На данашњи дан, на празник Светог великомученика Прокопија, лета 1968. године, митрополит Амфилохије је рукоположен за јеромонаха у Саборној цркви Митрополије Кефалоније, посвећеној Благовестима, у граду Аргостолију, на Кефалонији.

Овом приликом подсећамо вас на разговор који је протојереј Никола Пејовић, главни уредник Радија Светигора, водио са митрополитом Амфилохијем 21. јула 2018. године. Митрополит говори о свом рукоположенју, сусрету са Грчком, свом пастирском искуству, својој првој парохији, сусретима са великим грчким оцима и проповедницима тог времена касније признатим као Свети Старци, познанствима са људима попут Александра Солжењицина…

+++

Благослов! Какви су били ваши утисци о сусрету са православном Грчком 60-их година прошлог века?

Нека Бог благослови молитвама Светог великомученика Прокопија. Па, ја сам само запањен што је прошло 50 година од тог дана и тог чина. Претходно сам рукоположен за ђакона у манастиру Светог Герасима Кефалонског, великог светитеља и просветитеља, уочи празника Светог Прокопија у Аргостолију — малом граду на Кефалонији. Рукоположио ме је митрополит Прокопије, који је одиграо значајну улогу у мом животу. У то време, 1966. године, дошао сам из Рима (Италија) у Грчку и био сам на распећу. Морам рећи, нисам желео да се вратим у комунистичку Југославију, али сам онда чак бацио свој југословенски пасош и добио blase-passe – емигрантски пасош, захваљујући митрополиту Прокопију. Ту је била његова школска другарица Зое Хронопулу која је била наша велика добротворка и пријатељица, а касније је била монахиња – игуманија манастира Свете Тројице на Атици. Прво је упознала бившег епископа захумско-херцеговачког, Атанасија, који је био тамо пре мене. Дошла је у руску цркву где је он служио, исповедала се код њега и преко њега чула за оца Јустина. После тога је сваке године и тајно одлазила у Ћелије. Одлази у Беч, а затим се враћа у Београд, где је чекају увече и возе је у Ћелије. И тако једне године, тамо се замонашила и добила име Јустина, по свом оцу Јустину. Увек нам је доносила писма од Јустиновог оца. Тајно, није се ни знало. Учила је заједно са Прокопијем, касније је деценијама била професорка веронауке у гимназији. И тако, преко њега сам упознала митрополита Прокопија. Он ме је подржавао и помагао ми колико је могао пред државним властима, јер је био војни свештеник и духовник у своје време. Тако сам, захваљујући томе, стигла до Кефалоније. Тамо сам био убројан у монаха, када ме је тајно замонашио.

Одлучили сте да изаберете монашки позив још док сте били у Риму?

У Риму сам одлучио, а затим и написао писмо оцу Јустину. Он ми је муњевито послао одговор на то писмо. Његова чувена реченица из тог писма, коју стално понављам себи и многима од којих сам сада монах: „Драго ми је што сте себе видели из перспективе вечности.“ Ово је његов одговор мени који сам био у Риму. Онда сам, уз његов благослов, отишао у Грчку. Тако се догодило 1966. године, а онда сам 1967. године тамо предао своју докторску дисертацију. Тамо смо неко време боравили код Константина Геилиса. Био је то свештеник, диван старац, а сада је жив. Породичан човек и Ана, његова жена, дивна поштена жена. Чак је основао и манастир. После смо боравили у Светој Параскеви, то је мала кућа у којој смо Атанасије и ја боравили годинама касније.

