Док пензионери у Црној Гори добијају „историјско“ повећање пензија од читавих 1,74 евра, власт очигледно сматра да је народ гладан само музике, а не хљеба, лијекова и достојанства. Јер, како другачије објаснити спремност да се чак три милиона евра народног новца потроше на један естрадни спектакл?

Три милиона евра! За једну ноћ свјетала, бине, ватромета и политичког сликања. Док у исто вријеме по селима још има дјеце без воде и купатила, док инвалиди и тешко болесни чекају мјесецима на помоћ, а пензионери пребирају по новчаницима тражећи хоће ли прије купити хљеб или лијек.

И онда нам из Владе поручују да „нема простора“ за веће пензије, за дјечије додатке, за социјалу. Нема, кажу, новца. Али има за концерте, естраду и политички маркетинг. Испада да је у овој држави важније да се власт добро проведе уз музику него да народ живи као људи.

Поставља се једноставно питање: ко је донио ту одлуку и у чије име? Да ли је иједан пензионер питан жели ли да се његов новац троши на милионске наступе? Да ли су питани радници, мајке, пољопривредници и млади који масовно напуштају Црну Гору?

Наравно да нијесу. Народ се у овој држави пита само кад треба да гласа. После избора — његова улога је да ћути и гледа спектакл.

Нико нема ништа против музике и пјевача. Народ заслужује културу, радост и прославе. Али држава која није у стању да обезбиједи нормалан живот својим грађанима нема морално право да се размеће милионима као пијани милионер у кафани.

Посебно је понижавајуће што се пензионерима повећање од 0,38 одсто представља као велики успјех власти. Испада да треба да будемо захвални што можемо купити пола килограма парадајза више мјесечно. Док се истовремено милиони дијеле без стида, контроле и одговорности.

Да није трагично, било би смијешно.

Изгледа да је Влада Црне Горе коначно ријешила најважније проблеме у држави: пензионери живе одлично, болнице су пуне лијекова, села имају путеве и воду, млади не одлазе, па је остао још само проблем — да народ нема довољно концерата.

Ако већ има три милиона евра за једно вече забаве, онда мора бити:
— за веће пензије,
— за дјечије додатке,
— за инвалиде,
— за болесне,
— за села без воде и пута,
— за станове пензионерима,
— за достојанствен живот обичног човјека.

И народ има право да пита: да ли се неко уграђује у овај посао? Ко контролише трошење тог новца? Ко гарантује да иза свега није још једна комбинација преко леђа сиротиње?

Јер када пензионеру кажете да за њега нема новца, а истовремено бацате милионе на естраду, онда то више није питање политике — него питање морала и образа.

Пензионери Црне Горе неће више ћутати. Људи који су читав живот радили, градили и стварали ову државу данас не траже луксуз. Траже само оно што су поштено зарадили — право на достојанствен живот.Црна Гора мора бити држава народа, а не држава политичког маркетинга, привилегованих и естрадних спектакала. Јер народ није против музике. Народ је против неправде, бахатости и понижења.А кад неправда постане начин владања — протест постаје обавеза.

Мр Момо Јоксимовић
Предсједник
Партија пензионера, инвалида и реституције Црне Горе – ПИР