Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Има наде: Муслимани у четницима (2)!

”Издаја Хрвата у рату, покољ милион Срба од стране усташа, међу којима је било и муслиманских изрода, окупација Србије и њезин пут ка новој Голготи, страшнијој од Албанске, коначно су из мојих мисли и осећања избрисали и последњи траг заблуда и свих застрањивања, којима сам у младим данима био изложен, јер сам узалуд веровао да се очувањем Југославије и ширењем југословенске идеје међу Хрватима, чувају српски идеали и цементира само Српство”, бележи Алија С. Коњхоџић у својим биографским записима. ”Погледи” преносе делове књиге СПОМЕНИЦА ”БРАТСТВА” 1954-1974. (Торонто, Канада, 1974. године)

ПИШЕ: Алија С. КОЊХОџИЋ

Септембра 1909. уписао сам се на Велику реалку, где су односи између ђака православне и католичке вере били у толикој мери заоштрени, да су међу њима туче биле на дневном реду. Већина ђака муслимана придружила се православнима и припадали су тајним ђачким кружоцима, из којих је и поникла ”Млада Босна”.

У то време живео је у Сарајеву мој брат Салих и сарађивао у ”Мусавату”, органу Срба муслимана, који је покренуо један од најидеалнијих Срба муслимана Смајо Ћемаловић из Мостара, доцније сенатор, кога су усташи 1941. године живог спалили у Јасеновцу.

 

ЂАЧКИ ЖИВОТ У САРАЈЕВУ

Прву годину становао сам заједно са братом Салихом у кући где је становао и Хамид Кукић, један од вођа Срба муслимана и секретар Ђачког потпорног друштва ”Гајтер”. Разговори између Салиха и Хамида, богата библиотека српских књига и дружење са ђацима православне вере коначно су код мене оформили мој национални став, моје српско опредељење и ударили тачку на моју националну зрелост.

Та моја национална свест још у мојим младим данима одвела ме је 1912. године, као ђака другог разреда Велике реалке па велике демонстрације Срба поводом освећења новоподигнутог дома хрватског певачког друштва ”Напредак”, који је подигнут народним новцем и у намери да још јаче подвуче тобожњи хрватски карактер ових покрајина. У тучи са Фрањиним измећарима употребио сам боксер и због тога био истеран из свих сарајевских школа, у трајању од три године.

 

ДОЛАЗАК У ТУЗЛУ

Тузланска средина у борби против мрског освајача била је борбена попут сарајевске. Уписао сам се на Трговачку школу, где је предавао истакнути српски националиста професор Адем Бисо, који је, заједно са Мустафом Бектићем, међу првима био ухапшен после атентата у Сарајеву и цело време рата провео у злогласном Араду. Већ у првим данима мога боравка у Тузли ступио сам у редове српске револуционарне омладине и у Српски соко, на чијем је челу био тузлански велетрговац и сарајевски завереник Мишко Јовановић, осуђен на смрт после Сарајевског атентата. У таквој борбеној средини мој се национализам јачао. Било је подоста муслимана који су се истицали својом активношћу и својим отвореним српским ставом, међу којима нарочито Мустафа Бектић, учитељ и ђаци Ферхад Азапагић, Изет Телалбашић, Алија Селимовић и други.

У то време био је у Тузли мој ужи земљак, Љубушак, инж. Ахмет Далипагић, ожењен са Зорком Стојановић, учитељицом из Београда, запослен као геометар код тузланске општине, код кога сам неко време становао. И он и његова супруга Зорка причали су ми о Србији, о Краљу слободару и о љубави Срба за нас босанско-херцеговачке муслимане. Нарочито је Зорка у томе била вредна и стално ми давала на читање књиге из националне историје Србије и Црне Горе. Истога дана када је извршен атентат у Сарајеву, инж. Ахмет Далипагић ухапшен је и као ”српски шпијун” стрељан у Тузли.

 

ПОНОВО У САРАЈЕВУ

По свршетку Трговачке школе уписао сам се 1915. године на Трговачку академију у Сарајеву (коју сам завршио тек по ослобођењу 1919. године), одакле сам децембра 1916. године, као ђак другог разреда, иако малолетан, против свих закона, заједно са осталим ђацима православне вере, као политички сумњив, мобилисан и послат на одслужење војног рока у 29. мађарску регименту у Капошфехервар. Одатле бегам и у Будим Пешти придружујем се једној подземној групи војних бегунаца Чеха, који су радили на деморалисању аустроугарских војника словенског порекла. Војницима босанско-херцеговачких регименти делио сам кривотворене ”урлабшајне” и ”кранкеншајне”, с којима су одлазили својим кућама уместо на фронт. О могућности да могу бити ухваћен и осуђен на смрт, нисам тада ни мислио. Срећа моја и окретност спречили су најгоре. Ослобођење и Уједињење васколиког Српског народа затекло ме је у Бечу, као војног бегунца.

