Историчар Горан Киковић ,је истакао да је Беране 1912. Ослободила Црногорска војска и добровољци из Доњих Васојевића а да су Турци били окупатори 457 година ових српских историјских простора.
”Последњих година турске владавине на Балкану положај хришћанских народа у саставу њихове државе био је све тежи. Четири слободне балканске државе (Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка) биле су заинтересоване за живот својих сународника у саставу Турске, па је током 1912. године између њих дошло до зближавања и склапања савеза за борбу против Турака. То је имало одјека на став српског и црногорског живља, које се налазило под турском влашћу.
У Горњем Полимљу долази до појачане активности хајдучких чета. Путеви од Пештери, Рожаја и Пећи ка Беранама постали су несигурни за турске караване, који су преносили робу. Народ је одбијао послушност и давање разних дажбина. Често су прелазили црногорску границу и набављали оружје за последњи обрачун с Турцима.
У оваквој ситуацији Турска је појачавала своје гарнизоне у пограничним рејонима, па и у Беранама, као и низмаске посаде по селима и на граничним караулама. Истовремено, турске власти припремале су муслиманско становништво из Бихора и Рожаја и Шиптаре из Метохије да на сваки миг изврше напад на села у Беранској нахији.
Почетком августа 1912. године, дошло је до побуне и оружаних сукоба са турским јединицама у Беранској нахији. Народ је тих дана извршио напад на турске карауле изнад Југовина, у Виницкој, Навотини, Ржаници и другим мјестима, и том приликом ликвидирао низмаске посаде, чиме је граница према Црној Гори била отворена.
Ову акцију помагала је Црна Гора, те су у Трепчу дошли Јанко Вукотић, војвода Лакић Војводић и Радимир Вешовић, ради договора са првацима из Беран-ске нахије, које је у даљим акцијама предводио Авро Цемовић.

Турске власти одмах су предузеле акцију за угушивање побуне. Њихове јединице су упале у оближња села (Доњу Ржаницу, Пешца и Буче), правећи страховити терор над становништвом, пљачкајући имовину и палећи куће. Истовремено су Муслимани из Бихора и Ро-жаја и Шиптари из Метохије и Ругове напали на катуне од Мокре до Турјака и Полице. Уништавали су све што се могло уништити.
Борбе су вођене два дана на подручју од Полице до Калудре. Непријатељске снаге су биле далеко надмоћ-није, те су устаници морали да се повуку на црногорску територију и на планине са лијеве стране Лима. Том приликом Турци су попалили много села (Бабино, Драгосаву, Горажде, Маште, Заграђе, Тмушиће, Будимљу, Пешца), и школу и манастриске конаке, а сâм манастир су опљач-кали. Турци су појачали своје снаге јединицама двадесет прве низмаске дивизије под командом Џавид-паше са намјером да угуше побуну. Због свега овога интер-венисала је Црна Гора код турске владе, те је Џавид-паша добио инструкције да ради на смиривању ситуације и омогући повратак у села одбјеглом становништву. Овај догађај познат је у народу као Беранска буна.
Стање није дуго остало мирно, јер ће исте године доћи до војне интер-венције балканских држава против Турске у Балканском рату.
Балканске државе су 1912. године склопиле савез за рат против Турске.
Овај савез значио је за становништво у неослобођеним крајевима позив у борбу за коначан обрачун са турском тиранијом.
Многи народни прваци, који су због своје активности били присиљени да живе на територији Црне Горе, враћали су се у своја мјеста и предузимали иници-јативу у организовању народа за борбу с Турцима.
Црна Гора је почела отвореније да помаже народни покрет за ослобођење, дајући оружје и муницију. Из Беранске нахије ишле су бројне групе у Андријевицу, гдје им је црногорска команда давала пушке „московске“, добијене из Русије, муницију и другу опрему.
