АНАЛИЗА: Срби на Балкану -Црна Гора (298)!

мај 15, 2026
6:01 am

Пише: Дејан Бешовић

У мору код Петровца налазе се два острва, два знака. На литици између њих налази се црква коју је, према предању, саградио богати морнар у знак захвалности што је спасен на обалама Петровца након бродолома.Име тога морнара дуго је било непознато све док смо у Архиви града Дубровника arh.sp.301-1689 – pret.67 пронашли документ о његовом имену а исти рад објавили у Зборнику Византолошког института САНУ – Београд проф.др. Дејан Бешовић „Тајна Паштровског Морнара из Скочиђевојка код Петровца “ – Београд ,САНУ 1999 .године- Београд . „Његов брод, кажу, стигао је са далеког пучинског мора у овај мирни залив између ова два острва, а мештани су му притекли у помоћ. У знак захвалности овим људима, својим спасиоцима, непознати морнар је саградио цркву у Петровцу. Када се опоравио, поново је отпловио, остављајући поруку да ако се не врати, црква треба да их подсети на њега. Ову свету грађевину чувају мештани Петровца и мирни таласи мора. Данас су ту чемпреси, стазе, куће, хотели. Радознали посетиоци гледају у ову свету грађевину, неки улазе, моле се Богу, девојке обично полажу цвеће за непознатог морнара који ће, према предању, једног дана доћи у посету Петровцу и његовим становницима и цркви коју је саградио.

Рт Скочиђевојка није далеко од цркве. Кажу да је девојка по имену Ружа из ових крајева бежала од отмичара и када није имала куда да оде, а не желећи да буде ухваћена, скочила је са овог брда у море како би остала верна свом веренику. Не зна се шта се са њом догодило, неки кажу да су је однели морски таласи, а други да се одмах претворила у девојку-рибу и да и данас долази и кружи око обале Петровца.Име тог морнара било је Фрањо Ксавијер Орландо ,иначе римокатолички језиуттски прелат који се толико заљубио у Ружу да је примио православље и као знак трајне љубави подигао Православну цркву “ О овој љубави пише и наш познати писац Стефан Митров Љубиша у причи „Скочиђевојка“: „Ружа је почела да трчи ка мору брзо као дивокоза. Двије које су остале нису хтјеле да крену за њом, јер су се стидјеле да би их свако ко их види како трче за женском главом подстицао са стране да је издалека опколе. Кад је Ружа стигла до врха рта, кад нема пута тамо, широко море ниско, плаво небо високо, а разбојници Стан’, девојко, ниси побјегла – Ружа се прекрстила и кликнула: „О, јао!“ па се стрмо спусти низ то високо брдо“.Њен вјереник Стеван, пише Стефан Митров Љубиша, који се у међувремену потурчио и постао паша, када је сазнао за смрт своје вјеренице, узвикнуо је у болу: „Сада нема мојих родитеља, нема мог ујака, нема моје жене, нема моје породице, нема моје душе, нема мог лица, све ме је изневјерило, изгубио сам све на свијету осим свијести о злочину, који ме мучи дању и ноћу“, и покушао је да изврши самоубиство, али га је игуман спријечио и одвео у манастир Хиландар да се тамо искупи за своје грехе и да се моли Богу за Ружину племениту душу“, пише Љубиша даље у овој фантазмогоричној причи. Прича о морнару који је саградио цркву и Скочиђевојци Ружи код Петровца на мору, како мјештани воле да кажу, наставља се и данас.

Друга ништа мања непознаница нису ни Рафаиловићи код Будве .

До прије 70 година, ово мјесто је била само мала тачка на мапи Паштровског приморја. Или, само да слободно можемо рећи још једно село на обали мора. Али то је било давно. Данас је ово туристичка дестинација која привлачи пажњу свакога ко је бар једном одлучио да крене уском и не баш добро очуваном стазом од главног пута до тог дијела обале. Нешто као повратак лијепом сјећању. Рафаиловићи.

Прво што треба сазнати о Рафаиловићима, а присјећајући се некадашњег изгледа мјеста, јесте чињеница да је до краја 50-тих година прошлог вијека овдје било само петнаестак кућа, од којих су двије биле уз обалу и десетак мало изнад, и још пар са стране.И то је било све.Али то је само почетак приче.Сада, спуштајући се ка мору, поглед тражи малу камену кућу поред улице, са каменом оградом, двориштем и дневном собом. Заправо, тражимо насљеђе тих времена, слику другачију од оних у књигама и историјским записима.На крају крајева, није било тешко сазнати како су се људи овдје некада мало бавили риболовом, и само мало, мало пољопривредом, и то врло скромно.И да се тешко живјело, сиромашно, баш као што је било и у неким другим малим мјестима, на разним странама.Али то је само једна слика.Јер, када прича почне, у старом домаћинству Рафаиловића, слике се саме ређају.Тако се стиже до куће Ника Калађурђевића. Сликара, наравно.

„Прије свега, морамо истаћи локално братство Рафаиловићи, затим стару породицу Давидовићи која је овдје била до Првог свјетског рата, и Шољаге и Калађурђевиће. Ове породице се сматрају првобитним становницима села Рафаиловићи.“

Затим, као да је прича из приморског града немогућа без ове чињенице, помињу се први одласци мјештана у иностранство, прво у Цариград, па у Америку.

„Људи овдје, изнад села, имали су имања која су обрађивали, нешто стоке, углавном за своје домаћинство. Стога не чуди што су се многи одлучили да оду у страну земљу, да тамо раде и тако себи обезбиједе сигурнију егзистенцију, будућност.“

Међутим, почетком 1960-их, туризам је крочио и у Рафаиловиће и исписане су прве промјене.

„Било је то вријеме када су изграђени пут и водовод, 1962. године, када је створена основна инфраструктура и почела изградња. Прво је овде изграђено ПТТ одмаралиште, а затим и Дјечји дом, за страдалнике са Косова и Метохије Тек касније су изграђене прве викендице… Међутим, касније се испоставило да неки викендаши нису били само то, попут породице генерала Милије Станишића, из Београда, поријеклом из Бјелопавића, који се после толико година у Рафаиловићима и њиховог односа са овим мјестом и његовим људима, могу сматрати мјештанима.“ Нешто касније, са ширењем туризма, изграђен је комплекс „Бечићка плажа“, као и чешко одмаралиште, омладински центар… И мали приморски град Рафаиловићи, чији су старосједеоци заправо имали највише земље, заувијек је промењен.„Међутим, мислим да је велика штета што старо село није сачувано, што неке од старих кућа и посебно три стара гумна нијесу заштићена. Међутим, са ове дистанце могу само да кажем да се много тога пребрзо развило, да је доста одређени простор обезвријеђен, да смо много тога покварили.“каже Нико Калуђуђевић

Наравно, устаљене туристичке тенденције нису заобишле ни нашег саговорника . У залеђу старе породичне камене куће, налази се нова која својим собама и апартманима обезбјеђује годишњи приход.

„То је неизбјежно. Човек тамо нема много избора. Али, зато могу слободно да се бавим сликањем, да насликам тренутак на платну или на овом нашем паштровском ‘бокуну’ (камену – прим аутора .).“

На крају, речено је неколико ријечи о новом поретку, уништавању зеленила, нерегулисаним паркинг мјестима, нередовном водоснабдевању, продаји паштровског земљишта и грађевинским пројектима које дошљаци прилично немилосрдно троше,чак и у зиму.

„Паштровићи су некада имали своју аутономију и били су веома мудар народ. Сада, како неке ствари изгледају, не бисте баш рекли...“-сјетно закључује Нико Калуђуђевић