 

О ОСЛОБОЂЕНОЈ И СЛОБОДНОЈ ДРЖАВИ

У првим данима ослобођења нисмо у дилеријуму радости ни приметили како се ствара једно нездраво стање у земљи, које је младу државу коначно и сахранило: Политиканство је заменило идеализам предратних српских генерација. Из мишијих рупа измилели су питомци Јосипа Штадлера и Адемаге Мешића. Охоло и с презиром на лицу пролазили су покрај преживелих хероја и мученика. Политички пехливани били су на цени. Што више сервилности, то већа награда.

Револуционари и завереници, таоци и већина српског живља који су преживели страхоте рата и аустријских казамата били су немоћни да то очигледно срљање и државе и народа у пропаст, зауставе. Њихово тренутно одушевљење због величанствених победа српског оружја и због извојеване Слободе било је кратког века. Уместо тога наступило је огорчење, које је било теже и од самог ропства туђину.

То огорчење захватило је и мене, нарочито кад сам видео да се муслимани Босне и Херцеговине политички организују на верској основи, док се истодобно рад Срба муслимана са званичне стране занемарује и успорава процес њиховог националног опредељења.

 

У НОВОМ САДУ

Кад је Де Ануцијо, талијански песник, са својим црним кошуљама, насилно одузео Ријеку 1920. године, преживели српски револуционари и мученици из ”Младе Босне” покренули су акцију за прикупљање добровољаца да преотму Ријеку од овог освајача, претходника Мусолинија. Међу две хиљаде добровољаца, махом из Босне и Херцеговине, био сам и ја. Скупљени у Новом Саду кренули смо на поход, али су нас државне власти растуриле. Остајем у Новом Саду, где је истодобно за Војводину основана Организација Југословенских Националиста ”Орјуна”, чији су оснивачи били разочарани револуционари и чланови ”Младе Босне” др Нико Стојановић, Доброслав Јевђевић, Јово Полавестра, Бора Јевтић, Мустава Капић и други. Већ у првим данима постојања ”Орјуне” долази до сукоба између комуниста и других антидржавних елемената, а у Хрватској и Далмацији са франковцима. Борбе су биле крваве. Падале су жртве са обе стране.

 

У ОСИЈЕКУ

Вођство ”Орјуне” одредило ме је за челника акционе чете у Осијеку, где сам стигао августа месеца 1921. године и већ првог дана боравка учествовао у борби против франковаца, чија је снага била у радницима творнице шећера. Укратко, добио сам место код Заступничке фирме Ротман и Цирер као главни књиговођа, на коме сам месту остао до атентата на ”Хрватски лист”, орган франковаца, половином фебруара 1922. године. Истог дана када је бачена бомба на ”Хрватски лист” франковци су полупали прозоре фирме, јер сам био осумњичен за учешће у овом атентату. Добровољно сам напустио посао и прешао у државну службу код Државне речне пловидбе, са службом у Осијеку.

У Осијеку сам објавио и први мој новинарски чланак у слободној држави. Чланак је изашао у ”Српској стражи”, органу Радикалне странке за Славонију, коју је уређивао познати српски новинар Тоша Скрбић, у којој је сарађивао и истакнути Србин муслиманске вере и новинар Омер Кајмаковић.

Поред сарадње у ”Српској стражи” покренуо сам јануара 1922. године у друштву са др Бошком Машићем недељни лист ”Будућност”, као орган ”Орјуне”, који је излазио до конца исте године.

Марта 1923. рањен сам у борби са франковцима, а по оздрављењу премештен у Нови Сад.

 

ПОНОВО У НОВОМ САДУ

За време службовања у Новом Саду редовно сам сарађивао у ”Видовдану”, органу војвођанске ”Орјуне” под уредништвом Доброслава Јевђевића и учествовао у свим акцијама против антидржавних елемената. Пред изборе од 8. фебруара 1925. године, напустио сам државну службу и прешао у уредништво најстаријег српског листа у Војводини ”Јединство”, органа Самосталне демократске странке, чији су власници били браћа Бокшан, др Адамовић и Ђока Дунђерски, који сам са професором Богољубом Прешићем уређивао до почетка 1927. године, када је лист престао излазити.

