Пише: О. Јован Пламенац
Ето, дочеках прекид у континуитету моје слободе. Грађанске. (Моја личносна слобода, она коју ми је Бог даривао када ме је учовјечио, истинска слобода, ниједног тренутка није била угрожена.) Није био то дуг прекид, само неколико сати, али, ипак, сада у сивију имам и ставку да сам био „лишен слободе“. У 66. години живота.
Крсто, мој син, који је прошао исто што и ја, ту ставку у својој биографији уписао је на вријеме. У полицији су ми узели отиске прстију, дланова, брис за днк, фотографисали ме, анфас, профил, један, други, оно са бројем на грудима… Озбиљан криминалац. У 66. години живота. Тек.
Први пут у мом подугом животу синоћ сам виодио „марицу“ изнутра, када су Крста и мене из Центра безбједности одвели у Тужилаштво.
Све је почело једним благословом блаженопочившег митрополита Амфилохија. Прошле године, на слави манастира Покрова Пресвете Богородице у Брчелима, у Црмници, 14. октобра, неко од гостију, у вријеме ручка, рекао је Митрополиту да би било лијепо поставити крст на гроб митрополита Арсенија Пламенца, са његовим именом, цетињског митрополита и егзарха (чувара) пећког трона из 18. вијека који је, према народном памћењу али и историографској литератури, сахрањен управо у том манастиру. Рекао је мени да се о томе постарам, јер сам и Пламенац и свештеник.
У међувремену, уважени др Драгиша Бојовић, редовни професор Унивезитета у Нишу, позвао ме да припремим рад за тематски зборник „Осам векова Српске православне цркве у Црној Гори – од Зетске епископије до Митрополије црногорско-приморске“, у организацији Међународни центар за православне студије. На списку предложених тема била је и једна која је за мене посебан изазов – митрополит Арсеније Пламенац. Не само зато што ми је предак, него и због сљедећег: „Неки његови биографи су му, вајкајући се, замјерали што није умио да искористи историјску прилику и ‘владичанску власт пренесе на породицу Пламенаца’. Други су га правдали старошћу и болешћу, које су га везале за свој завичај, трећи су изрекли сувише строге и неодмјерене судове, који граниче са пањкањем, док га четврти нијесу ни поменули у својим студијама и прегледима црногорске историје.“ (Маријан Машо Миљић: „Арсеније Пламенац, заборављени владика црногорски“, портал Монтенегрина.) Митрополит Арсеније једини је прекинуо континуитет династије Петровић и многи, у још увијек племенски настројеној Црној Гори, па и историчари, то му нијесу опростили.
Поред цркве у манастиру Покрова Пресвете Богородице видива су три гроба. Два су хумке и мјештани кажу да су ту сахрањени двоје њихових сусељана, муж и жена. Трећи је уз сам зид цркве и на њему је монолитна камена плоча. Некако логично је да под њом почива митрополит Арсеније. То је постало увријежено увјерење, сад већ по дифолту. А да ли заиста ту почива?
У историографској литератури имамо да је у манастиру покрова Пресвете Богородице у Брчелима сахрањен и митрополит Рувим Бољевић (митрополит 1662-1685), рођак митрополита Арсенија. Војислав Вулековић у књизи „Црмничко племе Бољевићи у прошлости Црне Горе“ каже да су ту још сахрањени и кнез Машан Бољевић (око 1630 – послије 1722), брат митрополита Рувима који је умро као монах Максим, и архимандрит Сава Пламенац (око 1760-1818.), син брата од стрица митрополита Арсенија, Богдана, „најпрви савјетник“, „министар спољних послова“ Црне Горе, како га је митрополит Петар И Петровић назвао у једном пуномоћју из 1812. године. А само један гроб.
Дакле, сва ова сазнања су ми постала обавеза да опрезно приступим постављању обиљежја на гроб митрополита Арсенија, да га не би поставили на туђи гроб. Једини начин да покушам да утврдим да ли је митрополит Арсеније сахрањен у том гробу било је да га отворим и видим да ли у њему има нечег што би то могло потврдити, на примјер инсигнија, владичанских обиљежја: крста и панагије, остатака митре… Та потврда би ми пуно значила и за мој научни рад о митрополиту Арсенију.
Наставак ове приче предмет је кривичног поступка који је покренут против мене и Крста и медијска ујдурма и ускомешаност народа у Црној Гори, али и ван њених граница, коју је она изазвала.
Отворили смо тај једини гроб под плочом у манастиру Покрова Превете Богородице у Брчелима. Очекивао сам да ћу, када помјеримо плочу, угледати кости, надао се и инсигније. Више пута сам отварао гробове мојих Пламенаца у Бољевићима, разним потребама. Ово је требало да буде још један гроб у том низу.