Црногорска влада преко Лакића Војводића приступа у Беранској нахији организовању добровољачких батаљона. Том приликом формирано је шест бата-љона. Њихови команданти су били: Поличког – Вукота Пантовић, Будимског – Вуко Дабетић, Доњоржаничког – Симо Чукић, Бучичко-виницког – Мило Саичић, Лужачког – Марјан Вуковић и Горњоселског – Томаш Пешић. Батаљони су носили црногорске ратне заставе.
На дан објаве рата Турској ови батаљони су били на окупу и они су практично држали гарнизон у Беранама у опсади. Батаљони су одмах стављени под команду војводе Лакића Војводића, који је преко Авра Цемовића спроводио сва наређења на територији Беранске нахије.
Још 1910. године на територији Црне Горе биле су формиране четири дивизије. Колашинска и Васојевићка бригада чиниле су Колашинску дивизију, на чијем челу је био Јанко Вукотић.
Командант Васојевићке бригаде био је Радомир Вешовић. У њеном саставу било је шест батаљона и то: Љеворечки, Краљски, Андријевички, Велички, Полимски и Требачко-шекуларски, а уз њих и једна брдска батерија са четири топа и коморски батаљон.
Црна Гора је отпочела војне операције против Турске 8. октобра 1912. Своје снаге подијелила је на три одреда и то: Приморски и Зетски, који су нападали Скадар, и Источни, који је имао задатак да води борбу за ослобођење неослобођених крајева.
Сви добровољачки батаљони из Беранске нахије ушли су у састав Источног одреда. Источни одред налазио се тада у Колашину и имао је задатак да уз помоћ полимских устаника ослободи Пљевља, Бијело Поље, Беране, Плав и Гусиње. Овај одред је успјешно оперисао према Мојковцу и Бијелом Пољу.
Да би спријечили продор Дурмиторске и Колашинске бригаде у Беране, Турци су појачали истурене положаје на Тифрану и Јејевици. Андријевачка бригада је за то вријеме чувала и затварала пролаз од Чакора, Плава и Гусиња, док су добровољачки батаљони из беранске нахије држали у блокади Беране, како Турци не би могли изаћи из града.
Источни одред је ослободио Мојковац и Бијело Поље. Послије ослобођења ових мјеста командант одреда је одлучио да са једним дијелом својих снага крене уз Лим, како би са добровољачким батаљонима ослободио Беране.
Прије него што су ове јединице стигле до Берана добровољачки батаљони су покушали да освоје утврђена мјеста Тифран и Јејевице, али безуспјешно. Беран-ским Турцима тада је стигла помоћ од Рожаја и Ругове. То појачање од три хиљаде Шиптара било је далеко бројније од снага Полимског и Будимског батаљона, које су на овом терену пружале отпор.
Турци су успјели да продру у Беране, при чему су успутно спалили Дапсиће. На Вукашиновића локви, гдје су 13. октобра вођене борбе против Турака, погинуло је 10 Дапсићана. Тифран и Јејевице биле су главна турска утврђења. Тамо се нала-зило пет батаљона турске војске са четири топа, док је на Јасиковцу било 12 топова.
Укупне турске снаге у Беранама износиле су, према подацима Митра Ђуришића, око 6 хиљада војника.
Дјелови Источног одреда стигли су у непосредну близину Тифрана и Јејевице 15. октобра. Послије једночасовне борбе ова утврђења су освојена и турске снаге су се повукле према Јасиковцу. Истог дана грађани Берана су тражили од турске команде да преда град. Командант је одбио предају.
Међутим, видјевши да је свака даља борба узалудна, Турци су ноћу између 15. и 16. октобра почели да бјеже из града, преко Дапсића и Заграђа, пут Рожаја. Устанички батаљони са десне стране Лима нападали су Турке и успјели да један дио њихових снага заробе.
Том приликом је заплијењено много ратног материјала. Ипак, већи дио турских снага успио је да се извуче према Рожајама. Артиљеријско утврђење на Јасиковцу било је освојено 16. октобра, чиме је ослобођено и Беране. У ослобођени град дошао је командант Јанко Вукотић.