Неразумевање програма, рада и борбе ”Орјуне” од стране Српског народа успорило је ту борбу, док је цео хрватски народ прихватио франковлук као основу своје борбе против заједничке државе, што је допринело да су многи истакнути Хрвати, чланови ”Орјуне”, полако напуштали њезине редове и постали најзатрованији србомрзитељи. Случај Еде Булата, челника ”Орјуне”, који је био персонификација борбености и доследности југословенској идеји, то најбоље илуструје. Када је крволок Павелић почео са биолошким истребљењем Српског народа на територији своје наказне Независне Државе Хрватске, Едо Булат био му је доглавник и министар војни.

 

УДАЉАВАЊЕ ОД ЈУГОСЛОВЕНСТВА И ПОВРАТАК СРПСТВУ

Живот младе државе био је ометан комунистичком активношћу и опструкцијом Хрватске сељачке странке, која уместо да шаље своје посланике у Народну Скупштину, да се боре за своја начела, шаље свога председника Стјепана Радића у Москву да тражи помоћ за рушење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Српске странке, уместо да увиде ову опасност по Државу, воде своју ситну политику, цепају се на фракције и нуде се Радићу за савезника. Тек 25. марта 1925. године, после свих перипетија, долази у Београд Павле Радић, синовац Стјепана Радића и даје изјаву да Хрватска сељачка странка признаје Круну, Устав и Парламенат. Два дана касније, 27. марта, пала је Влада Националног блока Пашић-Прибићевић, која је на изборима од 8. фебруара 1925. године однела велику победу. Образована је Влада Пашић-Радић, чији је живот био краткотрајан. Сам Радић оборио је Владу и пришао Демократској странци, да од ње тражи веће и трајније концесије за хрватски народ.

Све се било усремило против драже и Круне, а Парламенат је постао поприште разуларених политичких страсти и националне нетрпељивости. Падале су увреде за увредом, претње за претњом, све док нису одјекнули пуцњи народног посланика Пунише Рачића, који није могао, а нити смео, као Србин из Црне Горе где се увек за образ гинуло, да пређе преко увреда не само њему него и целом Српском народу од стране Стјепана Радића и његових посланика. Сву ту нездраву атмосферу београдске Скупштине мајсторски је, са очитом тенденцијом, пренела на улицу београдска ”Политика”, која ће после убиства Краља Александра Првог отворено да заигра на московску карту, да би данас била главни телал комунистичке ненародне пропаганде и недостиживих идеја сулудог Карла Маркса и Енгелса, у служби највећег крволока Српског народа Јосипа-Броза Тита.

Скоро свакодневно испитивао сам своју савест, критички посматрао мој пут националисте, интегралног Југословена, и што сам више о томе размишљао све сам се више удаљивао од те идеје, која је пре једног века, кроз литературу и песму, била толико привлачна да је била освојила најсолидније умове српске нације, међу којима је био и Јован Скерлић. У новоствореној држави приличан број Хрвата прихватио је југословенску идеју, који ће се, кроз читаво време трајања Југославије, налазити на београдским јаслима, уживати бенефиције многих министарстава, а нарочито диспозиционог фонда, јер су београдским политичарима били добро дошли као доказ да су и Хрвати у Влади или при Влади, да је то заиста држава сва три имена једнога народа.

У ЗАГРЕБУ

За време мог боравка у Загребу од децембра 1931. до 26. августа 1939. године, где сам био на одговорним положајима, понова сам се повратио идеалу моје младости – Српству. То ми је утолико лакше било што сам живео и деловао међу Хрватима, у центру свих завера против државе и Срба. Страховање Срба из Хрватске за саму државу и за њихов опстанак, који су живели у мору хрватске мегаломаније и нескривене хрватске мржње на све што носи српско обележје, још су ме јаче учврстили у уверењу да је једино исправна национална и политичка мисао која је у духу вековних српских идеала, у духу несебичне борбе за Српство, које је тада било угрожено променљивом политиком српских странака у односу на хрватски народ.

За време боравка у Загребу преузео сам вођство једине организације која је имала одобрење за рад, организације борбене југословенске омладине ”Покрет”, чији је рад забрањен због учешћа двојице чланова – Шабана Шаиховића и Воје Котанића – у атентату на др Милу Будака 1933. године.