Све се то дешавало у Атини, у тој кући ме је Прокопије замонашио 1967. године, наравно уз благослов оца Јустина. Онда сам се 1968. године тамо регистровао, када сам се замонашио, да сам сабрат манастира Кипуреон. То је манастир на мору на Кефалонији и то је једини манастир где сам званично регистрован као монах. Зато кажем да бих највише волео када бисте знали када ћу умрети, да одем тамо да се одморим у том мом манастиру Кипуреон. У том манастиру је био монах Јевсевије, па каже: „Кад ћеш доћи, када ћеш се покајати, дођи у свој манастир – у манастир свог покајања“. Иначе, игумани тог манастира су често одлазили у Русију у турско и млетачко време и имали су живе контакте са Русијом, доносећи помоћ манастиру, Кефалонији и другим местима.
Дакле, то је 68. година Светог Прокопија, пре 50 година. Тада сам, по благослову Прокопија, рукоположен у Аргостолију. И тамо сам служио првих 40 Литургија и сваке године током лета сам ишао у тај мој манастир, посебно када је Прокопије био тамо. Касније је оптужен да је делио мошти Светог Герасима Кефалонског, и изгледа да сам га и у томе наследио, јер ме сада оптужују и за девастацију културног блага Црне Горе. А он је имао бескрајно поштовање према моштима. Као и ја када смо мошти Светог Василија ношене из Ерцеговине, то су били цели натписи, ко сме да носи Светог Василија у своје село и у Тврдош – који је био његов манастир, али се сада испоставило да је то историјски догађај и захваљујући преносу моштију, Никшић је постао други град. Када смо се враћали, била је та провала облака, и цео Никшић је изашао. И данас ми је пред очима слика и та деца на коленима и оно што кажу киша пада са неба са земље и народ очекује и исцељује Светог Василија и тако је ова литургија постала најзначајнији догађај не само у Црној Гори, који сваке године окупља преко 30-40 хиљада људи у Никшићу током Светог Василија Острошког. Дакле, тај боравак на Кефалонији ми је остао дубоко у сећању, тамо сам служио своје прве литургије, а народ Кефалоније је диван, изузетан, врлински и побожан народ.

Где сте стекли своје прво пастирско искуство као јеромонах, да ли сте имали и парохију?

Као јеромонаха одатле, након што сам био на постдипломским студијама у Атини са благословом Кефалоније, митрополит Никодим Атички ме је примио за свог пратиоца и поставио ме у село Коропи где сам био парохијски свештеник пет година. Тамо сам крстио и венчао десетине стотина Грка и данас ме тамо сматрају својим свештеником. Тада су рекли „То је наш поп Црногорац“. Ови моји људи ме лишавају имена да сам Црногорац и нападају ме, чак ме проглашавају окупатором, а сада иду у Коропију, где сам обишао све те домове, сви се сећају црногорског свештеника, Папаса Мамавруниоса.

Је ли то била велика парохија?

Велика парохија, има 25 храмова у том малом граду и околним селима. Ваљда сам први свештеник који је сам служио све те храмове у то време, и зато ме памте. Њихов је обичај да иду породично, отворе цркву, припреме све што је потребно за Литургију, тамјан, свеће, припреме просфору и вино и све што вам је потребно, па само дођете. А онда награде, наравно, свештеника. Они су побожни људи. Тих пет година сам провео тамо, а шесту годину сам био проповедник у Коропи – суседном селу где сам сваке недеље, посебно током Великог поста, проповедао народу, уз благослов Владике. Народ се окупљао у једној од тих цркава и у једној сали, а онда сам проповедао. Дакле, у то време, мој пастирски рад је био везан за Спату и Коропију, а затим и за манастир Свете Тројице. Ту је била Јустинова мајка игуманија, коју је поставио исти тај Владика. Преминула је пре неколико година, али сестре су и данас ту. Осећам их као најрођеније, као своје овде и њу такође. Бринула се о свима нама који смо долазили у Атину. Није било ниједног министра или премијера, а да се она није јавила на телефон. Обећао сам јој да ћу јој се, када умре, јавити на телефон уместо надгробног споменика… Сећам се једног из Македоније који је побегао у Сунио, одавде из Македоније са жељом да оде на Свету Гору. Али пошто је био из Македоније, Грци нису хтели да га пусте. Дванаест пута је бежао пешке из Суниона на Свету Гору, тамо су га пронашли и вратили. Она се посебно бринула о њему. Касније, ови наши Македонци, када се одатле вратио, није могао да иде на Свету Гору, овде су га владали. Умро је као Владика. Чујем да о њему говоре као о Светитељу… и он је заиста био човек Божији… једна душа Божија.

Као веома активан јеромонах и проповедник, да ли сте имали прилику да се сретнете и упознате са великим грчким очевима и проповедницима тог времена, касније признатим као Свети Старци?
Био је то посебан благослов. Имао сам част да упознам најзначајније, рецимо, духовнике двадесетог века. Поменимо старца Пајсија, који је сада укључен у лик Светих са којима сам био. Те баш те године када сам рукоположен, отишао сам код њега. Катунаки, то је испод Атона, доле где је он био. Тамо су биле келије неких Румуна које су биле напуштене. Он је први отишао да их обнови, а онда сам отишао код њега и остао тамо недељу дана и видео како живе прави светогорски пустињаци. Донео сам мало рибе, послао мати Јустину по оца Пајсија и мене, који смо ишли на исповест код оца Пајсија, и преко ње сам га упознао. Међутим, нисам јео ту рибу, нити је Пајсије… имао је једног малог Снешка – маче, и сваки дан када тамо нешто спрема, нема рибе за нас, али има за малог Снешка. Онда каже: „Јустина шаље, не брини Снешко, биће још рибе“, и тако је Снешко појео ту рибу и нисмо је пробали, ни ја ни отац Пајсије.