Али, умјесто раке, отворене гробне рупе, испод плоче био је – шут. Почели смо да га склањамо. Било је ту свакојаког отпада, поломљених стакала и другог. Дебљина шута била је преко пола метра. Испод шута указале су се хоризонтално посложене камене плоче. По средини гроба биле су оштећене, зјапила је рупа. Кроз ту рупу угледао сам три лобање и поред њих посложене кости. Очито, неко их је дирао, не могу знати када. Нијесам видио неке предмете који би могли указати да је ту сахрањен епископ. Унутар гроба ништа нијесмо дирали.
То је било довољно да не знам да ли су ту кости митрополита Арсенија. А и ако јесу, нијесу само његове. Дакле, то или није гроб митрополита Арсенија, или није само његов. Да ли је ту сахрањено више људи, или је неко ту сабрао кости из више гробова, не знам. Питање гроба митрополита Арсенија остало је отворено. Очито, још је рано да се ту постави крст са његовим именом. Постављање крста са именом митрополита Арсенија на тај гроб могао би га буде својеврсни фалсификат.
Могли смо одмах да вратимо онај шут и затворимо ту причу. Али, кости су на некој тврдој подлози. Да ли је то дно гроба, или плоча која прекрива још један ниво тог гроба? Овај гроб иште стручно истраживање. Могуће да би и испитивање костију које су ту, методом радиоактивног угљеника и уз помоћ дезоксирибонуклеинске килеселине (днк), помогло утврђивању идентитета људи чије су кости у овом гробу?
Заштитили смо кости прекривши ону рупу изнад њих, с намјером да то што смо са малим амбицијама започели, институционализујемо. Оставили смо да надлежне институције одлуче да ли гроб истражити или га конзервирати оваквог какав је сада. Шут, заиста, нијесмо могли вратити на кости, па и да нијесу мојих рођака, мојих предака. Онда се упокоји Митрополит, па ме спопадоше парохијске и друге обавезе…
Уто, у манастир бану неко зле намјере и када је видио откопани гроб укључио је аларм. Убрзо су се ту сабрали разни ловци на Цркву. Поподне уочи Митровдана позвали су ме да дођем у манастир покрова Пресвете Богородице јер су дошли мјештани тражећи објашњење о откопавању гроба у манастирској порти. Одмах сам отишао и затекао неколико људи који су на моје упорно „помоз Бог“ одговарали „добар дан“. Убрзо им је стигло и појачање. Ја те људе не познајем. Било је ту нецрмничких нагласака, оних који су мислили да је митрополит Арсеније Петровић, оних са „комитским“ маскама преко лица… Али сви су били страшно забринути за „гроб црногорског митрополита Арсенија Пламенца“. Својом пристојношћу, издвојио један младић, инжењен, рече ми Никаљевић. Али, индоктриниран, као и остали.
Након жучне приче, лијепо смо се растали; обећао сам им да ћу их позвати на ручак у овај манастир, о мом трошку, уз благослов игуманије мати Георгије, већ наредног викенда, када завршимо ту причу са гробом. Али, већ док сам се вратио у Бар, интернет је букнуо: „Поп Јован Пламенац оскрнавио, раскопао гроб црногорског митрополита Арсенија Пламенца“.
Веома брзо, са друштвених мрежа сензација је захватила и портале Ђукановићевог режима. Као да сам видио њихове уреднике како се сладе: напокон, поломићемо га. Неке од њих знам и одавно су ми кивни, јер сам разобличавао њихово слугерањство режиму. У вријеме референдума о државном статусу Црне Горе, 2006. године, био сам предсједник Удружења новинара Црне Горе и у Новинарском самореагулационом тијелу упорно сам указивао на њихово брутално тендециозно сврставање на страну политичких, културних, криминалних и других структура које су интензивно радиле на одвајању Црне Горе од Србије, иако им је то било забрањено Кодексом који смо потписали уредници свих црногорских медија, предсједници новинарских асоцијација и представник ОЕБС-а. Ово им је ко зна који пут да ме овако брутално и фронтално нападну. Сваки пут помисле да ће напокон са мном завршити и сваки пут – ћорак. Тако и овог пута. Ова њихова патолошка мржња већ прелази у својеврни мазохизам.
Дигла се ту и друга кука и мотика, бранитељи идеолошког, генетски модификованог црногорства и тако устројене Црне Горе од нас аутохтоних Црногораца. На том сметлишту уздигао се један њихов виђеник, тврдећи да лажем да је митрополит Арсеније мој директни предак. Прво је слагао да сам ја икада рекао да је митрополит Арсеније мој ДИРЕКТНИ предак, а онда ме сасуо и лажима да отимам његове кости, да извршавам нечији налог, да хоћу да их „србизирам“ и негдје пренесем. Иначе, ове лажи биле су општеприхваћена доктрина јучерашње бјесомучне кампање медија који су под контролом режима Мила Ђукановића.
Митрополит Арсеније је син попа Раича, а ја сам од његовог рођеног стрица попа Шћепана. Раичев и Шћепанов отац Јован је и митрополита Арсенија и мој директни предак. Овом виђенику мржња је ум помрачила па није ни примјетио да је митрополит Арсеније монах и да нема директног потомства. Са том мржњом и са таквим лажима он се бави и историјом Црне Горе.