Вршећи веома одговорне дужности и налазећи се на положајима – издавач и уредник ”Југословенског Гласа” од 1931. до 1939. године, а од 1935. до 1938. секретар Бановинског одбора Југословенске Радикалне Заједнице и уредник ”Гласника”, органа ЈРЗ, за Савску бановину, што је многима у емиграцији познато, чинио сам све да се српске снаге повежу, да буду окупљене у једну организацију и окренуте према Београду, нарочито по доласку на власт Др Милана Стојадиновића, који је радио на томе да се Загреб придобије за искрену сарадњу са Београдом, али се није дао уљушкати наивним предлозима и плановима од стране Хрвата који никада масовно нису били на страни Београда, нити на страни Српског народа.

Да би био што боље обавештен о разорном раду франковаца и комуниста у Заребу, убацио сам двојицу мојих сарадника у њихове редове. Владо Додиг, мој ужи земљак, Љубушак, био је међу комунистима, а Коста Лечић, из Сарајева, међу франковцима. Обојица су били рођени конспиратори и за цело време њихове опасне улоге остали су неоткривени. На тај начин био сам боље обавештен него многи обавештајни сервиси, те сам према томе удешавао свој национално-политички рад у циљу парализовања свих завера против Српског народа, чије су се контуре већ тада назирале, а за мене, без самохвале, могу рећи, биле су јасне и опипљиве. Тако сам међу првима дознао за долазак усташког зликовца Ореба из Италије да по налогу Мусолинија и његовог измећара Анте Павелића изврши атентат на Њ. В. Краља Александра Првог приликом његовог боравка у Загребу почетком септембра 1933. године, где је дошао да прослави рођендан Свог Првенца престолонаследника Пета. Заслугом Косте Лечића спречен је атентат на краља Александра, атентатори су похапшени и осуђени. Пошто је краљ Александар био обавештен о улози Косте Лечића, о доласку и откривању атентатора, краљ га је узео за свог личног агента-пратиоца. С краљем је Лечић био и у Марсељу. После погибије витешког краља и Споразума Мачек-Цветковић за Косту Лечића настају црни дани, пуни болног искушења. Његови претпостављени, сигурно на миг Владе, а можда и самог др Мачека, прогањају га и баш на сам дан 10. септембра 1939. године, када сам био ухапшен на изрични захтев потпредседника Владе др Мачека, Лечић је, не могавши да издржи ова прогањања, извршио самоубиство.

 

У БЕОГРАДУ

Још пре потписа Споразума Мачек-Цветковић од 26. августа 1939. године, органи злогласне организације Хрватске сељачке странке ”Грађанска заштита”, која је до доласка крвника Павелића побила преко 300 истакнутих Срба у Загребу и у Хрватској, вребали су згоду да ме нападну. На сам дан потписа Споразума Мачек-Цветковић, у 9 часова изјутра напустио сам Загреб, а истог дана увече били су чланови ”Грађанске заштите” у мом стану и мојој жени саопштили да се и она сели у Београд и да може са собом понети само личне ствари.

Дошавши у Београд, престоницу Српства и мојих идеала, мислио сам да ћу ту наћи мира и да ћу моћи наставити са издавањем ”Југословенског гласа”, али су се те моје наде изјаловиле. Већ првих дана боравка у Београду био сам под присмотром политичке полиције, а 10. септембра 1939. године, ухапшен сам на захтев др Владка Мачека, потпредседника Владе, који је тражио моје изручење органима Споразумом новостворене државе у држави Бановине Хрватске да ”одговарам за злочине које сам починио према хрватском народу”, како је дословно стајало у захтеву др Мачека. Поред захтева др Мачека, његов шеф личне безбедности злогласни Монтања поднео је оптужбу да у друштву са Шабаном Шаиховићем, бившим атентатором на Милу Будака, спремам атентат на самог др Мачека. Истрагу по овим оптужбама водили су Богдан Банковић, шеф јавне безбедности Управе града Београда и шеф политичке полиције Коста Тасић. Мој случај био је предмет дискусије на две седнице Министарског света, о чему сам писао своједобно у ”Братству” још за живота и Цветковића и Мачека, али ме нису демантовали.

Благодарећи заузимању Управе Савеза Сокола, Четничког удружења на челу са војводом Илијом Трифуновићем-Бирчанином, министра Богољуба Кујунџића и других угледних личности из Београда, који су били упознати са мојим радом у Загребу, спречено је моје изручење и донета одлука да се интернирам у Скопље.