Ту сам упознао и друге пустињаке тамо, старца Јефрема и касније наравно старца Порфирија, који је такође сада укључен у лик Светих, али је служио у Атини. Ишао сам на исповест са њим тамо испод Пендељиса, тамо је мали манастир који је обновио када се пензионисао из болнице. Затим други старци, старац Епифаније Теодоропулос, диван изузетан правник, најбољи канониста кога је Грчка имала у новије време. Написао је десетине књига о црквеном праву. То је био духовни центар Света Три Јерарха где је служио и где су се људи окупљали око њега. Затим други изванредни људи. Старац Емилијан… Упознао сам га на Метеорима, тамо је окупљао браћу и сестре, па смо Атанасије и ја ишли тамо да их видимо и касније смо остали везани за њих до данас, посебно за Атанасија. А женски манастир Ормилије има око сто педесет монахиња. Наше монахиње и манастири су повезани са њима, посебно Ћелија Пиперска. У мају ове године посетио сам старца Емилијана. Он је изузетна личност, постоје његове књиге које су објављене код нас. Бог је допустио да буде искушен, непомичан је као биљка. Препознао је мене, препознаје некога и већину људи који му долазе, а не долазе му много, сестре се брину о њему. Отац Емилијан је у таквом стању.

У то време, један од мојих првих сусрета био је са старцем Амфилохијем на Патмосу. Старац Амфилохије, изузетан духовник који је био и мисионар, организовао је мисионарска братства и сестринства која и данас функционишу. Један од његових духовних синова је Амфилохије који је сада митрополит на Новом Зеланду, мој добар пријатељ. Ишао сам на исповест са њим, чак ни тада нисам баш добро знао грчки. То сам знао из класичне филологије, па сам комуницирао са њим. Морам да признам да је то била најшокантнија исповест коју сам имао у животу, оно што сам му рекао. Дошао сам са Запада, а онда сам му рекао, оно што му нисам рекао… Мислио сам да ће ми забранити да се причешћујем, мислио сам да ће ми дати неку врсту покајања, а он каже: „Брате Ристо, хоћемо ли се сутра причестити?“ Мене, како кажу, старац Амфилохије није могао боље помиловати. Онда смо однели његову слику оцу Јустину. И када сам питао оца Јустина за име, он је бројао Григорија или Амфилохија, али је отац са Патмоса пресудио да се зовем Амфилохије Иконијски… да… дакле Амфилохије.

Затим и старац Филотеј са Самоса, изузетна личност. Велики свештеник на острву Самос који је живео тамо на планини. Ишао сам тамо са њим. После тога, још увек је био изузетан свештеник Филотеј, старац, који је живео у Атини. Био сам са њим тамо на острву Самос, једне године сам био у његовој ћелији на исповести. Са једне стране келије је његов кревет, а са друге гроб. После сам рекао: „Старче, зашто си направио овај гроб овде?“ а он ми је рекао: „Монаху Амфилохије, целог живота сам се трудио да никоме не будем на терету, већ да се бринем о себи. Па, кад бих знао, али нисам толико свет да би ми Господ рекао када ћу умрети, па бих уместо да легнем овде у кревет, легао у гроб. Па, пошто то нећу знати, ваљда толико заслужујем да ме помере из кревета, али немојте се превише трудити, не носите ме, него ме одмах овде положите“. Тамо је сахрањен. Старац Филотеј је узет из тог гроба и овде положен. Било је заиста дивних свештеника…
Тако је радио и старац Никанор у Хиландару и друга браћа. Био је један наш монах из Црне Горе, Куч, веома занимљив старац. Касније се упокојио, али старац Никанор, који је тамо провео 60 година у Светој Гори, Хиландару, затим је дошао овде у старим данима и обишао Далмацију, био је и у Црној Гори, манастиру Острог, у Србији. А наш Мирко Тољић, као млади студент, правио је крстове по његовој наруџбини. Дивне дрвене крстове у које је стављао део моштију, део Христовог крста, и касније је те крстове носио у Нови Сад, Краљево, Далмацију. Мислим да постоји један и у Ћелији Пиперској. Онда је носио и давао када је био тај раскол са Америчком епархијом, али ме је питао: „Шта да радим, да ли да претпоставимо да није било контакта између званичне Цркве и Дионисија?“ и ја му кажем „Ти си из Светогоре, ти ћеш то најбоље знати“. Постоји један такав крст Старца Никанора у Новој Грачаници.

