Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

СРПСКА ИСТОРИЈА: Комунисти крили злочине и правили јаз између Срба и Руса!

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Да ли су Срби ”народ најстарији”? Да ли су некада заиста били значајан историјски чинилац, или је пре 1945. све било заостало и небитно помена?

До формалног пада социјализма постојала је цензура, па је од 1990-тих дошло до експанзије разноликог историјског штива. Читаоци су се тада нашли на мукама друге врсте: коме веровати?

Прва, или барем једна од првих књига штампаних у Београду по доласку комуниста на власт, већ крајем 1944. године, звала се ”Пјесма о биографији друга Тита”. Аутор књиге, Радован Зоговић, био је шеф Агитпропа, односно Одељења за агитацију и пропаганду. Као исувише очигледан, овај назив је ускоро нестао. Комунисти су схватили како ће постићи већи успех ако то што пропагирају не зову агитацијом и пропагандом, већ – науком.

Раздвајање науке од комунистичке пропаганде почеће много деценија касније, с тим што тај процес још није завршен.

Најпре је страдала историја, и то двоструко. Прво, за период Другог светског рата, историја као наука није ни постојала. Друго, раније епохе су занемарене, јер су комунисти највећу пажњу усмерили управо на Други светски рат, не само у историографији, већ и у музеологији, или, на пример, у кинематографији (600 од 1.000 играних филмова које су снимили били су партизански).

У време Титове власти, није објављена ни једна историја српског народа. Опште историје бавиле су се Југославијом, са намером да оправдају поделу Срба на више нација. При томе је извитоперавање чињеница сезало у далеку прошлост. На пример, бугарски цар Самуило проглашен је Македонцем, а његова држава претечом Македоније проглашене 1945. године. Комунистима није сметало што цела светска историографија зна за Самуила, као и за византијског цара Василија Другог, уз чије име, такође широм света, иде и надимак ”Убица Бугара”.

Прве историје Срба, током 19. и почетком 20. века, писали су странци. Најзначајније су биле књиге ”Србија, земља и становништво од римског доба до краја 19. века” Феликса Каница (Будимпешта, 1829 – Беч, 1904). и ”Историја Срба” Константина Јиричека (Беч, 1854-1918). Иако са доста важних детаља, ове књиге потцењују Србе и српску историју (Каниц је чак писао да су смедеревску тврђаву подигли Римљани), а с друге стране, имају структурне мане, попут минимизирања улоге Светог Саве.

Српски аутори почели су да пишу националну историју најпре у форми уџбеника, да би се прва обимна ”Историја српског народа” појавила 1908, из пера Станоја Станојевића (Нови Сад, 1874 – Беч, 1937). Друга, још обимнија и боља, била је најављена за 1941. годину: ”Историја Срба” Владимира Ћоровића (Мостар, 1885 – Еласона, 1941). Међутим, избио је рат, а Ћоровић је погинуо већ 16. априла, у авионској несрећи.

Годину дана после Титове смрти, 1981, почело је објављивање ”Историје српског народа”  у десет књига, коју је писало више десетина највећих научника тога доба. У тим књигама има доста вредног садржаја, али, уместо очекиваних похвала, оне су дочекане критикама. Разлог је био тај што су уредници морали да бришу или да своде на минимум раније присуство Срба ван територија Социјалистичке Републике Србије.

Најзад, 1989. године, појавила се Ћоровићева ”Историја Срба”, постигавши огроман успех. На таласу тог успеха ускоро је објављено и ново издање ”Историје српског народа” Станоја Станојевића. Колико се тада тражило некомунистичко историјско штиво, сведочи већ податак да је Станојевићева књига рекламирана и на телевизији (што је, иначе, неисплативо за књиге.)

Међутим, после првобитног одушевљења, уследиле су критике и Ћоровићевог и Станојевићевог дела. У основи, оне су ишле у два правца: прво, јер су се Ћоровић и Станојевић држали тезе о десељавању Срба на Балкан у шестом веку, и друго, јер им неке чињенице нису биле познате. Специјално, Ћоровић је критикован због југословенства, које је понекад проналазио чак и у средњем веку. Јер, као ректор Београдског универзитета, он је поштовао тада владајућу идеологију о троименом народу. Иначе, био је првокласан стилиста – школа Слободана Јовановића – и већи део садржаја његових књига има трајну вредност.

То што историчарима пре 100 година није било познато, а њиховим наследницима јесте, ствар је развоја не само историје, већ и сродних дисциплина. Утолико пре што је пажња свих ових наука, са комунизма, после 1990. године преусмеравана на друге периоде, па и на далеку прошлост.

Тако, Ћоровићу није било познато да је и Немањин отац, Завида, био велики жупан, што је доказао, на пример, Тибор Живковић (Мостар, 1966 – Београд, 2013). Живковић је сјајно растумачио и замке које је у својој књизи ”О народима” оставио византијски цар Константин Порфирогенит у десетом веку. Док су старији историчари по правилу упадали у те замке, Живковић открива чак и то када је византијски цар намерно, а када нехотице, износио нетачне податке о Србима.

Блокаду звану шести век пробио је археолог Ђорђе Јанковић (Београд, 1947-2016). Он је открио српске хумке из 4. и 5. века, у околини Книна и Босанског Грахова. Откриће га је, 2009. године, стајало положаја шефа Катедре за средњовековну археологију на Филозофском факултету у Београду, на ком се налазио још од 1997. Ипак, подржало га је српско археолошко друштво и данас се његова открића сматрају неспорним.

