Пише: Дописник
У близини Лондона (В. Британија), у Стенстеду, одржан je од 21. до 24. марта 1963. састанак једног туцета Југословена, који су сматрали да заступају Србе, Хрвате и Словенце, па су се сложили и прокламовали начела треће Југославије
То су учинили у виду тзв. пунктапија, иако их нису тако назвали. Под пунктацијама се у правном језику разумеју сагласности привременог карактера које нису добиле форму правних прописа, сагласности које само обавезују као начела. Ту се постављају принципи, “оквири”, а у исто време статуира обавеза да ће се на основу њих израдити детаљни прописи. To je само регулатив, нешто аналогно са приватноправним “пактум де контрахендо”, што би значило “сагласност да ће се приступити споразумевању”, разуме се у оквиру датих начела, која у најмању руку морално обавезују, која се не смеју вређати. (И Крфска декларација je садржавала
само пунктације).
О д мене су многи тражили а још више њих очекивали да се о овоме изјасним. Ja сам дао одговор у “Канадском Србобрану” од 17. децембра 1964. и поставио услове под којима пристајем да о томе пишем. Пуштајући тај мој напис, уредништво je те услове усвојило и ja не могу више да апстинирам по овом питању. Вероватно he после мене да се појави још ко са аргументима и оценама достојних саме појаве.
Тај мој напис носи наслов “Поводом четврте поделе Југославије”. И у њему има понека мисао критична, која се овде
неће понављати. Нешто he бити и пренето са другим речима.
To je све у српској штампи одн. од стране Срба изашло о питању које третирамо.
“Што се тиче српског емигрантског новинарства — изузев једног негативног осврта у Канадском Србобрану — ниједан од листова није писао о декларацији прије, а ни послије њезиног објелодањивања. Упркос свега тога врло je чудно да ни годину дана и више
након састанка и подписивања декларације и након свег публицитета који je био дан том састанку другдје, да са српске стране није се чак ни Наша Реч, гласило задруге “Ослобођењ е” није ни једном ријечи осврнула на тај састанак, макар да су два истакнута члана “Ослобођењ а”, Божидар Влајић и Десимир Тошић узели активног учешћа у састанку и подписали декларацију.
МЕСТО И BPEME ПРЕГОВОРА O HOBOJ ЈУГОСЛАВИЈИ
Продужујемо наше опсервације о састанку “политичара и држ авотвораца” за нову, “Трећу Југославију”. Хоћемо критички да испитамо у коме се пределу то десило и у које време. Како je дошло до изражаја и гениус лоци и гениус темпорис.
Што се првог тиче, црне слутње се саме собом намећу. Састанак je одржан у Енглеској, у близини Лондона, како обавештења гласе.
Да нешто добра Србима може доћи из Енглеске, у то, мислим, ниједан Србин не верује. Никад нам добро није отуд долазило, па неће јамачно ни сада. Може се рећи да то није важво где се људи састају, већ ко се састаје и зашто. То важи донекле, али не сасвим. Ja се сећам врло добро кад je нико други него пок. Адам Прибићевић у Гласу канадских Срба замерао нешто тадаш њој „Нашој Речи”, која je излазила у Паризу (тада je имала српски наслов и знатан део штива ћирилицом), na je закључио да cv људи око ње морали да имају обзира према владајућем систему Француске (тада су били клерикали са Бидоом на челу Владе). Скоро као да je пок. Адам конструисао неку новчану зависност, а пок. Јован Ђоновић говорио je отворено том лриликом о “сервисима” који cv ове новине и њихове људе одржавали.
Ja не идем у овом случају тако далеко колико су ишли Адам Прибићевић и Јован Ђоновић, али тешко могу да увидим пуну слободу делања у туђини ненаклоњеној Србима.
Да ли би ти људи смели изнети солуцију нотпуно опречно енглеској политици? Ja у то сумњам.
Говори се, много се говори, о неком финансирању г. Вање Ивановића. Тако хрватске новине (нпр. аргентинска Слободна
Ријеч) пишу да je тај састанак сазвао и финансирао “г. Ване Ивановић, бродовласник и пасторак пок. Боже Банца”. Цитирана “Кроациа Прес” говори још много конкретније и јасније. У почетку свога коментарисања, у одељку који носи
наслов: Како je дошло до састанка. Тамо стоји: “Идеја за састанак конкретизирала се у измјени писама између учеснику,
а остварена je захваљујући материјалним средствима, која je пружио бродовласник г. Ване Ивановић. Тако су могли допутовати на састанак учесници из Америке и другуд, а Ивановић je био таксфер њихов госгопримац у Енглеској.”
Намах се поставља питање заш то je он то учинио и да ли као патриота или нечији опуномоћеник. Да ли сам за се или
каква “персона интерпозита”, како се то каже (уметнута личност)? Ако се инзистира на овоме, онда се мора питати у чије име je то учинио, у чијем интересу? То ће све морати да објасне они који ствари боље познају. Затим, да ли он даје новац не условљавајући ишта? Можда има и таквих људи, али претпоставке говоре да нема, и да то треба доказати. С друге стране питање je велико да ли г. Вања Ивановић троши своје или туђе паре? Сва се та питања собом намећу и траже одговор.
Ко је Вања Ивановић и Жидовској биографији стоји како на хрватском језику кажу за Јевреје и ово:рођен у Осијеку 9.јуни 1913 а умро у Лондону 1999.Син И Р Крауса и Милице рођене Поповић. Обитељ је промијенила име у Ивановићу 16,јули 1924 године.Родитељу се тада већ растали а мајка се удала за власника Божидара Банца власник Yugoslavian Lloyd Ltd.Дакле по свој прилици Срби који су учествовали на том састанку нијесу знали ко га сазива .Знали су да их Ивановић позива јер им је он ,или по свој прилици обавештајна служба Енглеске то платила а Ивановић је само био као домаћин .
ко има интереса овдје је доста опширно написано до нашег Бокеља и Србина Лаза М Костића из Кртола поријеклом а послератни период провео углавном у инзгнаству у Швајцарској !
file:///C:/Users/49152/Downloads/%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%BE_%D0%9C_%D0%9A%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B_%D0%9A%D0%B0%D0%BA%D0%BE_%D0%B1%D0%B8_%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%B0_%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B0_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0.pdf