Онда када сам био владика у Банату, негде 1987-1988. године, ево стараца Никанорa, који је тада имао скоро 80 ​​година и долазио је у манастир Раковицу, остао је тамо јер је био у болници због срчаних проблема. Био сам срећан. Основали смо тамо манастир Хајдучицу, наш Григорије, који је сада у Старчевој Горици, он је био први игуман тог манастира и то је метох, не знам да ли се садашњи владике сада сећају, али то је метох манастира Хиландара. Неки од монаха су одатле отишли ​​у Хиландар и остали на Светој Гори, и то је био циљ, да се тамо припреме монахе за Хиландар. Зато је Никанор дошао код мене током лета и рекао ми: „Господе, дошао сам да те замолим за благослов.“ Имао сам намеру да одем у Аустралију и да понесем тај крст, знаш већ како ја правим те крстове. Доктор ми је забранио и рекао да није случајно, па сам дошао код тебе да питам шта треба да радим?“ Кажем му: „Где си ме нашао жутокљуног, стари Светогорац, да ме молиш за благослов“. „Нека знаш што си млад, ти си Владика и ја то поштујем. Никада у животу нисам ништа урадио без благослова, без послушања, па ни ово нећу.“

Када сам га питао шта мисли, рекао је: „Желео бих да идем.“ Осећам да је то потреба нашег народа да иде тамо“, пошто је и тамо створен тај раскол. Па кажем „Шта ако тамо умреш, шта ћемо да радимо?“, а он каже „Ако тамо умрем, сахраните ме тамо, ако умрем на Светој Гори тамо, свуда је земља Господња“. Па рекох: „Старче, ако мислиш да је то добро, што се мене тиче, иди и ево ти благослова.“ Он је био сав срећан, као мало дете, што је добио благослов и отишао. Остао је тамо два месеца и умро, а данас је једини Светогорац у манастиру Светог Саве у Илаину, манастиру који је основао потоњи епископ Николај далматински и дабробосански, сахрањен је у том манастиру и тамо су му мошти. Много људи долази тамо и моли се његовим моштима, посебно Грци. Они, Грци, одмах су препознали владику Иринеја, који је био тамо, а сада је у Америци, и чак је предложио Сабору да га канонизују. На Сабору се сматрало да је прерано пошто неки епископи знају њега, па, хајде сад, пошто га познају, не може бити светац…да. Па, сви знамо патријарха Павла, али нема сумње, нема дилеме, да је он светац. Већ је било на ВМА када сам га замењивао те године, онда смо радили капелу на ВМА посвећену Луки Доктору Војног азила, то је било са мојим благословом, и већ су га тамо насликали са ореолом, иконописац ме је питао, рекао сам насликај. У низу цркава, постоји Свети Димитрије у Митровици и овде код нас у Цркви Христовог Васкрсења и другде
Народ то најбоље препознаје.

Људи и не само овде, већ свуда у православљу. Тако је и са старцем Никанором, дивним Божјим човеком. Сећам га се у Хиландару. Увек је први присуствовао јутрењу, које је на Хиландару после један сат по нашем времену, затим служби целу ноћ, последњи је излазио из цркве, то се знало. Старац Никанор је био веома поштован на Атосу. Тада је оставио свој траг овде као и други Светогорци који су се тамо подвизали, а затим дошли овде. Постоји Свети Рафаило Банатски у Банату, у данашњем Зрењанину, где су му мошти, који је канонизован. Штампао сам књигу о Светом Рафаилу са његовим животом и службом. То су све дивни људи, заиста велики благослов од Бога за мене је боравак на Хиландару.

Посебно је велики када се упореди ситуација коју сте оставили за собом у тадашњој безбожној Југославији.

