Пише: Иван Милошевић
Брате Павле, завидим ти што си тамо и што не мораш ово да гледаш. Као да смо негдје у 45-тој или 47-ој и у вријеме Титових бригада и ударника. Уколико је Црна Гора по нечему препознатљива онда је то да умије да заустави вријеме и да почетак времена веже само за један датум, а у тај датум стане све оно што Црна Гора јесте и што мора бити. Претходних дана на овдашњим медијима, па чак и на улицама и брдима, парадирали су млади и стари комунисти, ударници са значком и без ње, наивни млади скојевци и превејани, оседјели чланови бившег Централног комитета и пуцали су из свих пушака. Брате Павле, толико ода комунистичком систему, њиховим представницима, идеолозима и епохалним економским, безбједононим и осталим резултатима, било је на тоне. Рекао би човјек да прије комунизма у Црној Гори није било ништа вриједно, све је било блато и ђубре и све то није вредело пишљивог боба. И све се промијенило када су комунисти дошли на власт. Природа се промијенила, почела да рађа, вукови више нијесу завијали по шумама нити медвједи се будили по пећинама, а по улицама је текао мед и млијеко и сви су имали и више него што треба. Такве бајке о том времену нигдје се више не испредају осим овдје, у овој несрећној земљи гдје су све појели скакавци разних врста и подврста док нијесу дошли комунисти. Када су они стигли из тог источног, бољшевичког раја, овјенчани ореолима бесмртности, све је кренуло на боље, људи су наједном постали браћа, све су заборавили шта су једни другима радили и то због обавезе да барем још једном све то опет понове!
Брате Павле, нијесу те ових првомајских дана помињали. Као да нијесу хтјели да каљају тај датум и своје успомене на њега. Умјесто тебе, помињали су себе у кратким панаталоницама и са пионирским марамама и са сузом у очима сјећали су се штафета које су носили за Тита и обећавали себи да би за живота хтјели да одтрче још један штафетни круг, па да мирно умру и да им срце буде пуно, јер ће знати да ће их потомци памтити по штафети и том идеолошком атлетском маратону. Истина, благо су критиковали осталу браћу из братских република, што су заборавили на штафете, али су им исти час опростили, јер у госте су им стигли неки пјевачи партизанских пјесама из Хрватске или Словеније, нијесам сигуран, и заједно су на Горици отпјевали – Друже Тито љубичице бијела! Брате Павле, био је прави доживљај гледати њихова лица када су пјевали пјесме о Титу. Из очију им је сијала таква топлота да је дневна температура у Подгорици и у свим насељима била подигнута за који степен, а срца су им тако лупала да се то чуло у комшијској Хрватској, БИХ и Србији. И ко нормалан да им у тим тренуцима било шта каже и опомене и подсјети шта су тај Броз и његови партизани за свога времена радили и колико су невиних људи, без суда и правде, побацали у јаме или стријељали? Ко да им и зашто, брате Павле, на то указује, када су тако срећни и када су ето, овог првог маја, коначно дошли на своје или се вратили на прапочетак свога комуинистичког почетка, опет дали заклетву Титу и због тога им је пуна душа? Ко да им квари срећу, брате Павле, и зашто би то радио, када они само о комунизму сањају и призивају га као да је неки нови бог који својим сљедбеницима дарује вјечни живот, срећу и поштовање!
Завидим ти, брате Павле, завидим, него што! Има неке дубоке туге над свим тим таласом повратка комунизма и његовом обновом и та туга као да не може да се лијечи, Стане ти у грлу, укљешти се међу пршљенове и не пушта. Стиска и када то није до стискања и прати те гдје год изађеш и са било киме сједнеш да попијеш кафу или прелисташ новине. Разлива се по јутру и не пушта до предвече и некако нестане са Сунцем, као да је мрак некако неће, али кад сване опет је ту, хвата за прса и не пушта!
Брате Павле, ти и твоји четници и народ који је отишао за тобом, мирно спавајте и одрекните се сваке наде у повратак. Док је оваквих првих мајских дана, носталгије за комунизмом и пјесмама и бајкама о њему и његовим сочним плодовима бољитка и љепшег живота, нема шансе да неко покрене причу о вашем повратку из Словеније или барем рехабилитацији ваших имена и дјела. Приковани сте за стуб срама и издаје и нема те силе која ће вас скинути са тих мјеста. Џабе европске резолуције, осуде из бијелог свијета, захтјеви за отварањем досијеа ОЗНЕ и УДБЕ и за осудом и испитивањем злочина комуниста. Све то у случају Црне Горе не важи. Овакви какви смо са комплет комунистичким наслеђем, штафетама и споменицима, хрлимо ка Бриселу и на том путу прескачено не по једну, него по десет степеница. У Црној Гори нема ко да се осврне и промисли пређене путеве, богазе и клисуре, све је то заборављено и у нашој 1000-годишњој прошлости једино сија петокрака, Броз, Ђилас, Моша и Брисел. Остало је одавно појео мрак или скакавци, Бог сами зна!
Завидим ти, брате Павле, завидим!
