Пише: Тихомир Тихо Бурзановић, аутор књиге „Два метка за Павелића“ исповјест Благоја Јововића у манастиру Ждребаоник у вријеме Васкршњег поста митрополиту црногорско – приморском Амфилохију, којем је присуствовао и снимио  и све преточио у књигу, по обећању датом Благоју Јововићу приликом растанка у Луци Бар у априлу 1999.године.

Постоје тренуци када расправа о прошлости престаје да буде академска и постаје политичка. Случај Благоја Јововића управо је такав пример: фигура која је деценијама у колективном памћењу била релативно стабилно позиционирана, данас постаје поприште сукоба различитих тумачења, интереса и идеологија. Није, међутим, суштинско питање да ли је Јововић био „херој“ или „злочинац“. Кључно питање гласи: ко и зашто данас преобликује његов лик?

Јер, када се историјска фигура изнова интерпретира у кратком временском периоду, то ретко говори о новим открићима у архивима. Много чешће говори о потребама садашњости.

Историја као огледало садашњости

Фигура Анте Павелића, као симбола усташког режима и Независне Државе Хрватске, дуго је имала јасно место у историјском и моралном оквиру: реч је о једном од кључних носилаца политике геноцида и систематског насиља. У том контексту, атентат који се догодио 1957. у Аргентини, а који се у јавности све више приписује Јововићу, био је интерпретиран као чин освете, па чак и историјске „правде“.

Међутим, у савременом медијском и политичком амбијенту, та јасна линија почиње да се замагљује. Није спорно да историјске личности треба преиспитивати. Али начин на који се то ради открива много више о онима који тумаче него о самом предмету тумачења.Уместо да се анализа заснива на проширивању извора и методолошкој строгости, све чешће се ослања на селективно истицање одређених аспеката — најчешће оних који одговарају унапред дефинисаном наративу.

Производња сумње као стратегија

Један од кључних механизама у овом процесу јесте оно што бисмо могли назвати „производњом сумње“. То није директно негирање чињеница, већ њихово релативизовање. У случају Јововића, то се манифестује кроз формулације попут: „чак и ако је пуцао на Павелића, то не аболира његове злочине“.

На први поглед, реч је о разумној напомени. Историја заиста није црно-бела. Али проблем настаје онда када се та тврдња износи без јасног, проверљивог и научно утемељеног доказа о тим „злочинима“. Тада она престаје да буде аналитички допринос и постаје реторичко средство.

Управо ту долази до замене теза: уместо да се расправља о карактеру усташког режима или самом атентату, фокус се пребацује на дискредитацију актера који је извршио напад. На тај начин, тежиште се помера са историјског контекста на моралистичку процену — често без адекватне емпиријске основе.

Судар извора или судар интерпретација

Ако се погледају доступни извори, види се да не постоји потпуно јединствена верзија догађаја. Књига „Два метка за Павелића“, аутора Тихомира Бурзановића, ослања се на сведочење самог Јововића, посредовано кроз митрополита Амфилохија Радовића. Тај наратив инсистира на организованој акцији и јасном мотиву освете.

С друге стране, породична сведочења, укључујући наступе Марије Јововић, наглашавају личну димензију: индивидуалну одлуку, морални импулс и дугогодишњу тишину која је уследила.

Трећи слој чине западни и историјски извори, који потврђују сам атентат и последице по Павелића, али остају опрезни у погледу коначне идентификације нападача.

Овај плурализам извора сам по себи није проблем — напротив, он је суштина историографског рада. Проблем настаје када се један од тих извора апсолутизује, или када се други селективно игноришу. У том тренутку више не говоримо о истраживању, већ о конструкцији.

Политика сећања и идентитетске линије

Зашто је ова тема данас толико осетљива? Одговор лежи у ширем контексту политике сећања на простору бивше Југославије.

Јововић није „неутрална“ фигура. Он је повезан са четничким покретом, који је сам по себи предмет дубоких подела у савременим друштвима региона. Слично томе, Павелић није само историјска личност, већ симбол који и даље изазива снажне емоције и политичке реакције. У таквом контексту, свака интерпретација није само научни став — она постаје политичка изјава.

За једне, наглашавање Јововићеве улоге као „осветника“ представља потврду националног наратива о страдању и отпору. За друге, инсистирање на његовим наводним спорним аспектима служи као средство деконструкције тог наратива.Ни једно ни друго није нужно погрешно — али постаје проблематично онда када се представља као једина могућа истина.

Медији као актери, не само посредници

Посебну улогу у овом процесу имају медији. Они више нису само канал кроз који се преносе информације, већ активни учесници у њиховом обликовању.Када медиј одлучи да у фокус стави један аспект приче — на пример, недовољно истражене оптужбе против Јововића — а истовремено минимизира или игнорише историјски контекст Павелићевог деловања, он не „информише“ у неутралном смислу. Он конструише наратив.

То не значи да медији немају право на критичко преиспитивање. Напротив. Али критика без методологије лако постаје инструмент.

У том смислу, граница између новинарства и публицистике постаје кључна. Док прво тежи проверљивости и равнотежи, друго често служи артикулацији ставова — што је легитимно, али мора бити јасно означено као такво.

Између ревизије и реваншизма

Историјска ревизија је саставни део научног процеса. Без ње, историја би остала заробљена у догмама. Али постоји танка линија између ревизије и реваншизма.

Ревизија подразумева нове изворе, нове методе и аргументоване закључке. Реваншизам, с друге стране, често полази од унапред задатог циља — да се одређени наратив разгради или дискредитује — па тек онда тражи аргументе који ће га подржати.

У случају Јововића, питање је да ли смо сведоци првог или другог. Да ли се заиста откривају нове чињенице, или се постојеће интерпретације прилагођавају савременим политичким потребама?

Инструментализација прошлости

Можда је најопаснији аспект целе расправе управо инструментализација историје. Када се прошлост користи као средство за вођење савремених политичких борби, она губи своју аналитичку вредност и постаје ресурс.

У том процесу, историјске личности се редукују на симболе: или су хероји, или злочинци. Нијансе нестају, а сложеност се поједностављује.Али управо те нијансе су оно што историју чини релевантном. Без њих, она постаје пропаганда.

Закључак: ко пише причу?

На крају, питање није да ли ће се расправа о Благоју Јововићу наставити — хоће. Питање је ко ће је водити и по којим правилима.

Да ли ће то бити историчари, уз поштовање методологије и извора?
Или медији и политички актери, уз вођење рачуна пре свега о утицају и наративу?

Јер, одговор на то питање не одређује само како ћемо гледати на једног човека. Он одређује и како ћемо разумети сопствену прошлост. А ако прошлост постане променљива категорија, зависна од тренутних потреба, онда проблем заиста више није у историји — већ у друштву које је ту историју спремно да изнова пише.