Док је Источни одред водио борбу за ослобођење Бијелог Поља и Берана, Андријевичка бригада је запосјела истурене положаје према Пећи, Плаву и Гусињу. Овој бригади је пошло за руком да заузме утврђене висове: Гребен, Виситор и Мокру, чиме су створени врло повољни услови за даље борбе на овом сектору.
Пораз Турака у Беранама, на Виситору, Гребену и Мокрој указивао је да су снаге Источног одреда и полимских устаника велике. Турцима су биле јасне намјере црногорске војске, па су вршили даље концентрације својих јединица за одбрану Плава, Гусиња и Метохије.
Одмах послије ослобођења Берана, командант Источног одреда упутио је као појачање Васојевићкој бригади Горњосељски и Бучичко-виницки батаљон ка Мокрој, а након два дана Горњоморачки и Планинско-пивски батаљон према Плаву.
На предлог команданта Источног одреда, од добровољачких батаљона формирана је 18. октобра Беранска бригада, која је имала око 3 200 бораца. За команданта бригаде постављен је Авро Цемовић, којем је истовремено додијељен чин бригадира.
Источни одред је затим предузео операције према Метохији.
Јединице су наступале на три правца. Покрет јединица отпочео је 18. октобра увече. Правцем Беране-Рожаје-Пећ наступала је Беранска бригада, чије су јединице 26. октобра ослободиле Рожаје, а 28. октобра, уз бројне жртве, имале су борбу на Штедину.
Код Штедина је у састав бригаде дошао Горњосељски батаљон. Правцем Беране-Мокра-Ругова-Пећ наступала је главница Источног одреда.. Претходно су на том правцу, 16. октобра, Велички и Требачко-шекуларски батаљон, уз жестоке борбе, освојили утврђене турске карауле.
Јединице Васојевићке бригаде наступале су правцем Андријевица-Плав-Богићевица-Дечани. Тако су 19. октобра ослободили Плав, а 20. октобра Гусиње.
У даљем наступању, ове јединице ослободиле су 30. октобра Пећ, 22. новембра Дечане и 5. новембра Ђаковицу. Урадиле су то заједно са српским јединицама.
У новембру су Дурмиторска и Колашинска бригада преко Албаније пошле ка Скадру у састав Зетског одреда, а почетком јануара 1913. године и Васојевићка (андријевичка) бригада. Ова бригада је учествовала у борбама на сектору Барда-њолта све до ослобођења Скадра 24. априла 1913. године.
У Балканском рату са подручја Васојевића погинуло је 11 официра и 401 подофицир и војник, док је рањено око 1.080 бораца.
У рату 1912.-1913. године коначно је остварена тежња становништва овог краја за слободом и присаједињењем Црној Гори. Слава нашим прецима и ослободиоцима Берана.-истакао је Професор историје Горан Киковић је ову бесједу поводом ослобођења Берана од турског ропства, 16. 10. 2022. на “Данима сјећања на српске јунаке и добровољце“ која је одржана на Рудешу код Берана.

160 ГОДИНА РУДЕШКЕ БИТКЕ
(Бојеви на Полимљу, Превији, Рудешу и Полици.
План Омер-паше о угушењу устанка у Васојевићима)

Споменик рудешкој бици из 1862.године, које је подигло Удружење добровољаца ратова до 1918., њихових потомака и поштовалаца Беране

Књижевник Бранислав Оташевић је истакао у говору поводом ослобођења Берана од турског ропства, 16. 10. 2022. на “Данима сјећања на српске јунаке и добровољце“ која је одржана на Рудешу код Берана а у част 160 годишњице битке на Рудешу из 1862.године.