Тадањи шеф јавне безбедности Управе града Београда Богдан Банковић на своју одговорност пустио ме је 24 часа на слободу да сачекам моју жену из Загреба, којој су хрватске власти одузели све. Чим сам дочекао жену побегао сам и све до 4. јануара 1940. године налазио сам се у бекству, када је поништена одлука о мојој интернацији.

СРПСТВО ЧИСТО КАО СУЗА

Издаја Хрвата у рату, покољ милион Срба од стране усташа, међу којима је било и муслиманских изрода, окупација Србије и њезин пут ка новој Голготи, страшнијој од Албанске, коначно су из мојих мисли и осећања избрисали и последњи траг заблуда и свих застрањивања, којима сам у младим данима био изложен, јер сам узалуд веровао да се очувањем Југославије и ширењем југословенске идеје међу Хрватима, чувају српски идеали и цементира само Српство.

Нисам био једини грешник у овом погледу. Били су већи и далеко знаменитији од мене, мудрији и политички зрелији, који су, полазећи од својих племенитих настојања и далекосежности повезивања не само Срба и Хрвата већ и свих Словена на Балкану, у томе видели могућност, да ћемо се у часу опасности лакше одупрети туђинским насртајима, којима је кроз векове био изложен Балкан.

То су корени мог српског стабла, чије су жиле проткале све моје мисли и сваки мој дамар и дају ми снаге да у борби за слободу Српског народа будем истрајан и доследан самом себи. Моје српско осведочење чисто је као суза са извора. Сво је у пуној светлости сјајне српске прошлости, у апотеози херојства српских генерација, које су кроз векове падале за идеале Српства, да би вечно живеле. И писаном и живом речју исповедам та моја српска осећања, без зазора и без икакве јефтине пропаганде, или материјалне користи. Пробијајући се и борећи се са многим тешкоћама за идеале Српства још од ране младости до данас остао сам веран тим идеалима. Кроз призму тих мојих доживљаја и осећања, на врелу Српства налазим надахнућа и смисао животу. Борим се и певам Српству, и тако ће бити до последњег даха мога живота.

Из ових корена никло је моје српско осведочење, које је игром судбине и историским развојем било донекле помрачено бледуњавом светлошћу интегралног југословенства, с којег пута ме никаква сила одвратити неће.

Исписане странице ”Братства” за двадест година, од 1954. до 1974. године, које неке преносим у ову Споменицу, убедљиво говоре не само о мојим напорима већ и о напорима целокупне родољубиве српске емиграције која ме је разумела, издашно морално и материјално помогла и без чије помоћи не било на ”Братства” ни Споменице, доказ су моје неограничене оданости Српству, моје чврсте и непоколебљиве вере у Српски народ, коме је историја, као стожеру Балкана и носиоцу свих здравих националних снага и међунационалне и верске трпељивости међу балканским народима, доделила мисију чувара и браниоца овог историског тла од свих страних освајача и утицаја.

(БРОЈ 263, НОВЕМБАР 2004)

(наставиће се)

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

КРВАВИ ВАСКРС СРПСКИХ ГРАДОВА ТОКОМ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА: Комунисти наводили бомбе!

СРПСКА СУДБИНА: Драгу Митровићу из Подравања код Сребренице два пута у два рата стављан нож под грло!

ВРАНЕШ ПОЧЕТКОМ 19. ВИЈЕКА: Протјеривање Срба и насељавање муслимана!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

јоацв

МИТРОПОЛИТ ЈОАНИКИЈЕ СА ЗЛАТИЦЕ ПОРУЧИО: Косово старо српско огњиште које не заборављамо!

jovan-erakovic-4

АФОРИЗМИ, ЈОВАН ЕРАКОВИЋ ИЗ БАЊАНА: “Овима што злу крв уносе, ваљало би рећи да се носе”!

слове9

АНДРИЈА МАНДИЋ ТОКОМ РАЗГОВОРА СА НАТАШОМ ПИРЦ МУСАР: Реконструкција Владе у јуну, ускоро и посјета Словенији!

гаврило

ПРИЈЕ 106 ГОДИНА: У логору Терезин умро Гаврило Принцип!

јеленаперовиц

ЈЕЛЕНА ПЕРОВИЋ, ЖЕНСКИ МИЛО: СДТ ми се свети!