За то вријеме ја сам био „лишен слободе“ у барском Центру безбједости. Нијесам могао да одговорим, да јавно кажем што се то у Брчелима заиста догодило. Док ми је полиција „држала руке“, они су јуначки ударали по мени.
Обликовали су медијски амбијент у којем смо Крсто и ја у главним информативним емисијама потисли корону у други план.
Ови људи, ако имају и мало људске и професионалне части, извиниће се за ово што су јуче учинили. Извиниће се црногорском народу који су, по ко зна који пут, увели у метеж. Поново су зајахали, са огромним, премногогодшњим искуством, на подјелу црногорског народа на фашисте и антифашисте, партизане и четнике, зеленаше и бјелаше, Србе и Црногорце, патриоте и издајнике, оне који воле и оне који не воле Црну Гору…, на којој је режим Мила Ђукановића опстајао три деценије црногорског мрака.
„Комите“, „патријоте“ и сличне залуђенике својим суровим извјештавањем извели су јуче у Брчели. Направили су притисак на Тужилаштво. Онда се народ сабрао, прво пред барским Центром безбједности па потом пред Основним државним тужилаштвом, почео да се окупља по другим градовима да би у колонама кренуо за Бар, и направио контра-притисак. Вагало се да ли ћемо Крсто и ја преспавати у полицији или код куће.
Отворио сам гроб мога Пламенца, мога претка, са разлогом, и „попио“ кривичну пријаву за „повреду гроба“. Послали су ми поруком тих неколико чланова из закона које се односе на то кривично дјело. Колико видим, ово што сам ја урадио у њима се не препознаје. Ако хоће да наставе да Крста и мене гањају, мораће да мијењају оптужницу.
Режим Мила Ђукановића поражен је на изборима. Али није срушен. Користећи вакуум до формирања Владе, он ровари, ровари… Колико је то зло диктиране, навођене подјеле у Црној Гори дубоко, и јуче се видјело. Бацало се на мене јуче камењем и кусо и репато. Додуше, нико ме није повриједио. Навикао сам.
Повриједило ме оно камење које су на мене јуче бацили неколико мојих сусједа, и неколико мојих рођака, који су дошли из Бољевића у Брчели, да буду са онима који ме каменују. И оних неколико каменица које су моји рођаци бацили на мене на друштвеним мрежама. То камење је запарало моју душу. Те ране боле. Када се онај од којег очекујеш да буде уз тебе када западнеш у невољу сврста у твоје непријатеље.
Ја то њима никада не бих урадио. Нити ћу икад, што год да направе. Не дао им Бог невоље, моја прса биће пред њима. Смртни смо људи и погријешимо. Ето нам закона и одговарајмо за своје грешке. Велико зло је када једни другима пресуђујемо, посебно када те најближи, твоја крв, гура у јаму која ти је ископана а да твоја кривица чак није ни установљена, па и када ти „само“ окрене леђа када си у невољи. Ето, то је тековина режима Мила Ђукановића.
То је вјековни усуд Црне Горе, којег је режим Мила Ђукановића актуелизовао, иновирао, унаприједио и сурово употријебио. Јуче се видјело, један банални повод, искрица, био је довољан да Црну Гору дигне на ноге. Црна Гора је у пренапетом стању ишчекивања формирања Владе, успостављања нормалне власти у овој дубоко изриљаној држави. На људима којима је на изборима дато да успоставе ту власт, огромна је одгорност, пред народом, како онима који вапију за новом влашћу ишчекујући живот достојан човјека, тако и пред онима посрнулим у свашточињству претходне власти, надасве пред Богом. Ту одговорност лични интереси не смију ни да натруне.
Народ у Црној Гори који је гласовима изборио побједу над режимом Мила Ђукановића гласао је за своје слободно политичко увјерење, за слободно национално изјашњавање, за слободно исповидења вјере, за пословање и радна мјеста без уцјена, за слободне медије, за видиви рад извршне власти, за судство и тужиластво на које неће вршити притисак ни политичари, ни криминалци, па ни сам народ… Ничији, ни партијски ни лични интерес, ни интерес спољних фактора, не смије бити изнад овог народног. И тај интерес је судбински важно оживотворити што прије. Јер, ови који су поражени далеко су живљи од ових који су побиједили. То нам је посвједочио и јучерашњи дан у Црној Гори.
Сав овај јучерашњи галиматијас, у којем су учествовали и они који за митрополита Арсенија Пламенца никада нијесу ни чули, који ни на задушнице не изађу ни на гробове својих предака и одслуже им парастос, који никада нијесу ни ушли у горњи брчеоски манастир и видјели тај гроб за који је велико питање да ли је уопште митрополита Арсенија, имао је и једну добру страну – Црна Гора је, напокон, чула за митрополита Арсенија Пламенца.