Он је казао да је кризу у Херцеговачком устанку највећим дијелом је изазвала Аустрија, а продубила је ту кризу и свађа књаза Николе и Мирка Петровића са вођом устанка Луком Вукаловићем. Међутим, када су званични кругови са Цетиња видјели да Херцеговачки устанак упада у критичну фазу, у фебруару 1962. је донесена одлука да се устаницима пружи знатно већа помоћ. Отпочеле су чарке које су прерастале у све веће сукобе. У Крњицима у Скадарској крајини, почетком прољећа 1862. године, пораз Турака био је потпун: 1 200 Турака избачених из строја, међу којима и 514 заробљених. Послије тога ”није било више силе која би Турску спријечила да Црну Гору нападне”. Устанак у Горњем Полимљу је остао без унутрашњих криза. Устаници Доњих Васојевића били су организовани по узору на црногорску војску. Они су чинили већи дио Васојевићког одреда, под командом војводе Миљана Вукова, чији је задатак, поред осталог, био и да подстрекава устанак у Новопазарском санџаку и успоставља директне контакте са Србијом. Омер-паша је уочио велики стратегијски значај Васојевића за Црну Гору и њене ослободилачке планове у Старој Србији, па је предузео мјере да устанике војнички заокружи.
Ласкавим писмом децембра 1861. године обратио се Васојевићима. По Омер-паши, Васојевићи су без премца ”у цијелом свијету” учинили толико зла Турцима у ”једно вријеме”, али он их је, и поред тога, поштедио напада и три мјесеца чекао да им ”памет дође”, да се, најзад, поклоне и захвале ”за велику милост свијетлом и честитом Цару”. Обећавајући им амнестију позивао их је да се окану ”садашњег злог стања”, да се покоре султану и избјегну своју пропаст. Запријетио је да у случају непослушности и непокорности слиједи напад са ”силном војском”.
Доњовасојевићи су и овај Омер-пашин апел одбацили. Овај генерал, потурчењак са великим искуством, припремао је напад на херцеговачке и васојевичке устанике. За операцију против Васојевићâ прикупљао је јаку војску, а за њеног команданта изабрао је дивизијског генерала Хусеин Авни-пашу.
Генерал Хусеин Авни-паша је 21. марта 1862. године дошао у Скадар, гдје је преузео команду над трупама које су се прикупљале у Гусињу и Плаву. Поред два батаљона низâма прикупило се и ”око осам хиљада башибозука”. Европска дипломатија је била забринута развојем догађаја на црногорској граници. Русија је вршила на Порту дипломатски притисак да призна независност Црне Горе и њено прâво на територијално проширење, а заузврат књаз би се ангажовао за спровођење мјера из Омер-пашине прокламације. Порта је одбила предлоге руске владе.
Порта је, дакле, као први ултиматум тражила да се Црна Гора повуче из Доњих Васојевића и да се писмено обавеже да убудуће неће помагати устанички покрет у долини Лима. Књаз се, у одговору на ултиматум, посебно задржао на Доње Васојевиће. Категорички је одбио оптужбе из ултиматума о помоћи Васојевићима. Тврдио је да су Доњи Васојевићи устали у борби без утицаја Црне Горе. Што се тиче оптужбе да се у Васојевићима боре црногорске чете, одговорио је да тамо таквих чета нема. Како у Херцеговини, тако ни на Лиму.
Омер-паша је пожуривао Порту да не одуговлачи са одлуком за напад на Црну Гору. Почетком 1862. године Омер-паша је разрадио план за уништење Црне Горе. Према том плану је требало напасти Црну Гору са три стране: из долине Зете, Мораче и Скадарског језера, из Херцеговине и из долине Лима. Турским снагама, чији је задатак био да сатру Васојевиће, командовао је дивизијски генерал Хусеин Авни-паша. Укупно је Омер паша имао 60 000 војника са штабом у Скадру.
