Аутор: Тихомир Бурзановић

Терет прошлости и изазови садашњости

Постоје народи који своју историју памте деценијама, а постоје и они који је памте вјековима. Срби и Албанци припадају овој другој групи народа. На Балкану прошлост никада није само прошлост. Она живи у породичним причама, у историјским сјећањима, у националним наративима и у политичким одлукама које се доносе и данас.

Због тога су односи Срба и Албанаца једно од најсложенијих питања савремене Европе. Током више од сто година ти односи пролазили су кроз различите фазе – од сарадње и заједничког живота до сукоба, неповјерења и трагичних страдања. Свако има своје историјско виђење узрока тих сукоба, своје истине и своје ране. Али без обзира на различита тумачења прошлости, једна чињеница данас постаје све видљивија: ни Срби ни Албанци нису добили стабилну и сигурну будућност.

Довољно је погледати Косово и Метохију. Простор који је деценијама био симбол политичких спорова и националних тежњи данас је истовремено и простор масовног исељавања младих људи. Одлазе Срби, али одлазе и Албанци. Одлазе у потрази за послом, сигурношћу и перспективом. То је поразна чињеница која говори више од свих политичких парола.

Сличан процес може се видјети и у Албанији, Србији, Црној Гори и Сјеверној Македонији. Цијели регион суочава се са демографским падом, економским изазовима и одливом становништва. Док политичке елите често воде битке око прошлости, будућност полако напушта Балкан.

Заједнички интереси важнији од старих подјела

Управо зато данас треба поставити питање које се ријетко чује у јавности: да ли Срби и Албанци имају више заједничких интереса него што су спремни да признају?

На први поглед многи ће рећи да немају. Али када се погледају стварни проблеми обичних људи, слика постаје другачија. И Срби и Албанци желе да њихова дјеца остану на својим огњиштима. И Срби и Албанци желе економски развој. И Срби и Албанци желе сигурност, мир и очување свог идентитета. И једни и други желе право да сами одлучују о будућности простора на којима живе.

Због тога је можда дошло вријеме да се стара политика сукоба замијени политиком заједничког интереса.

То не значи брисање прошлости. Не значи ни одрицање од националних ставова. Али значи прихватање чињенице да ниједан народ не може изградити стабилну будућност ако је гради против свог сусједа.

Посебно је важно разумјети да ће Косово и Метохија и у наредним деценијама остати простор на којем ће живјети и Срби и Албанци. Политичка рјешења могу бити различита, али географија остаје иста. Народи који живе једни поред других осуђени су или на сукоб или на сарадњу. Трећег пута нема.

Српски и албански лоби у Америци као мост будућности

Управо ту се отвара простор за нову улогу српске и албанске дијаспоре, нарочито у Сједињеним Америчким Државама.

Током претходних деценија српски и албански лобистички кругови у Америци били су углавном усмјерени на супротстављене политичке циљеве. Такво дјеловање било је производ времена у којем су национална питања доминирала политичком сценом Балкана.

Међутим, свијет се мијења. Данас су економија, технологија, инвестиције, образовање и демографија постали важнији фактори будућности од многих старих политичких спорова.

Зато није нереално замислити да у наредним годинама управо утицајни Срби и Албанци у Америци постану мост сарадње између својих народа. Многи од њих припадају успјешним пословним, академским и политичким круговима. Њихово знање, утицај и капитал могли би бити усмјерени ка развоју региона умјесто продубљивању подјела.

Замислимо само колико би снажну поруку послало заједничко залагање српских и албанских организација у САД за инвестиције у образовање младих, развој инфраструктуре, заштиту културног насљеђа и очување локалних заједница на Балкану.

То не би био знак слабости ниједне стране. Напротив. То би био знак зрелости.

Право народа да остану на својим огњиштима

Посебно осјетљиво питање представља очување традиционалних заједница и њихових историјских простора. У многим срединама широм Балкана људи све чешће постављају питање како сачувати право локалног становништва да остане на својој земљи и да учествује у доношењу одлука о развоју своје средине.

Таква питања не тичу се само једног народа. Она се тичу свих. И Срба у Метохији. И Албанаца у Албанији. И становника Улциња, Плава, Гусиња, Новог Пазара, Скопља, Тетова или Призрена. Свако има право да развој доноси корист локалном становништву, а не само инвеститорима и политичким центрима моћи.

Сарадња која почиње животним питањима

Управо због тога нова сарадња Срба и Албанаца не би требало да буде заснована искључиво на политичким питањима. Она мора бити заснована на животним темама.

На запошљавању младих. На развоју пољопривреде.На модерној инфраструктури.На заштити природних богатстава.На очувању културне баштине.На слободи вјероисповијести.На борби против организованог криминала и корупције.На праву сваког човјека да живи достојанствено.То су теме које повезују људе без обзира на националност.

Балкану су потребни градитељи мостова

Балкану су потребни лидери који ће имати храбрости да говоре о тим темама. Лидери који неће градити политичке каријере на страху од других народа, већ на способности да препознају заједничке интересе.

Такви лидери морају се појавити међу Србима, Албанцима, Црногорцима, Македонцима и свим другим народима региона. Они не морају бити само политичари. То могу бити професори, привредници, научници, новинари, вјерски великодостојници и људи из дијаспоре.

Историја нас учи да су велики преокрети често почињали онда када су најразумнији људи схватили да старе подјеле више не доносе рјешења.

Визија Косова и Метохије као простора суживота

Данас Балкану није потребан нови сукоб. Потребан му је нови договор. Не договор о томе ко ће побиједити, а ко изгубити. Него договор о томе како да сви заједно опстану.Јер највећи изазов двадесет првог вијека није како побиједити комшију, већ како задржати сопствени народ на својим просторима.

У том смислу, будућност Косова и Метохије, Албаније, Србије, Црне Горе и Сјеверне Македоније није само питање политике. То је питање визије.Визије у којој ће Срби бити сигурни у својим светињама и домовима.Визије у којој ће Албанци бити сигурни у својим градовима и селима. Визије у којој ће Црногорци, Македонци и други народи региона имати једнако право на развој и очување свог идентитета. Визије у којој различитост није пријетња него богатство.

Вијек сарадње умјесто вијека сукоба

Европа је показала да су некадашњи непријатељи могли постати партнери. Народи који су водили крваве ратове данас заједно граде економске и политичке савезе. Ако је то било могуће другдје, нема разлога да једног дана не буде могуће и на Балкану.

Зато је можда дошло вријеме да Срби и Албанци направе историјски искорак. Не тако што ће заборавити прошлост, већ тако што неће дозволити да прошлост управља њиховом будућношћу.

Послије вијека неповјерења, потребно је вијек сарадње. Послије вијека подјела, потребан је вијек развоја. Послије вијека сукоба, потребан је вијек суживота.То није само политички циљ. То је историјска потреба народа који дијеле исти простор и који ће, без обзира на све разлике, и у будућности остати сусједи.А сусједи који науче да сарађују увијек имају већу шансу за успјех од оних који бескрајно понављају старе свађе.

Зато нова страница Балкана не треба да почне питањем ко је био у праву јуче. Треба да почне питањем како ће наша дјеца живјети сјутра.