У једном интервјуу Радио Београду, Ђорђе Јанковић је рекао да су у тумачењу далеке прошлости најважнији управо архелошки налази, јер, за разлкику од књига и докумената, они не могу да се униште (барем не тако лако, пошто су скривени испод земље). Иако је то несумњиво тачно, држава и данас веома мало улаже у археолошка истраживања, иако она, насупрот уобичајеном мишљењу, нису скупа. Илуструјући колико је археологија запостаљена, Тибор Живковић је писао да још није истражена ни околина Петрове цркве у Расу, тако да нису нађени остаци саборне цркве ове српске престонице (Петрова црква била је владарска крстионица).

У новије време, у проучавању далеке прошлости почиње да се користи и генетика. Чини се, за сада, да је рано за изношење далекосежних или чак коначних закључака, мада их, наравно, не мањка још од првих дана. Узорци досадашњих ДНК истраживања исувише су мали (на пример, 800 испитаника, уместо 100.000). Састављање репрезентативног узорка веома је компликована ствар и за професионалне статистичаре, а у овом случају ни они то не би могли да учине без помоћи великог тима историчара (на пример, ако се у Нишу узме ДНК од потомака оне групе Италијана што се ту настанила током градње пруге, пре 150 година, а то истраживачима остане непознато, закључци ће, очигледно, бити погрешни).

У међувремену, док се наука још извлачила из стега комунизма, дошло је до бума квазинауке, са теоријама о Србима као ”најстаријем народу”. Тек недавно, историчарка Ана Филиповић открила је да је ауторка ове синтагме, Олга Луковић Пјановић, била предратна комунисткиња, због чега јој је одузета стипендија краљице Марије. Током рата ухапсила је недићевска полиција и сместила у завод за преваспитање комуниста у Смедеревској Паланци, да би после рата живела у Загребу, где је, као лингвиста, радила на брисању српских корена хрватског језика. Тако је испало логично што је касније, када је емигрирала у Париз, уместо здравог погледа на националну историју, почела да објављује фантастичне приче.

У међувремену се појавио и термин аутохтонисти, за заступнике теорије о Балкану као прапостојбини Срба. Ни ово преношење термина из ботанике, о аутохтоним сортама биљака, на људе, не делује пригодно, поред тога што је основна теза недоказива, па и бесмислена (зашто би Срби били једини народ који се није селио?).

Било да се порекло Срба везује за Шпанију или Египат (Бог сунца Ра је из Рашке!), или да се, напротив, негира сеоба народа, заједничко за скоро све ове квазинаучне теорије јесте раздвајање Руса и Срба. Јер, ако су Срби ”аутохтони” на Балкану, и ако су ко зна одакле, онда немају везе са Русима. Та веза је, наравно, очигледна, као и скоро тристагодишњи напори западних сила да је прекину. У почетку, главни у томе био је Беч, онда, једно време, Лондон, да би штафету преузео Вашингтон. Подсетимо само на успех Беча у измени српске азбуке, тако да мање личи на руско, а више на латинско писмо.

Заједничко за квазинаучнике је и избегавање или макар минимизирање руских извора о пореклу Руса, па самим тим и Срба и других Словена. Такође, све више се шире негативне приче и о Румунима и Грцима, који су, уз Русе, традиционално највећи пријатељи Србије.

У часопису ”Војно дело”, број 3 за 2005. годину, објављен је чланак Зорана Милошевића под насловом ”Реформа науке у Русији”. Уз цитирасње руских научника тога доба, овде је показано како је у претходној деценији, током владавине Бориса Јељцина, Запад поспешивао ширење квазинауке у Русији, да би индиректно ослабио праву науку.

Таквих радова још нема у Србији. Поуздано знамо само то да фондови попус НЕД-а, или Сорошеве фондације, улажу огроман новац у српску културу уопште. Исто тако, да је бум квазинаучних теорија о пореклу Срба дошао комунистима као дар са неба (ако га и сами нису подржали). Наиме, ове теорије су скренуле пажњу великог дела јавности на питања мање важности. Конкретно, да ли су Срби дошли на Балкан у првом веку нове или старе ере, или у доба неолита, нема утицаја на данашњу политику. За разлику од историје Другог светског рата, како на светском нивоу (Савет безбедности, као најважније тело Уједињених нација, установљен је после 1945. године), тако и у самој Србији (постоји континуитет власти од 1945. године, преко СПС-а  и њему сродних странака).

Другачије речено, не делује као да је хаос у историографији почев од 1990. године настао случајно. Много ствари указује на то да је неко поспешивао објављивање невероватних прича, како народ не би прихватио ни оно очигледно, попут размера злочина комуниста. И како би се стварао јаз између Срба са једне и Руса, Румуна и Грка са друге стране.

(‘’Слобода’’, гласило СНО у Чикагу, 10. јануар 2024)

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

НЕБОЈША МЕДОЈЕВИЋ: Нека се припреми, нека се припреми…!

ЗАБРАЊЕНЕ КЊИГЕ О ЧЕТНИЦИМА: Комунистима смета истина!

ПОЛАКОТЕ, ВРХ ДПС ПИРАМИДЕ: Ухапшени Катнић и Лазовић!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

jovan-erakovic-4

АФОРИЗМИ, ЈОВАН ЕРАКОВИЋ ИЗ БАЊАНА: “Не би нам могао нико ништа, да се међу нама није накотило свашта”!

јованд

ТРЕБИЊЕ: Завршен “Дучићев дан”!

дража12

СИНОВИ СЛОБОДЕ: Чувај Дражу јунака!

нкпо

НИКШИЋ НА МЕТИ: Када липе (не) миришу, од четника до жена!

тихомир11

ТИХОМИР – ТИХО БУРЗАНОВИЋ: Благоје Јововић, Дражин војник, осветио Србе и пуцао на српског душмнина Анту Павелића(3)!