Хусеин пашине снаге су биле концентрисане у Гусињу и Плаву, у реону Бијелог Поља и Рожаја. ”Лимски корпус” је представљао бочну структуру Омер-пашине армије. Задатак му је био да заузме устаничку територију Горњег Полимља, разбије одред војводе Миљана Вукова, уништи устаничка села, а затим да продужи напад на црногорску територију правцем Андријевица-Колашин-Лијева Ријека-Биоче-Подгорица-Спуж, да би се састала са главнином Омер-пашине армије, као и са трупама херцеговачког корпуса Дервиш-паше, како би удружене кренуле у даље освајање Црне Горе према Цетињу. Трупе генерала Хусеин-паше чинили су у почетку три батаљона низâма, док су остале јединице биле састављене од арнаутског башибозука. Књаз Никола каже да су Хусеин-пашине снаге бројале на почетку 10 000 људи. Други дио ”Лимског корпуса”, од шест табора и једног одјељења коњице, довео је Селим-пашу са Косова из околине Новог Пазара и Рожаја, на сјеверну границу Васојевића. Овој војсци придружио се и башибозук из Бихора и Бијелог Поља. Сасвим је сигурно да је у априлу 1862. године Хусеин Авни-паша пошао на Васојевиће са корпусом од осам табора регуларне војске и око 10 000 башибозука из околних крајева. Насупрут петоструко бројнијим и добро наоружаним турским трупама, стајао је одред војводе Миљана Вукова од 3 500 до 4 000 бораца. За случај потребе, Васојевићком одреду имао је помоћи и одред војводе Новице Церовића од 1 000 војника, чије је задатак био да црногорску границу на Тари чува од турског продора из правца Пљеваља, али и да координира операције са војводом Миљаном Вуковим.
Врховни заповједник турске војске журио је да покори Васојевиће, прије него што би им Црна Гора пружила помоћ. Војвода Миљан Вуков је направио ратни распоред да дочека оба крила ”Лимског корпуса”. Устаничка војска из бучичке и поличко-будимске капетаније добила је задатак да затвори правац од Бијелог Поља, Бихора и Рожаја, устаници Горњих Села остали су да мотре на евентуални покрет турске војске од Колашина, војска Шекуларске капетаније, заједно са војском из Роваца и Калудре, да спријечи евентуални продор снага из Ругове и Пећи, Требачко-трешњевска капетанија је била у резерви за појачање устаничких снага у беранском крају. Војвода Миљан Вуков са војском из четири горњовасојевићке капетаније (Љеворечка, Коњушка, Краљска и Забрдска), устаницима из полимских села и 200 Величана, заузео је положај према Плаву са снагама из Горњих Васојевића и четом Братоножићâ на челу са сердаром Вуком Милошевим, који су му били додијељени. Војвода Миљан Вуков запосјео је Јерињу Главу, Превију и источне падине Зелетина изнад Андријевице и села Луга и Улотине, а устанике из Полимксе капетаније и двије чете Величана истурио је према Плаву. Војвода Миљан Вуков, као искусан ратник, није допустио да буде изненађен. Знајући надмоћност турских снага у људству и наоружању запосјео је све важније стратегијске тачке из правца Плава и Гусиња, са циљем да послије првих сукоба навуче непријатеља на главну одбрамбену линију, гдје му је требало наметнути борбу изблиза.
Претходно је евакуисано становништво са десне стране Лима од Полице до Шекулара и пребачено у Горње Васојевиће. Глад и хладноћа пратила је и збјегове и војску. Турска војска је 16. априла упала у села Велику, Машницу, Мурину, Грачаницу и Улотину, предајући их огњу. Устаници су пружили жесток отпор, повлачећи се уз борбу према главним положајима на доминирајућим висовима. Турцима није успјело да потисну снаге војводе Миљана Вукова са добро брањених планинских положаја. Преко ноћи је пао велики снијег, па је турска војска ту претрпјела (иако бројно далеко јача) пораз, али је и поред тога поново кренула у напад. Војвода Миљан Вуков их је на Превији и Јерињој Глави изненадио, наметнувши им борбу изблиза, ножевима, што је изазвало забуну, нарочито код регуларних јединица, обучених за стрељачки начин ратовања. ”Јунаци су тргли ножеве”– пише Гавро Вуковић, то најбоље и најстрашније црногорско оружје, па су Турке ”ћерали низ брдо и сјекли до равног Полимља”.
