Аутор: Тихомир Бурзановић
Највећа заблуда српског народа у посљедњих осам деценија није била у томе што је вјеровао другима, већ што је вјеровао – својима. Управо ту лежи коријен данашњег суноврата: у једној слоју људи који су себе називали интелектуалном елитом, а у стварности су били ништа друго до продужена рука идеолошког апарата, најприје комунистичког, а потом сваког режима који је захтијевао послушност.
Ти људи – политичари , писци, пјесници, професори, новинари – деценијама су обликовали свијест народа. Не пушком, не силом, већ ријечју. А управо је ријеч била њихово најјаче оружје и највећа издаја. Под плаштом „прогреса“, „антифашизма“ и „модерности“, систематски су разграђивали националну свијест, релативизовали историју и сваку снажнију идеју о идентитету проглашавали за заосталост.
Није проблем у томе што су били идеолошки обојени – свака епоха има своје идеологије. Проблем је што су свјесно пристали да буду чувари једног система који је од самог почетка имао подозрење према српском националном питању. И што су, што је још горе, ту улогу наставили да играју и након формалног краја тог система.
Увођење вишепартијског система није донијело суштинску промјену. Исти људи, исти кругови, исти ментални склоп – само у новим одјелима и са новим паролама. Од некадашњих чувара револуције постали су тумачи демократије, али су задржали једну константу: подозрење према свему што има јасно национално упориште.
Најлакше је било нападати сопствени народ. У томе су били најхрабрији. Док су према другима показивали „разумијевање“ и „нијансе“, према Србима су били немилосрдни, често и карикатурално строги. Та асиметрија није била случајна – она је била услов њиховог опстанка у систему у којем је самокритика била пожељна само ако је усмјерена у једном правцу.
Тако је створен један чудан културни образац: што си даље од сопственог идентитета, то си прихватљивији. Што си критичнији према сопственом народу, то си „релевантнији“. А што више релативизујеш туђе злочине и интересе, то си „модернији“.
Посљедице тог приступа данас су више него видљиве.
Српски народ је демографски ослабљен, културно дезоријентисан, политички разједињен. Простори на којима је вијековима живио данас су испражњени или сведени на симболичан ниво присуства. Умјесто озбиљне националне стратегије, добили смо импровизацију. Умјесто културне политике, добили смо случајност. Умјесто елите, добили смо групе интереса.
И у свему томе, улога такозване интелектуалне елите није била маргинална – била је кључна. Они су давали легитимитет свакој погрешној политици, оправдавали сваки уступак, и проналазили „више разлоге“ за свако повлачење.
Наравно, није сва одговорност на њима. Политичке елите, економски фактори, међународни односи – све је то дио једне сложене слике. Али интелектуалци су ти који дају смисао, који формулишу идеје, који постављају оквире у којима се мисли. Када они закажу, посљедице су дугорочне.
Посебно је поражавајуће што ни данас не постоји озбиљна самокритика у тим круговима. Напротив, многи од њих и даље наступају са позиције моралне супериорности, као да су били посматрачи, а не актери. Као да нису учествовали у процесима који су довели до данашњег стања.
А управо је то можда и највећи проблем: одсуство одговорности.
Јер без одговорности нема ни обнове. Без јасног суочавања са улогом коју су поједини интелектуални кругови имали, нема ни могућности да се изгради нешто ново и здравије. Све остаје у кругу истих људи, истих идеја и истих резултата.
Зато прича о „посљедњим данима црвене дјеце“ није само реторичка фигура. Она је подсјетник да једна епоха, са свим својим насљеђем, још увијек није завршена. И да се њене посљедице и даље осјећају.
Али исто тако, то је и опомена: ако се настави са истим обрасцима, неће нестати само та „црвена дјеца“. Нестаће и оно што је требало да остане – народ, култура и простор.И тада више неће бити важно ко је био у праву. Јер неће имати ко да поставља то питање.
