
Невладин сектор, наравно, не заостаје много. Код нас постоји читава индустрија професионалне забринутости. То су људи који су толико посвећени људским правима да би најрадије укинули право другоме да мисли другачије од њих. Њихова толеранција траје тачно док не чују супротан став. Након тога креће јавни линч, морална пресуда и етикетирање, све у име демократије и европских вриједности.
Али посебан степен друштвеног пада види се у све чешћем развлачењу туђих приватних живота по медијима и друштвеним мрежама. Код нас више није довољно политички нападати човјека, него се мора копати по његовој интимности, браку, партнерима, па чак и сексуалним склоностима, као да је то мјера нечије способности, морала или јавне вриједности. Највећа иронија је што такве „моралне пресуде“ често изричу управо људи који иза себе вуку оптужнице, пресуде, криминалне биографије или читаве каријере проведене у сумњивим пословима. Човјек који би у уређеном друштву објашњавао поријекло имовине, код нас држи лекције о туђем моралу. То је постала нова црногорска верзија јавне етике: што је нечија биографија тамнија, то гласније прича о туђем животу.
Још су занимљивији они појединци који о себи граде статус недодирљивих „светих крава“ црногорског друштва. То су људи који очекују да их медији третирају као моралне ауторитете, интелектуалне громаде или друштвене спаситеље, док истовремено велики дио народа о њима има потпуно супротан став. У стварном животу, далеко од телевизијских студија и пажљиво режираних интервјуа, грађани одавно виде и њихову политичку дволичност, и породичне интересне кругове, и ароганцију коју годинама продају као „грађанску супериорност“. Али у нашем јавном простору и даље постоје личности које живе у увјерењу да су изнад критике, иако их је народ одавно спустио тамо гдје их највише боли — у зону потпуног неповјерења и презира.
Најопасније у свему томе није чак ни незнање. Незнање је природно стање које се може поправити. Проблем је што је код нас површност постала друштвена врлина. Што гласнији — то паметнији. Што безобразнији — то „аутентичнији“. Што мање зна — то сигурније наступа.
Тако смо дошли до апсурда да се озбиљност доживљава као слабост, а пристојност као недостатак политичког талента. И зато сваки човјек који жели да уђе у јавну расправу мора претходно да обави духовну и интелектуалну припрему: да смањи очекивања, угаси логику, привремено суспендује осјећај стида и прихвати чињеницу да у расправи често не побјеђује аргумент него упорност у бесмислу.
То је као да професор књижевности добровољно уђе у кафанску свађу о квантној физици — само са мање смисла и више микрофона.
Наравно, није проблем у томе што у јавности постоје различита мишљења. То је здраво и потребно. Проблем је што је јавна сцена постала простор у којем је мишљење одавно престало да буде обавеза размишљања.
Данас је највећи успјех у политичком животу преживјети дебату а не изгубити способност нормалног говора. А највећи интелектуални подвиг — остати пристојан међу људима који пристојност сматрају маном.И можда је управо то кључни парадокс нашег времена: што више човјек жели да остане интелектуално и морално усправан, све мање има воље да учествује у јавном животу. Не зато што нема шта да каже, него зато што нема коме. Јер у друштву у којем бука глуми мишљење, а дрскост карактер, тишина понекад заиста испадне као последњи облик интелигенције.
