Пише :Дејан Бешовић
Подсјећања ради одлуком великих сила на Бечком конгресу 1815. године Бока Которска je припала Аустроугарској
монархији, а двије године касније постала дио провинције Далмације. Центар аустроугарске
провинције Далмације био је Задар, који је био сједиште Земаљске владе, на чијем челу се налазио управитељ. Далмација је 1868. године подијељена на 12 котара. Најјужниjи дио Двојне монархије,будванско подручје, са општинама Будва и Паштровићи, припадало је Которском котару. На челу
котара налазио се котарски поглавар. У састав будванске општине, сем Будве, улазила су села Маине,Побори и Брајићи. Подручје од Бечића до Куфина припало је општини Паштровићи, са већим
насељима Свети Стефан и Кастел Ластва. Административни центар општине Паштровићи био је Свети
Стефан.
Видовдански атентат и почетак рата будванско подручје дочекало је као дио Аустроугарске царевине,
у саставу покрајине Далмације. Будванско подручје са општинама Будва и Паштровићи припадало је
Которском котару. Повлачењем аустроугарске војске из уског приморског појаса Паштровића, Будве
и Грбља, ово подручје запосјеле су јединице Ловћенског одреда, који ће на том простору остати све
до јануара 1916. године. Народ овог подручја, иако су били војни обвезници Аустроугарске,масовно су ступали у редове српске војске. Од њих и од добровољаца који су дошли из
прекоморских земаља, формиран је Бокешки добровољачки батаљон. У Будви је боравио књаз Петар Петровић
са својим штабом, све до слома црногорске државе. Бока Которска била је послије Пуле главна аустроугарска ратна лука, а будванско подручје било је поприште прве поморске битке у Првом
свјетском рату. Том приликом потопљена је аустроугарска крстарица „Зента”. Дочекана слобода није
била дуготрајна јер је аустроугарска покренула велику офанзиву почетком 1916. године, што је довело до капитулације црногорске државе. Након што је поново заузела будванско подручје,Аустроугарска је предузела тешке мјере према свима који су на било који начин подржали нашу војску и борили се у саставу њених јединица. Седам добровољаца из Паштровића
погубљено је на тврђави Шпањола у Херцег Новом, многи су осуђени на вишегодишње затворске казне, а некима је одузета имовина због дезертерства. Након војничког слома Црне Горе и Србије,добровољци из Паштровића су се повукли са српском војском на Крф, а убрзо су се нашли на Солунском фронту.Пробој Солунског фронта и успјеси на другим фронтовима довели су до слома Двојне монархије.
Јединице Другог јужнословенског пука српске војске свечано су дочекане у Будви на Митровдан, 8. новембра. Након вишевјековне доминације народ будванског краја дочекао је ослобођење. Бока Которска, у чијем саставу су биле општине Будва и Паштровићи, у заједничку државу са Србијом ушла
је преко Народног вијећа СХС из Загреба. Преко хиљаду добровољаца будванског краја у црногорској
и српској војсци дало је велики допринос борби за слободу и уједињење. У част српског краља Петра
Првог Ослободиоца, народ Кастел Ластве ,данашњег Петровца донио је одлуку да име мјеста Кастел Ластва промијени у Петровац.
Пуцњи бесмртног Гаврила Принципа 28. јуна 1914. године,на Видов-дан , окончали су животе Франца Фердинанда, насљедника престола Аустроугарске монархије и његове супруге Софије Хотек и запалили варницу
која је довела до избијања Првог свјетског рата. Аустроугарска и Њемачка искористиле су ово /div>убиство за своје политичке циљеве, обрачунајући се са земљом коју су одмах прогласили кривцем –Србијом. Русија, Француска и Британија покушале су да посредују између сукобљених страна, а
њихове дипломате свјесне опасности и разарања настојале су спријечити да сарајевска убиства прерасту у војни сукоб. Пошто је Србија проглашена за кривца, Балкан је постао простор на коме је започео сукоб. Интереси великих сила сударали су се на балканским просторима. Русија је била
патрон Србије и Црне Горе, Велика Британија и Француска мотриле су на Турску и Грчку, а Италија на Албанију, Црну Гору и Далмацију. Аустроугарска, подржана од стране Њемачке, настојала је да очува и прошири присуство и утицај на Балкану.
Aустроугарска, која се повукла са уског приморског коридора из Спича, Паштровића и Будве,
блокирала је својим ратним бродовима приморски појас од барске луке до Боке. Црна Гора није имала ниједан бојни брод. Француска и британска флота допремале су Црној Гори војну и хуманитарну помоћ. Француска флота под командом адмирала Буе де Лапејрера упловила је 15. августа у Јадранско море, а већ 16. августа пресрела аустроугарске бродове, крстарицу „Зенту” и
разарач „Улан”. Дванаест француских оклопњача допловило је са југозападне стране Јадранског мора и устремило се на аустроугарске ратне бродове који су се налазили у црногорским водама између
Спича и Будве. Чим су спазили француске бродове, аустријски ратни бродови почели су бјежати
према сјеверу у близини обале. Видјевши да не може успјети да се повуче ка Боки, капетан фрегате
Паул Пахнер из Марибора наредио је приближавање Кастел Ластви. Разарач „Улан” био је много бржи, успио је да да се извуче и стигне у Боку. Аустријска крстарица „Зента” је погођена и за неколико минута потопљена у близини Кастел Ластве. Битка је почела у 9 часова и 15 минута и
трајала 40-ак минута. Од укупно 340 морнара спасило се њих 120, који су пливањем дошли до острва
Света Неђеља. Црногорска војска је дошла по малаксале војнике, који су постали црногорски заробљеници. Заробљени војници смјештени су, нахрањени и преобучени у командној станици у Кастел Ластви, након чега су спроведени на Цетиње. Након капитулације Црне Горе војници су пуштени из заробљеништва. У Војној болници у Будви лијечило се 14 морнара са „Зенте”.
(наставиће се)
