У „ТВ Ревији“ коју издаје „Политика“ истакнуто је : „Таман када помислите да су све приче о Титу и његовој супрузи Јованки испричане, Мира Адања Полак срела је Ђорђа Стојановића, који никада никоме није казивао своју причу, а радио је као лични кројач и гардеробер код Брозових од 1970. до 1980. године. О овом искуству говорио је за „Ексклузивно“.
То је обавештење за емисију која је била у недељу, 3 маја 2026 године на РТС 2 у 18 часова и 30 минута. Приказано је само дан пре 46 годишњице Титове смрти. (1) На РТС се приказује серија „Тито између Истока и Запада“. То је за сада последња од серија на РТС-у о Титу и његовом времену. За наследнике комунистичке власти једино је остао из њиховог времена вештачки створен мит о Титу и они то понављају. Њих не интересује ни српска средњовековна прошлост, ни вековне борбе за слободу ни усташки србоцид него њихова светла прошлост за време Тита, за коју се надају да ће се вратити. Све телевизије су пуне филмова снимљених у СФРЈ, без икакве критичке дистанце према пропаганди тог доба. Насупрот томе о животу пре доласка комуниста на власт даје се врло мало. Као изузетак који потврђује правило. После година послератне тврде диктатуре, у годинама самоуправног социјализма власт се трудила да изгледа либерално. На пример о усташким злочинима се знало, али су једино у филму „Окупација у 26 слика“ приказани и то кратко. У маси осталих филмова из Другог светског рата није приказивано ништа о усташком Србоциду. У филму „Валтер брани Сарајево“ главни протагонисти су Немци и партизани, усташа нема нигде, иако је тада Сарајево било у НДХ. Насупрот томе у партизанским филмовима приказиване су борбе партизана и четника. То је настављено и после увођења вишестраначја. Сем на телевизији и у свим осталим аспектима културе настављен је систем успостављен у самоуправном социјализму. Тај систем је био пустиш нешто мало да се “Власи не досете”, а онда то мало преплавиш свиме другим у масовној култури. Још пре Другог светског рата је Милош Црњански оптуживао левичаре (читај комунисте) да су земљу претворили у колонију стране књиге. То су урадили и после рата. Истина одмах после рата су земљу преплавили књигама совјетске литературе. После Информбироа у земљи је постојала превласт западне литературе, филмова, стрипова, серија, која се наставила до данашњег дана. У осталим институцијама културе је слично стање.
У Нашем музеју филма у Југословенској Кинотеци у Београду истакнуто је да је разлика између положаја филмске индустрије у Краљевини и Републици Југославији. Док су у краљевини филмски ствараоци били препуштени сами себи, снимили би по неки филм и онда пропали, дотле је у републици држава плански бринула о развоју филмске индустрије. Нису само рекли да је држава кроз филм ширила своју пропаганду. Војни музеј на Калемегдану наставља свој рад са поставком из Војног музеја ЈНА. За период Другог светског рата стидљиво су представљени документи о наставку деловању ЈВ у Отаџбини. На више фотографија је представљена делатност ЈВ у иностранству. Једино је операција спасавања америчких пилота представљена потпуно, али је то више због Америке него због ЈВуО. Нису приказане борбе ЈВуО против окупатора и његових сарадника 1943 и 44. Генерално представљена је партизанска епопеја, наставак поставке Војног музеја ЈНА. Иако се поставка повремено мења, нису приказане предратне припреме за одбрану земље, од стране аеро-клуба “Наша крила”, Савеза Сокола и других родољубивих друштава. Нити напади Заштите ХСС на соколе у Бановини Хрватској. Нису представљени устанци пре оних који су почели на позив Комунистичке партије као што је био Ђурђевдански устанак код Санског Моста и Шестојунског устанка у источној Херцеговини 1941. Све то зато да се српски народ задржи под утицајем пропаганде која је вршена у доба СФРЈ. Али историја је учитељица живота. Онај који је не научи понавља је.
Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „Гардеробер маршала Тита“, „ТВ Ревија“, „Политика”, 2 мај 2026, стр. 12;
