У сваком времену роди се понеки човјек који превазиђе своју професију, своје име и своје вријеме. Човјек који постане виши од љекара, виши од научника, виши од угледника. Постане утјеха народу. Постане нада. Постане легенда која хода међу људима.
Такав је проф. др Љубо Минић.
Син честитог Тома Минића, здравственог радника који је у Томашеву и Вранешу био доктор и сиротињи и богатима, и мајке Милке из угледне породице Ковијанића. Љубо је израстао у човјека каквог само велике муке и велико срце могу створити.
Томо Минић није имао радно вријеме. Његово дежурство трајало је двадесет четири сата. Кад год би невоља покуцала на врата неког у Вранешу, знало се—иде се по Тома. Његова торба и његова људскост били су спас многима. А из таквог коријена никло је троје честито дјеце, међу којима и Љубо—понос родитеља, понос Томашева и Вранеша.
Одрастао у питомом, али суровом крају, међу људима који знају и за глад и за образ. Љубо је још као дјечак носио у себи неку отмену али и тиху доброту и снагу. У Томашеву је учио прва слова, стицао прве пријатеље и упијао оно најважније—да човјек вриједи само онолико колико добра остави иза себе.
Живот га није мазио. Носио је и породичне и друштвене буре ,прегрмио многе тешке дане, али никад није погнуо главу. Остао је усправан, честит и тихо велики.
А онда је дошао врхунац—не само докторске каријере, него људскости.
Постао је врхунски неурохирург, начелник одјељења на Војномедицинској академији у Београду, професор чије се име изговарало са поштовањем широм Балкана и далеко изван њега. Али, што је више растао у струци, све је био мањи у охолости. Скроман као планински извор, велики као Ловћен.
Људи су код Љуба долазили са свих страна и меридијана свијета. Из Мојковца, Вранеша, Црне Горе, старе Југославије, Балкана,па чак и са других континената. Долазили су кад више нигдје наде није било. Долазили су са снимцима у рукама и страхом у очима. А из његове ординације и одјељења излазили са вјером да живот ипак побјеђује.
Говорило се да је спасао и пилота из Либије, Абуш Каву, од сигурне смрти. Али за др Љуба сваки човјек био је исти. Није гледао ко је које вјере , нације, политике, ни колико има новца. Гледао је само човјека и његову муку.
Примао је болеснике и без упута, на своју одговрност , ризик и муку, онда кад други нијесу смјели или хтјели. Отварао је лобање,оперисао кичме, враћао људе између живота и смрти назад њихоивим породицама. Колико је само мајки заплакао од среће због њега. Колико дјеце поново загрлило очеве. Колико домова је сачувао.
За вријеме овог несрећног рата, др Љубо је обавио преко три хиљаде операција, на ледини, у амбуланти, на одјељењу у хирушкој сали. Није гледао како се ко зове, него само да спаси пацијента. И данас одлази и оперише и лијечи на сусједним клиникама и државама и то успјешно.
А он—никад није тражио славу.
Избјегавао је велике приче и хвалоспјеве. Није волио да се слика да о себи говори. Као да му је било важније да остане човјек него да постане величина. А управо га је та скормност учинила великим до неслућених висина.
Вранеш га носи у срцу.
Народ Вранешког краја не заборавља ни Тома Минића , ни његовог сина Љуба. Јер постоје људи који прођу кроз живот, и постоје они који остану у народу као благослов.
Др проф. Љубо Минић није био само љекар . Био је уточиште несрећнима, рука спаса., човјек Хипократове заклетве у њеном најчистијем облику.
А они који су га познавали често кажу—тешко је било одредити шта је на њему било љепше душа или лице. Мушко лице Његошевог стаса и љепоте, да му и мјушко позавиди. А тек колико погледа и уздисаја љепшег пол. А он сав лијеп, и по стасу и по гласу и по струци и по чојству.
И можда је то највећа истина о њему.
Јер велики људи не живе само у књигама и титулама. Они живе у молитвама народа који их памти .
А Вранеш памти.
Памти и у срцу носи лик и дјело љепотана, човјека проф. др Љуба Минића.
Др Љубо није се бавио политиком. Зато није могао добити све оно што је заслужио. Није добио заслужени друштвени и хијерархијски положај нити државно одликовање, али је зато добио највиша одликовања , признања и захвалност од народа.
Мр Момо Јоксимовић
Предсједник
Удружења грађана Вранеш
