Аутор: Тихомир Бурзановић

Двадесет двије године – толико траје једна од најдужих и најмучнијих истрага у новијој историји Црне Горе. Двадесет двије године без коначног одговора, без пуне истине, без правде која би затворила круг и бар дјелимично умирила јавност. Убиство Душко Јовановић, главног и одговорног уредника и власника „Дана“, остаје рана која не зараста – не само за породицу и колеге, већ и за друштво које већ деценијама учи да живи са недовршеним причама и селективном правдом.

Тајна након двије деценије: истина под кључем

У тренутку када би свака озбиљна држава настојала да коначно отвори све карте, дешава се парадокс: тужилаштво, након 22 године, случај убијеног новинара проглашава тајним.

Та одлука не дјелује као корак ка правди, већ као корак даље од ње. Јер, шта се то данас крије, а није се могло открити раније? Каква је логика да јавност двије деценије има увид у дијелове истраге, а да се сада, када је притисак највећи, све затвара иза ознаке тајности?

Оваква одлука неминовно отвара сумњу: да ли се штити истина или нечији интереси?

Неријешен злочин или неријешена воља?

Истрага је, формално гледано, дала одређене резултате. Један дио извршилаца је процесуиран. Али питање које већ двије деценије одзвања остаје без одговора: ко је наручио убиство? Ко је повукао конце? Ко је имао интерес да се глас Душко Јовановић утиша заувијек?

Без тог одговора, свака пресуда је половична, свака истрага недовршена, а свака изјава званичника звучи као празна форма.

Данас, двадесет двије године касније, више није довољно говорити о „комплексности случаја“. Тај израз је постао параван иза којег се крије неефикасност, а можда и нешто много озбиљније – недостатак воље. Јер, ако држава може да ријеши сложене финансијске криминале, ако може да води међународне истраге, ако може да прати најсавременије облике организованог криминала, онда мора моћи и да ријеши убиство које се догодило у срцу Црна Гора.

Овдје се више не поставља питање способности, већ одговорности.Посебно забрињава чињеница да се у јавности све чешће чује да је полицијски дио посла, у суштини, завршен. Да постоје сазнања, да постоје имена, да постоје линије које воде ка наручиоцима. Ако је то тачно, онда се поставља још теже питање: зашто тужилаштво и судство ћуте?

Ћутање институција у оваквом случају није неутрално. Оно је порука. А порука која се шаље грађанима је опасна: да постоје злочини који могу остати некажњени, да постоје људи који су изнад закона, да постоје истине које никада неће бити изговорене.

Рок истиче: упозорење изнутра и споља

Зато ова колумна није само подсјећање – она је упозорење.

Судским органима у Црна Гора мора бити јасно да вријеме није савезник. Напротив, вријеме је непријатељ правде. Сваки дан одлагања приближава нас опасности од застаре, од коначног губитка шансе да се овај случај затвори на начин који би био достојан државе која претендује да буде дио демократског свијета.Али ово упозорење не односи се само на домаће институције.

Према све чешћим сигналима из дипломатских и безбједносних кругова, међународна заједница губи стрпљење. Постоји јасна намјера да се домаћим органима остави рок – ова година – да покажу да су способни да доведу случај до краја. У супротном, већ наредне године, међународне структуре могле би да изађу са сопственим налазима и реконструкцијом злочина.

То би био преседан. И то не само правни, већ и политички.

Замислите ситуацију у којој стране службе саопштавају ко је наручио убиство новинара у Црна Гора, док домаће правосуђе то годинама није било у стању или није хтјело да уради. То би био пораз система, али и јасан сигнал да је повјерење у институције озбиљно нарушено.

Ипак, чак и у том сценарију, коначна одговорност остаје на домаћем правосуђу. Јер, без пресуде суда, без формалног окончања поступка, ниједна истина – ма колико била јасна – не може постати правда.

Зато је ово тренутак истине.

Актуелна власт не може се више позивати на насљеђе претходних структура. Двадесет двије године су прошле. Више нема алибија. Ако постоји политичка воља, онда се она мора показати кроз конкретне резултате – кроз оптужнице, кроз суђења, кроз пресуде.У супротном, све приче о реформама, о владавини права, о европском путу остају само празне ријечи.Јер, нема европске будућности без ријешене прошлости.

Случај Душко Јовановић постао је симбол. Симбол некажњивости, али и тест зрелости друштва. Да ли смо спремни да се суочимо са истином, ма колико она била непријатна? Да ли смо спремни да покажемо да закон важи за све? Или ћемо наставити да живимо у систему у којем су неки злочини „осјетљивији“ од других?

Одговор на та питања неће дати колумне, нити јавне расправе. Даће га суднице.

И управо зато, овај текст треба читати као позив, али и као опомену.Јер, ако домаће институције не ријеше овај случај сада – док још има времена – ризикују да га изгубе заувијек. А са њим, изгубиће и оно мало повјерења које грађани још имају у правду.И онда више неће бити важно ко је убио Душко Јовановић.Биће важно ко је дозволио да правда никада не буде задовољена.