У току борби на Полимљу и Превији у помоћ војводи Миљану Вукову пристигла је чета Братоножићâ од око 80 бораца. Чета се у току борби на Полимљу веома храбро борила, претрпјевши осјетне губитке. Веома је значајно било присуство ове чете, јер се у војсци генерала Хусеин-паше пронијела вијест да је Васојевићима из Црне Горе пристигло у помоћ велико појачање, што је на Турке застрашујуће дјеловало. У тродневним борбама, од 16. до 18. априла, башибозук Али-бега Гусињског и два табора редовне турске војске били су разбијени на Превији и Полимљу и уз велике губитке су се повукли ка Плаву и Гусињу, не извршивши свој задатак.
Хусеин Авни паша је послао из Плава курира са писмом, наредбом Селим-паши у његов логор у Будимљи, у којем га обавјештава о поразу у Полимљу и на Превији и наређује му да одмах крене у офанзивну акцију уз Лимску долину. Шекуларске устаничке страже су заробили курира, спровели га у штаб војводе Миљана Вукова. Из писма је сазнао да неће бити поновљен напад Авни-паше из Гусиња, па је наредио капетанима да хитно пребаце војску с Превије у село Трепчу, а полимске и величке устанике са Милетом Кривановићем и Ђолем Лабаном оставио да чувају стражу према Плаву. На Трепчи је војвода Миљан одржао савјетовање горњовасојевичким и доњовасојевичким капетанима. Одлучено је да логор Селим-паше изненада нападне и у налету разбије. Застрашујуће је турској војсци дјеловало и то што је по наређењу војводе Миљана критичне ноћи запаљено много огњева на околним брдима и планинама – сваки војник је требао да запали двије до три ватре. Сазнањем за пораз Авни-паше, уз вијест да је стигла војна помоћ од Црне Горе, наступила је велика паника код турске војске, јер су схватили да су у клопци, па је Селим-паша наредио у току ноћи одступање своје војске правцем Гроц-Полица-Бихор-Рожаје. То су први примијетили одреди капетана Попа Јосифа, Радула Јоксимовића, Василија Поповића (Шекуларци), па је одмах нападнут турски логор. Истовремено у борбу улази и војска из Горњих Васојевића. Турци су нападнути са сјевера, југа и запада. Било им је пресјечено оступање у правцу сјеверо-истока, према Рожајама. У мрклој ноћи завладала је у турској војсци таква паника да је и сам Селим-паша изгубио оријентацију. Један дио његове војске успио је да се, уз велике губитке, пробије правцем Гроц-Полица према Бихору и Рожајама. Међутим, устаници су ову колону стално гонили и 20. априла прије подне нанијели јој тешке губитке. Други турски одред је, одступајући преко Полице, ушао у тјеснац Бијелог Потока, ка ријеци Љешници, гдје су га устаници пристигли испред зоре и нанијели му катастрофалан пораз. Остатак турске војске спасао се паничним бјекством преко Љешнице у правцу Бихора. Гоњење ове колоне обустављено је наредбном војводе Миљана. Селим-паша је покушао да се са трећом колоном пробије источно од Будимље преко Дапсића. Њега су примјетили стари сељаци Иван Ћорац и Стефан Ћорац. Иван га је снажно ударио млатачом по глави, а Стефан Ћорац му је одсјекао главу. Сабља, хат и глава су предати Миру Дедовићу, да би их он касније уступио Миљану Вукову. Поред Селим-паше на Рудешу је погинуо велики број турских официра, а међу њима и Селимов син, пуковник Ибрахим-бег. Турски губици су били огромни. Према неким извјештајима од 2 000 до 2 500 убијених, а заробљени су два топа, велики број коњâ и ратног материјала.-казао је у бесједи код споменика Рудешке битке Бранислав Оташевић, књижевник и новинар.

Специјално за Глас Холмије прилог припремио Миличко Трифуновић