Ово чему данас свједочимо управо је рецидив толеранције – према великосрпском, четничком фашизму. Зато не треба и не смије се, ради привида политичке коректности или удварања другој страни, цензурисати или правдати толерисање четништва под плаштом другачијег мишљења
Од четника и њихових сљедбеника гори су само они који нас са насловних страна црногорских таблоида убјеђују да је срамота у приватним препискама вријеђати великосрпски четнички фашизам.
Первертирана стварност у којој живимо најбоље се осликава управо кроз то. Није срамота објављивати туђе преписке и поруке, али је срамота у тим порукама фашизам називати ријечима какве такве појаве заслужују.
Нацифашизам треба звати оним што јесте. Бираним ријечима, дипломатски — наравно.
Црна Гора, неспорно, живи тријумф четништва. И само тако се може објаснити да је у њој, 2026. године, срамота увриједити неког ко би Црну Гору да врати у картографију Мољевићеве Велике Србије. Тешко је избројати по који пут се покушава, користећи искључиво медијско-пословни утицај, моделирати политичка сцена у Црној Гори.
Изгледа да су нове партије, односно покрети, стављени на чекање, а да је оштрица усмјерена на оно у чему су најбољи: сатанизацију свега црногорског и грађанског, свега што се везује за обнову црногорске независности. Не би ли се на тај начин за који проценат оштетила опозициона сцена, како би се у каснијим итерацијама управо они појавили као спасиоци тог блока, нудећи своје услуге у различитим форматима.
То треба да буде јасно и онима са ове црногорске стране који наивно вјерују да би се преговорима, договорима и удварањем могли придобити медијски могули на своју страну.
Једнако илузорно је очекивати да би тај покрет, који би се изродио из медијске кухиње, могао коалирати са аутентичном црногорском опозицијом.
Показало се да је успјешност таквих покушаја обрнуто пропорционална величини и токсичности насловних страна које потом услиједе. А о црногорском друштву, које све ово воајерски прати, излишно је даље говорити. Карл Попер је давно показао и доказао да толеранција према фашизму води фашизму. А ово чему данас свједочимо управо је рецидив те толеранције – према великосрпском, четничком фашизму.
Зато не треба и не смије се, ради привида политичке коректности или удварања другој страни, цензурисати или правдати толерисање четништва под плаштом другачијег мишљења.
Нацифашизам треба звати оним што јесте. Бираним ријечима, дипломатски — наравно.
извор: портал аналитика
