Аутор: Тихомир Бурзановић
Књижевна награда Јелена Балшић за животно дјело свечано је уручена књижевници Милица Краљ на књижевно-поетској вечери одржаној у великој сали КИЦ-а „Зета“. Награду је добитници уручио Његово високопреосвештенство Јоаникије, митрополит црногорско-приморски, у присуству бројних званица из културног и јавног живота. У име домаћина, скуп је поздравио предсједник Општине Зета, Михајло Асановић.
Одлуку о додјели награде донио је жири којим је предсједавао Мило Ломпар, а у чијем саставу су били и Лидија Томић, Валентина Питулић, Душко Певуља и Милорад Дурутовић.
У програму су, поред лауреаткиње, учествовали и чланови жирија, док је музички дио вечери обогатио Дјечији хор „Свети Симеон Дајбабски“.
Захваљујући на признању, Милица Краљ је истакла да награда која носи име Јелена Лазаревић Балшић представља велику част и духовну обавезу, нагласивши значај њеног дјела за почетке женског песништва у Црној Гори и ширем српском културном простору.
Књижевна награда „Јелена Балшић“, коју додјељује Митрополија црногорско-приморска, установљена је на иницијативу блаженопочившег митрополита Амфилохије Радовић и додјељује се сваке друге године истакнутим књижевницима за допринос духовности, култури и књижевности.
Милица Краљ, пјесникиња, есејисткиња и књижевна критичарка, аутор је бројних збирки поезије и есеја, а њен рад препознат је и кроз значајан допринос проучавању српске књижевности и културе у Црној Гори.
Свечано уручење награде Јелена Балшић књижевници Милица Краљ није било само још једно културно дешавање у низу, већ догађај који је отворио питања континуитета, духовности и смисла поезије у времену које често нема слуха за тишину из које она настаје. У великој сали КИЦ-а „Зета“, у присуству духовних и културних посленика, књижевност је те вечери добила свој пуни смисао – да буде мост између прошлог и будућег, између молитве и ријечи, између нас и онога што нас надилази.
Када награда носи име Јелена Лазаревић Балшић, онда она не може бити сведена на пуко признање за књижевни рад. Она подразумева једну дубљу вертикалу – духовну, историјску и културну. Јелена Балшић, као прва позната песникиња на простору Црне Горе, својим „Отписанијем богољубним“ поставила је темељ не само женског писма, већ и једне врсте поетике која у себи спаја молитву, исповијест и философију постојања. Управо у том простору, гдје се поезија доживљава као чин унутрашњег преображаја, налази се и стваралаштво Милице Краљ.
Зато није случајно што је одлука жирија, којим је предсједавао Мило Ломпар, дочекана са осјећајем извјесности. Награда је дошла тамо гдје је већ дуго припадала. Јер, Милица Краљ није само аутор бројних књига поезије и есеја; она је један од ријетких савремених гласова који досљедно брани идеју да поезија није украс стварности, већ њено најдубље тумачење.
У времену у којем се књижевност често прилагођава трендовима, тржишту и брзини, поетика Милице Краљ остаје вјерна спорости, сабраности и унутрашњој дисциплини језика. Њена ријеч није површна, нити је окренута ефекту; она је, како би се могло рећи, „исписана изнутра“. Управо зато ова награда има и једну врсту корективне улоге – она подсјећа да постоје вриједности које не зависе од тренутне видљивости, већ од трајања.
Посебну тежину овом догађају дало је и присуство митрополита Јоаникије II, који је уручио награду. Тај чин није био само протоколаран, већ симболички снажан: он је указао на везу између духовности и књижевности, која је у српској традицији одувијек постојала. Од средњовјековних житија до савремене поезије, ријеч је често била начин да се изрази оно што превазилази свакодневицу.
И сама захвална бесједа Милице Краљ показала је колико је та веза жива. Њене ријечи нису биле уобичајени говор захвалности, већ својеврсна поетска медитација о Слову – оном исконском, које „бје у почетку“ и које и данас, упркос свему, остаје мјера смисла. Позивајући се на традицију, али и на савремени тренутак, она је показала да поезија није бјекство од стварности, већ начин да се она дубље разумије.
Оно што ову награду чини посебно значајном јесте и чињеница да се додјељује сваке друге године, што јој даје дозу селективности и озбиљности. Основана на иницијативу митрополита Амфилохије Радовић, она носи у себи идеју да књижевност није само естетска категорија, већ и духовна одговорност. У том смислу, њени досадашњи добитници свједоче о једном континуитету вриједности који се не мијења лако.
Али можда је најважније питање које овај догађај отвара – шта данас значи бити пјесник? Да ли је то позиција на маргини, или ипак једна од ријетких позиција са које је могуће говорити истину? У случају Милице Краљ, одговор је јасан: поезија није компромис, већ избор. И то избор који подразумијева одрицање, али и дубоку унутрашњу слободу.
Зато се ова додјела може читати и као подсјећање да култура није само збир догађаја, већ систем вриједности. У времену у којем се све релативизује, овакви тренуци враћају повјерење у могућност да ријеч и даље има тежину. Не као средство забаве, већ као начин постојања.
На крају, остаје утисак да је те вечери у Зети награђена не само једна књижевница, већ и једна идеја књижевности. Идеја да поезија није пролазна, да није потрошна, да није зависна од тренутка. Да је, напротив, један од ријетких простора у којем се човјек може сусрести са самим собом.
И можда је управо у томе највећа вриједност награде „Јелена Балшић“ – што нас подсјећа да, упркос свему, још увијек постоје ријечи које трају.
