Пише Тихомир Бурзановић
Постоје државе у којима се функције добијају на основу знања, искуства и резултата. А постоје и оне друге, гдје је најважнија квалификација способност да преживите све – од кадровских рокада до јавних афера – и да на крају ипак останете негдје у систему. Црна Гора, по свему судећи, све више усавршава овај други модел, до нивоа који већ заслужује да се изучава као посебна административна дисциплина: „кадровска реинкарнација“.
Јер, зашто би једна функција значила једну особу, када може да значи двије? Зашто би плата била везана за рад, када може бити везана за договор? И најважније – зашто би афера била крај нечије каријере, када може бити само пауза између два именовања?
Систем је, изгледа, једноставан. Прво дођете на позицију. Онда се нешто деси – афера, смјена, „лични разлози“, свеједно. Јавност се узбурка, медији објаве што имају, а онда се све полако смири. И ту почиње прави дио приче: проналажење новог мјеста. Не нужно новог посла, јер посао је, како се показује, прилично флексибилан појам. Важније је да постоји функција, назив, и наравно – плата.
У том контексту, идеја да неко може остати у државном апарату, примати накнаду или чак бити распоређен, а да притом није нужно присутан на радном мјесту, више не дјелује као скандал. Напротив, дјелује као иновација. Рад на даљину је глобални тренд, зашто га не бисмо довели до савршенства – рад без доласка, без одговорности и, по могућности, без питања?
Наравно, све је то формално покривено законом. Увијек постоји неки члан, нека одредба, нека могућност „распоређивања“. Закон, као и увијек, није проблем – проблем је начин на који се тумачи. А тумачење је, очигледно, прилично креативно. Ако постоји мјесто – добро. Ако не постоји – направиће се. Ако ни то није могуће – постоји накнада. Држава је, у том смислу, врло пажљив послодавац. Брине о својим кадровима, чак и онда када ти кадрови више немају конкретну улогу.
Поставља се, међутим, једно незгодно питање: шта ово значи за државу? Јер свака фотеља која се „дуплира“ значи и дупли трошак. Свако радно мјесто које постоји само на папиру значи мање новца за оно што би стварно требало да функционише – школе, болнице, инфраструктуру. Али изгледа да је приоритет другачији: очување кадровског континуитета, без обзира на цијену.
Још је занимљивије питање одговорности. Ако неко може да остане у систему и након афера, шта то говори о систему? Да ли то значи да афере нису толико озбиљне, или да систем није довољно озбиљан да их санкционише? Јер у озбиљним државама, јавна функција носи и јавну одговорност. Код нас, чини се, носи прије свега јавну издржљивост – способност да издржите све и наставите даље.
А онда долазимо до избора. Грађани су 2023. године изашли на биралишта, гласали, бирали. Вјеровали су, бар дио њих, да гласају за промјене, за другачији начин управљања, за одговорнију власт. И шта су добили? Систем у којем је могуће да једна функција „издржава“ двије особе. У којем је могуће да се радно мјесто обећа уз услов да се на њега не долази. У којем афера није препрека, већ можда чак и препорука – доказ да сте већ „прошли кроз ватру“ и да знате како се преживљава.
Наравно, увијек ће се наћи оправдања. Закон то дозвољава. Процедура је испоштована. Ништа није незаконито. И све је то, формално, тачно. Али постоји један проблем са формалном тачношћу – она не значи нужно и суштинску исправност. Јер држава није само скуп прописа, већ и систем вриједности. А када те вриједности постану овако еластичне, онда се и повјерење грађана растеже до пуцања.
На крају, остаје нам да се запитамо: да ли је ово модел који желимо? Држава у којој се функције дијеле као компензације, у којој се рад мјери присуством на списку, а не резултатима, у којој је највећа вјештина – опстати без обзира на све? Или смо, можда, већ прихватили да је то нова нормалност?
Јер ако јесмо, онда је ова прича заправо успјешна. Систем ради – бар за оне унутар њега. Фотеље су попуњене, плате се исплаћују, договори се поштују. Једино што недостаје је оно што би требало да буде суштина свега: јавни интерес.
Али можда је и то ствар перспективе. Можда је јавни интерес управо то – да свако нађе своје мјесто, без обзира на све. Чак и ако то мјесто не подразумијева рад. Чак и ако постоји само зато да би постојало.
У том случају, остаје нам само да честитамо. Направили смо систем који функционише савршено – само не за оне због којих постоји.