Па, то је, хвала Богу, била спасоносна милост за мене, безбожност је буквално владала. Морам да се исповедам и исповедим, и зашто да не, имао сам и намеру да останем у Грчкој, на Светој Гори Атосу, али нисам хтео по свом уму, него сам написао оцу Јустину писмо „Моја жеља, али нећу без твог благослова“ и он ми је одговорио „Требало би да се вратиш, требало би да се вратиш овде, и нама и теби“.

Која је била једна врста казне за вас?

Па, у том тренутку, искрено речено, да, али сада сам захвалан Богу што сам га послушао.

Говорим о вашој свештеничкој служби, која, хвала Богу, траје већ 50 година са великим плодовима и даровима, колико је сусрет са тим старцима различитих дарова, различитих карактера природе, утицао на формирање ваше личности и мисије?

Па, од великог је значаја. Почевши од оца Јустина, кога сам упознао када сам био у Београду 1959. године први пут, када је садашњи Атанасије био монах, затим смо ишли преко Лелића, где је рођен владика Николај. Сећам се да је Џастин ходао као срна, па га питам „Оче, зашто волиш срну?“ написао је чувени есеј „Срна у Изгубљеном рају“ и каже: „Много волим срну“ и то је заиста дивна животиња. И тај сусрет са њим, наравно, био је пресудан за то време када смо били нападнути у Београду. Наш факултет је био забрањен, нико није смео да дође. Неки од наших интелектуалаца који су сада чланови цркве, али тада нису смели да дођу на универзитет, почели су да долазе мало касније. То време, тај страшни притисак комунизма и свих тих бољшевичких идеологија, затим студије теологије и свега што се дешавало и сусрет са тим правим људима истинске дубоке – доживљене вере, а не само књишке вере, то је од огромног значаја.

Чини се да је тај сусрет са њима одредио ваш академски пут, сам избор докторске дисертације – теме, тај дар достигнућа?

Апсолутно. Када помињемо те дивне људе, касније у Паризу, где сам годину дана провео предајући у Институту Светог Сергија, упознао сам много Руса, бивших емиграната који су били веома важни, и тамо сам упознао Солжењицина. Сећам се да је 1974. године дошао на место где је била позната руска књижара, која је и данас позната. Био је ту извесни Никита Струве, уредник часописа на руском језику који је излазио у књижари. И довео је Солжењицина да се упозна. Упознали смо се, био је ту Комнен Бећировић, познати бранитељ Цркве на Ловћену и манастира Морача.

Отац Пајсије је направио дивне крстове и направио диван дрвени крст, а шта ћу онда дати Солжењицину и онда ћу написати Афонијански крст Александру крстоносцу и дати га. Пољубио га је, узео га, и то сам видео када сам био са Атанасијем код њега 2003. године да му уручим Орден Светог Саве по одлуци Светог Архијерејског Синода, видео сам да је имао тај крст код себе. Солжењицин је изузетна особа, затим је послао оцу Јустину једну од својих књига, а ми смо пронашли књигу Достојевског о Европи и Словенима, па смо му је дали и он је послао поздраве оцу Јустину.
Тамо смо срели старца Рафаила у женском манастиру Бисиј нот, где су биле сестре које су у своје време дошле из Украјине у манастире Кувеждин и Хопово. Неколико стотина монахиња које су побегле од бољшевика преко Румуније примила је наша мати Теодора на Фрушкој гори. Током рата, усташе су их затвориле, па пустили, а биле су и у Земуну док их наши комунисти нису протерали 1948. године. Онда су отишле у Француску, где је њихов манастир био важан духовни центар. И тамо је био један стари монах, њихов духовни вођа такође, изванредна особа. Сећам се да служимо тамо у њиховој цркви, и како каже, један наш свештеник, Србин, Рус, и Богу досаде његове молитве – дуга служба, али човек од 93 године је стао и читао стотине имена током целе Литургије. Онда је био митрополит Филарет Руске заграничне цркве којој је тај манастир припадао, а после службе смо сви отишли ​​на ручак. Руси обично сви верници који су били на служби иду са митрополитом, али нема старца Рафаила. Питам мати Теодору где је он, а она ми каже да никад не долази, већ га воде у келију да нешто поједе. Питам је шта ради, а она ми каже да се моли. „Па, зар се није молио“, кажем и тражим да идем код њега. Одем код њега у келију. Није добро чуо, па викнем: „Благослови старца“ „Боже благослови“. Питала сам га да ли је уморан, а онда ми је рекао, јер је већ био у манастиру где је дошао из Русије 80 година: „Па, трудио сам се, нећу рећи, али сада када бих могао да почнем испочетка, било би много боље. Оно што сам пропустио током 80 година, сада морам да надокнадим“. Имао је тада 93 године, а 97. године старац је преминуо у том манастиру. То је дар од Бога када сретнете тако дивне и дивне људе.

