Пише: Тихомир Бурзановић
Обломовштина је одавно престала бити књижевна појава – код нас је еволуирала у неку врсту неформалне државне стратегије. То стање хроничне инерције, менталне и моралне укочености, код Иље Иљича било је лична трагедија. У Црној Гори, међутим, оно све више личи на колективни избор. Одлагање живота под изговором „правог тренутка“? Код нас је тај тренутак очигледно заказан, али стално касни.
Година 2020. дочекана је као историјски ресет. Након деценија једне те исте политичке приче, многи су повјеровали да почиње ново поглавље – динамичније, одговорније, можда чак и досадно нормално. Умјесто тога, добили смо нешто што највише подсјећа на продужени увод у причу која никако да почне. Сценарио је написан, глумци су ту, публика чека – али се представа упорно одлаже.
Политички живот од 2020. до 2026. године личи на експеримент: колико дуго једно друштво може да функционише у стању константне привремености? Владе долазе и одлазе брже него годишња доба, реформе се најављују са ентузијазмом који не преживи ни прву конференцију за медије, а кључне одлуке се одлажу са таквом досљедношћу да то већ заслужује поштовање. Ако је одлагање умјетност, онда смо је довели до савршенства.
Институције, те чувене кичме сваког система, код нас више личе на јастуке – меке, прилагодљиве и, прије свега, погодне за одмор. Спорост се правда сложеношћу ситуације, политичким балансима, потребом за компромисом. Али иза свих тих фраза често стоји једноставна истина: недостатак воље да се ствари заиста помјере са мјеста. Обломовштина овдје није посљедица незнања, већ врло свјесног избјегавања одговорности.
Економија? И она стрпљиво чека. Чека инвеститоре, чека стратегије, чека боље дане. Планови се пишу као да ће их неко други спроводити, а пројекти се најављују као да је довољно изговорити их наглас да би постали стварност. У међувремену, најконзистентнија економска активност остаје – ишчекивање. Чекамо стабилност да бисмо почели да радимо, а без рада нема стабилности. Савршен круг, без излаза и без журбе да се он уопште тражи.
Посебно је занимљива културолошка страна ове приче. Иницијатива се код нас често доживљава као непотребно таласање. Боље је не издвајати се, не ризиковати, не кварити равнотежу опште летаргије. Млади људи то врло брзо схвате – и онда оду. Не зато што не воле своју земљу, већ зато што не желе да чекају да се нешто деси у систему који је усавршио умјетност недешавања. Тако обломовштина постаје и извозни производ: извозимо енергију коју нисмо знали да искористимо.
У дигиталном добу, наравно, ни обломовштина није остала старомодна. Данас више не лежимо на каучу – скролујемо. Активизам се своди на лајкове, коментаре и повремене изливе огорчења који трају тачно онолико колико и пажња корисника. Имамо мишљење о свему, али дјеловање је и даље у статусу „у припреми“. Виртуелно смо веома ангажовани; у стварности, знатно мање.
Наравно, није све тако црно. Постоје појединци и групе који покушавају да помјере ствари, да покрену иницијативе, да покажу да другачији модел понашања није научна фантастика. Али ти примјери често дјелују као грешка у систему – нешто што се десило упркос, а не захваљујући околностима. Умјесто да постану правило, они остају занимљиви изузеци о којима волимо да причамо, али које ријетко слиједимо.
Зашто обломовштина код нас тако добро успијева? Можда зато што је удобна. Не тражи много, не носи велики ризик и омогућава да увијек постоји неко или нешто друго криво зашто се ништа не мијења. Лакше је бити критичар него актер, посматрач него учесник. Лакше је вјеровати да ће неко други ријешити проблеме, него прихватити да дио одговорности лежи и на нама.
Ипак, колико год била удобна, обломовштина има своју цијену. Она се не мјери само у пропуштеним инвестицијама или неоствареним реформама, већ у изгубљеном времену – оном ресурсу који се не може надокнадити. Свако одлагање има рок трајања, а питање је да ли ћемо га примијетити на вријеме.
Црна Гора данас стоји на познатој раскрсници: или ће наставити да његује своју софистицирану неактивност, или ће коначно одлучити да је вријеме за нешто више од приче о промјенама. Али за то ће бити потребно нешто што нам највише недостаје – спремност да се изађе из зоне комфора и преузме ризик стварног дјеловања.
До тада, остаје нам да се дивимо сопственој досљедности. Јер ако ништа друго, у једној ствари смо заиста постали стабилни: у одлагању.
Питање више није да ли препознајемо обломовштину. Питање је да ли нам је постала превише удобна да бисмо је се одрекли.
П.С.
Роман „Обломов“ Ивана Гончарова, написан у 19. веку, нуди нам лик Иље Иљича Обломова, човека који је постао симбол пасивности, одлагања и неспособности да се живи пуним капацитетом. Али оно што је Гончаров препознао у руском племству свог доба, данас лако препознајемо у много ширем друштвеном контексту у Црној Гори, али и у државама Западног Балкана насталим распадом Југославије.
