У оквиру обележавања два јубилеја српске културе : 100 година Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић” и 120 година Удружења књижевника Србије одржано је књижевно вече под називом Библиословље у Галерији Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић” у Београду 14 маја 2026 године. Вече је протекло академски у истицању значаја библиотека и књига, све док се водитељка програма није обратила публици да и они кажу неку реч. Један из публике их је питао зашто се њихова библиотека још увек зове “Светозар Марковић”. Да треба библиотеци дати име неког знаменитог српског књижевника, а не једног од утемељивача социјализма у Србији који са књижевности нема никакве везе. Истакао је да се зна у каквим је временима дат назив библиотеци. Али оно што је било за њега чудно јесте да до данас библиотека носи то име. Предложио је Његошево име. Ја сам предложио Доситејево име.
Повела се бурна дискусија, која је завршена примедбом да треба о томе водити дужу и промишљењу расправу. То је основно питање данашње ситуације у Србији. Превласт наслеђеног Титоизма у култури и посебно у масовним медијима. Истог дана отворена је изложба о Светом Сави у Галерији Српске Академије Наука и Уметности у Београду. Ипак једна ласта не чини пролеће.
Насупрот изложби на свим телевизијским каналима стално се приказују филмови и емисија из Титовог доба. Без икакве критичке дистанце, према идеологији у тим филмовима. Постоје посебни канали као Трезор или Полетарац који репризирају емисије раније снимљене и приказане на телевизији за време Тита.
Да се разумемо ја сам зато да се у музејима и на телевизијама одвоји простор у коме би се представљало време када је владао Титов култ личности и пропаганда успеха и достигнућа његовог режима. То је историја Србије и то се не може занемарити. Али и остале епохе српске историје морају бити представљене на исто толико простора и времена трајања. Уочио сам једну ствар, пречански крајеви укључујући Војводину у тадашњим филмова и серијама представљени су као цивилизована градска и сеоска средина, све са тадашњом грађанском модом а преткумановска Србија као мрачна и сиромашна сеоска средина у којој су владали примитивни обичаји. То се наставља и данас.
Упоредите серију Корени и репризу серије Невен и остале серије о Војводини. Не може се прихватити да наследници комунистичке власти стално глорификују Титово доба, а остало занемарују или приказују само реда ради. Сматрам да је то наметање српском народу једне традиције, на рачун других. Гледаоци имају слободу да изаберу оно што што их занима да гледају. То је њихов избор. И зато морају да се изборе после толико година од увођења вишестраначја.
Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