Тај сусрет са светима је некако проширио вашу душу и бригу не само за људе који су вам поверени и епархију, већ да Цркву видите као истинско тело Христово где је сваки члан важан. Колико је то важно савременом хришћанину у овој ери себичности?

Заиста јесте. Ово никада није било важније него данас у нашем времену за Цркву, а Православна Црква никада није била толико распрострањена у свету као данас. Схватио сам шта та мисија значи кроз те свете Божје људе. Рецимо то на Светој Гори где нема разлике између Руса или Србина, Бугарина или Украјинца, или Грка. Христос је један, и сада када нема ни мушког ни женског, ни Грка, ни роба, ни слободног, како каже апостол Павле, и онда то разумете кроз те свете Божје људе, њихову одговорност за цео свет. Па, ево оца Пајсија, када га помињемо, једном ми је рекао: „Стално ме убеђују, кажу оче Пајсије, имаш те дарове, зашто не одеш негде да будеш рукоположен за свештеника, а онда будеш свештеник у некој парохији. Желе да ми мисију сведу на парохију у Грчкој. Има колико год хоћеш за тај посао, а ја се осећам одговорним за цео универзум, за цео свет, за Јапан“. Таква одговорност је Јеванђеље, Црква. То је нешто што сам заправо прво научио од оца Јустина, који је био прави човек, то се види из његових списа, универзални, свеобухватни филозоф и мислилац, као и други које сам упознао и познавао.

Онда када сам 2007. године први пут отишао у Аргентину, схватио сам колико је наш народ запостављен. 100 година тамо, нико се практично није бринуо о њему, а истовремено сам тамо упознао Аргентинце, наше људе који су постали Аргентинци, више не знају наш језик, не знају ништа. Истовремено, многи од њих су прешли у католичанство, постали део неких секти. Нико се није бринуо за њих. Тада сам осетио одговорност према тим људима, и онда ме је то вукло да предложим Скупштини, и захваљујем Скупштини што је прихватила, да се оснује Епархија за Латинску Америку, Буенос Ајрес, Централно-Јужна Америка. Од 2011. године идем на месец дана или више сваке године, посетио сам велики део тих земаља. Сада имамо Божји дар, да је наш владика Кирило, који ми је тамо био помоћни викар, сада изабран, на мој предлог, за првог редовног владику у Латинској Америци. Понекад се мало нашалим и кажем „ова овде, ова Брозова „филџан авнојевска“ Црна Гора ми је била мала, па сам морао да проширим своју мисију на Латинску Америку“.
Оно што си донео у Црну Гору и што си је запалио је истина да оно што је Божје семе јесте да је неуништиво.

Божје је неуништиво. То је кристално јасно. Сећам се да сам као студент долазио у Подгорицу. Нигде ниси могао да видиш малу цркву. Једва ону малу горе, и пет људи никада није дошло у њу, а сада све ове цркве које су некада певале, а ево и ове цркве Васкрсења Христовог, која је сада украс главног града. Сада чак ни они који мрзе Цркву, православље, немају шта да покажу у Подгорици својим гостима из НАТО пакта и других међународних организација, осим овог храма. Шта имају да покажу? Немају ништа, њихово је незнање.

Хвала Богу, још увек рачунам да ће нам Бог дати док сам ја, иако сам напунио 80 година, али сам рекао Господу: „Не дирај ме док не вратим Крст и цркву Светог Петра Другог и његове мошти у Цркву на Ловћену“. Па, даће Бог. Онда имамо и Цркву Светог Архистратега Михаила на Превлаци, манастир где је 200 година било седиште Митрополије. Спремни смо да све обновимо, али ови из Управе за културна добра не дају. Шта да радим? Послушаћу. Надам се да ће схватити да рушевине нису култура. Додуше, постоји документ из 1988. године где је Завод за заштиту споменика у вези са манастиром Стањевићи, који је сада обновљен и лепши него икад захваљујући оцу Димитрију који је у њега уградио своје кости и оцу Јефрему и другој браћи, написао о тој руини која је остала након рушења током деветнаестог века да се не сме дирати „биће то најлепша руина у Црној Гори“. Па, да сам се држао тих обезбеђења, посебно ових у новије време. Претходни, рецимо онај Чиликов, били су образовани, знали су своју професију. Када су била питања о цркви, манастиру Мајсторовини, и манастиру Вољавац, нису имали стручњаке, па су ангажовали Јовановића и друге из Београда. Дали су своје пројекте и ми смо обновили те две рушевине и још неколико сличних. Да живи Бог, чујем да су сада одбацили ту Мирановићку, модну креаторку која је забранила, блокирала да се било шта ради, то су рушевине – то је култура.

