Пише: Дејан Бешовић
Митровица
Родови овог братства су : Митровићи, Грломани, Анђуси, Ђурашевићи, Санковићи, Јовановићи, Рађеновићи, Лукетићи, Војнићи, Рафаиловићи, Маркићевићи, Голиши . Њихова слава је Михољдан. Сједиште братства су: Пржно, Подличак, Врба, Тудоровићи, Дивановићи, Вријесно, Славоњина, Андричићи, Рафаиловићи, Ђенаши, а било их је и у Светом Стефану (Митровићи).Одсељене породице Митровића су: Бући , Донковићи и Бјељаци у 18. вијеку, Лашковићи у 19. вијеку и Радовићи – Нобили посљедњи мушки потомак иселио се у Банат 1937. године.Све породице Митровић су у сродству и, према предању, потичу од заједничког претка, Дмитра, који се доселио из Старе Србије -Скопља. Први пут се помињу у Паштровићима почетком 15. вијека.Међу Митровићима живе и несродни Дивановићи , који су старосједиоци у Паштровићима. Славе Мратиндан, односно Светог Стефана Дечанског. Њихово старије презиме је Буран / Бурановић/Буровић .
Љубиша
Родови: Љубише и Никлановић . Славе Михољдан. Сједиште братства је у Близикућама, а Љубише су живјеле и на Светом Стефану.Први пут се помињу у 14. вијеку, као Близикуће . Према предању, потичу из Херцеговине, гдје су стигли око 1300. године.Са Љубишама живе и Крути , који нијесу истог поријекла, већ су досељеници из скадарског краја у 16. вијеку. У Грбљу има и Крута, истог поријекла.
Барок
Барочи су мало братство, паштровићко „племе“ које је изумрло у 19. вијеку. У братству су постојала два презимена: Барочи и Николићи . Њихов центар је био у Поздочу у планинском вијенцу Паштровића, који су Црмничани отели од Паштровића 1830-их година, а Барочи су се преселили у Врбу. Последњи поменути братсвеник је Јован Бароч 1846. године.
Режевићи
Режевићи су хетерогеног састава. Постојало је старо братство Режевића вјероватно оно право из Паштрова које је изумрло, али су каснији досељеници преузели њихово име. Манастир Светог Стефана је добио име по братству Режевића, као и једина ријека у Паштрову – Режевићка ријека.
Режевићи живе у мјестима: Дробнићи, Крстац и Катун.
У Дробнићима живе Ђедовићи, Склендери и Радовићи , који су у сродству, потичу од досељеника из Пипера у 15. вијеку. Славе Велику Госпођину -Успење Пресвете Богородице.
У Кршћу: Вуковићи и Павловићи су доселили из Старе Црне Горе у 14. вијеку; Калоштри према једној верзији потичу од Паштровских Кањоша из Буљарице, а према другој су старином из Старе Србије или Македоније што можда потврђује име Кањош Македоновић, а можда указује и на македонску старину свих Паштровића? прим.Д.Б.); Зеновићи, према предању, потичу из Старе Србије или Македоније, и доселили су се веома давно, у 13. или 14. вијеку; Ђаконовићи су из Побора Црмничког , досељени због крви у 17. вијеку. Сви Кршћански родови славе Светог Стефана.
У Катуну: Перазићи су поријеклом од Климената, одакле им је предак дошао у Приморје у 16. вијеку. Ова миграција се поклапа са доласком Климената у Цеклин, тако да је можда дио исте миграције. Ови Перазићи се налазе и у Крајини и Мркојевићима, који су углавном исламизовани. Боговићи, Боснићи и Франовићи су сродници, поријеклом од досељеника из Старе Србије у 15. вијеку. Франићевићи су грана мединског братства а о њима ћемо касније, од претка који се тамо доселио у 18. вијеку. Све катунске породице славе Светог Стефана.
Манастир у Режевићима основао је краљ Стефан Првовјенчани 1226. године, на мјесту рушевина прво паганског, а затим хришћанског храма који датира из римског доба. Цар Стефан Четврти Душан Немањић је 1354. године тамо саградио храм Светог Стефана. Данашња црква Свете Тројице и манастир, данас познатији као Режевићи, основани су у 18. вијеку. Братство Режевићи дало је велики број игумана овог манастира, од којих је најпознатији био архимандрит Димитрије Перазић, средином 19. вијека.
Срзентићи
Читаво ово братство носи исто презиме. Славе Никољдан. Сједиште братства је у планинском селу Брда. Ово братство се првобитно звало Булгаровићи, а крајем 14. вијека звало се Ћуда. Име Срзентић добили су по члану братства који је био наредник у млетачкој војсци крајем 17. вијека. Према једној верзији, Ћуде/Срзентићи су из племена Никшића, које је једно вринеме живјело у овом крају ,што се може повезати са никшићком легендом о древном граду Грбљу. Изумрла породица Ћуда је Никошићи , а Зановићи су се преселили у Будву, прешли у католицизам и касније емигрирали у Далмацију. Перо Радованов Ћуда се потурчио и напредовао у турској војној служби, тако да је почетком 16. винека постао паша у Каиру, под именом Мустафа-паша Ћуда ,задржавши презиме .
(наставиће се)
