Пише: Дејан Бешовић

Ђорђе В. Греговић је записао о Паштровићима :

Мирослав Лукетић ће записати сљедеће у раду Поменик Паштровића – Петровац 2000.г„Највећи успон достигнут је за време владавине Немањића, када су неки Паштровићи обављали важне послове за цара Душана и он им је доделио племство. Паштровићи су 374 године били под Венецијом и за то време су сачували своју веру, обичаје, језик, писмо, самоуправу и привилегије које је Сенат више пута потврђивао. (…) Паштровићи су сматрани добрим поморцима и трговцима, међу њима је било неколико бродовласника и капетана, знали су да се баве и гусарењем. Већина становништва је живела од пољопривреде и сточарства; у приморском делу је било развијено маслинарство. (…) Велики европски рат изазвао је честе промене господара Боке и Паштровића: Аустрија 1797-1805, Русија 1806-1807, Француска 1807-1813. Велике силе нису прихватиле уједињење Боке и Црне Горе 1814. године, већ су Боку Которску, заједно са Паштровићима, предале Аустрији. Паштровићи су били под Аустријом све до њеног слома 1918. године, када су, заједно са Боком, постали део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. (…) Данас, Паштровићи са својом ривијером: Бечићима, Св. Стефаном и Петровцем; са бројним висококласним туристичким и угоститељским објектима, представљају најбоље очувани и најатрактивнији део црногорског приморја. Ту се налазе четири стара манастира са музејским збиркама, многе цркве и други споменици који сведоче о славној прошлости овог краја, о људима који су градили ове задужбине, који су допринели очувању обичаја, вере, језика и духа Паштровића.“

Епископ Жички Николај Велимировић ће у Политици бр .246 .1934 .године забиљежити :

Вук Стефановић Караџић наводи да у Паштровићима има 3.000 душа и 700 пушака, а Стефан Митров Љубиша, посланик, пише 1840. године да у Паштровићима има тачно 3.079 душа у 39 села. Коначно, православне књиге наводе да је на почетку свих страдања и ратова, 1912. године, Паштровић имао тачно 3.631 становника. А сада, још давне 1961. године, статистичари су на овом тлу избројали само 2218 душа.

Кроз своју историју живјели су на раскрсници земаља, религија и путева. Били су вјешти преговарачи, добри трговци, добри савезници. Знали су како да уздигну свој народ у својим и туђим очима. Примали су добре утицаје, учили језике и вјештине од моћнијих људи, прилагођавали се историјској судбини. Сачували су свој идентитет и украсили га новим вриједностима. Чак и данас, када се историја убрзава страшним темпом, Паштровићи знају своје мјесто у историји Српског приморја , историји Црне Горе и свих српских земаља.

Економске миграције које су започеле седамдесетих година прошлог вијека, а посебно током последње деценије, промијениле су структуру становништва у крају Паштровића. Број становника у свим паштровићким селима се удвостручио. Квалитет ове климе био је покретачка снага економског, географског и демографског раслојавања подручја. Промјене које су се догодиле нису гарантовале, нити донијеле општи просперитет. У таквом друштвено-економском окружењу, Паштровићи, кроз активности разних удружења, насљеђују најбоље вриједности свог менталитета и отворености према новом времену. Та удружења су Банкада – Удружење Паштровића, Одбор за прикупљање историјске грађе о Паштровићима – Петровац, Одбор за обнову културно-историјских споменика – Свети Стефан, Одбор за изградњу Спомен-куће Светог Стефана Штиљановића – Бечићи и Удружење Паштровића и пријатеља Паштровића „Дробни пијесак“ – Београд. У раду ових друштава и удружења, кроз појединачне напоре и одушевљења, кроз стално духовно изграђивање, кроз развој привреде и ширење заједнице – Паштровићи данас, као и у времену које долази, траже своје мјесто, свој утицај и свој глас.Да је данашња Црна Гора у потпуном дисконтинуитету са некадашњом и да немају никаквих додирних тачака а то се итекако осјећа у Паштровићима нека послужи и ова чињеница коју ћемо изнијети . Када је проглашена Краљевина Црна Гора, 1910. године, група паштровски исељеника из Америке  из државе Аризоне, који су се потписали као „Срби Паштровићи“, послали су на дар краљу Николи позлаћену сабљу са угравираним стиховима:

„Честита ти круна била,

Друга замјена теза је да се данашња Црна Гора пројектује као да су јој у прошлости припадала подручја која тада нису била дио Црне Горе. Најбоље се то види у Боки Которској (данашње општине Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва). Ово подручје је до 1918. било у Аустроугарској и онда прогласило уједињење са Србијом. Цркве су до 1870. припадале Далматинској епархији, а тада је основана Бококоторска епархија. Или наведимо нпр. да је Св. Василије у манастиру Острог столовао је као митрополит Херцеговине одлуком патријарха пећког Гаврила од 1651. године. Може ли онда бити спорно чији је светац Свети Василије Острошки и чија је имовина манастир Острог? Може ли онда бити спорно чија је Бока Српска невјеста Јадрана и Паштровићи са Светим Стефаном Штиљановића ?

Још 1876. је архимандрит Нићифор Дучић у Гласнику Српског ученог друштва, у чланку „Морача и Острог“, записао: „Морача је дио источне Херцеговине, присједивши се Црној Гори тек 1820…“. Митрофан Бан, митрополит Црне Горе у вријеме Уједињења 1918. написао је у свом животопису за манастир Морачу: „Манастир овај сјајни је споменик из прошлости српске“. Ни  Душко Марковић ни Мило Ђукановић а понајмање Цуца Ранко Кривокапић  нису насљедници породице Немањић нити херцеговачких владика и не могу да располажу манастиром Морача, задужбином Вукана Немањића.Нијесу ни Паштровићи па не могу располагати са Буљарицом ,Градиштем ,Светим Стефаном и осталим светињама Српског приморја . А Његош, владика Раде? Његове ријечи упућене Дубровчанину Матији Бану 1848. године пренио је Миодраг Максимовић у „Политици“ од 24. јула 1994. (рубрика „Из наше прошлости“ – „Треба најпре да се Српство ослободи и уједини“): „…треба најпре да се Српство ослободи и уједињени. Ја бих тада у мојој Пећку патријаршију и књаз српски у Призрену.Тада ћу и Српско море ујединити са Српским славним горана а то је сам свијех Црногорацах као елитнијех Срба “

                           (наставиће се )