Некако јавности представљају као да црква није спремна за договор, а управо је супротно. Колико смо дуго чекали дозволу цркве Светог Ђорђа на Његушима?

Послао сам стотине докумената и нисам добио никакав одговор до данас. Ево и питање, рецимо, Светих Арханђела, они буквално не дају. Морамо се борити. Желим, стварно. Укључили смо најбоље стручњаке, археологе у рестаурацију, ископавање, истраживање… Тамо смо изградили крипту, манастирску ризницу, већ се завршава ових дана и ако Бог да, 26., када се одржава Сабор православне омладине, биће отворена ризница, али очекујемо да добијемо дозволу. Имамо пројекат. Здравковић, архитекта, је најбољи познавалац, обновио је и ископао Царичин град, познаје архитектуру древног Истока и Запада. Он је сада дао свој предлог. Дакле, морамо да завршимо Свете Арханђеле и цркву Свете Тројице на Цетињу. Те три ствари су ми и даље на срцу. Морам да признам, јер овај садашњи министар културе, који ме напада, видим псећа кола која кажу, Богдановић, добио је, чуо сам, чак и неких милион и колико евра да Богородицу Филермос угура у пећину, где је вулкан еруптирао када је била поплава на Цетињу, одакле извире подземна вода. И хоће тамо да постави икону, наводно за верски туризам, а онда ће, верује, цела Европа појурити. Која ће Европа појурити? Чак и сада, та икона је још увек тамо, има и других светиња. Долази онај ко још увек има мало страха Божјег и љубави према светињи. Данас је Европа кренула низ ћорсокак. Срамота је што се сада уплићемо у такву и такву Европу. Не постоји Европа великих чуда, Европа апостола Петра и Павла, великих папа Григорија Двоглавог и Захарија Папе, свих ту до десетог века, па чак и после тога. Шекспирова Европа, Дантеова Европа, Гетеова, велики јунаци Јованке Орлеанске, де Гола…
За нас је велика радост и благослов православних верника што долази Патријарх, хиротонија новоизабраног владике Методија, и то је оно што нас чини срећним.

То је велика ствар. Међутим, они који се сада проглашавају Дукљанима, шта имају осим прича које причају само о проклетом дукљанском цару? На њему заснивају свој дуг. А, Црква Божија наставља свето дело древне Диоклеје. Наша Митрополија је такође вратила титулу диоклецијског епископа, до сада је овде проповедао Јеванђеље у Латинској Америци, а сада долази наш Дурмитор да не кажу да је „спољашњи“ него са Дурмитора, наш отац Методије, игуман Цетињског манастира. Он долази овде да помогне овом светом делу. Има лепих дарова, Бог ће их дати!

Владико, хвала вам на времену, нека вас Господ укрепи и заштити и да заједно прославимо још много јубилеја на славу Божију и радост Православне Цркве!

Дај Боже да остваримо Свете Арханђеле на Превлаци, цркву Светог Петра Цетињског, коју је пројектовао владика Рада и која је прва црква посвећена Светом Арханђелу. Натрпајте се у пећину као да смо кромањонски народ, а не Црногорци како кажу да су прави, и део Часног Крста. Горе ће бити тробродна базилика, и три светилишта, да буду украс изнад Цетињског манастира, да се сравни са земљом стена која је срушена због цркве, где се вешају турске главе. Ту је била та чувена табла. Место где се вешају главе у цркви. Има ли ичега лепшег и благословенијег за Црну Гору и за Црногорце. Мислим да нема.

Хвала вам и благословите вас!

Бог вас благословио!
https://www.spckotor.com/en/news/metropolitan-amfilohije-on-the-feast-of-st.-procopius-was-ordained-a-hieromonk-in-kefalonia/

Приредио: Дописник