Пише:Дејан Бешовић
„На тај начин смо путовали сваки дан. Ја сам имао посла и сувише јер сам се растрзао на три стране: имао сам да водим надзор над три партије и набављам храну и фураж за моју јединицу, што је у Литви, сиромашној земљи, било врло тешко, нарочито кад се путује са страхом и кад се све плаћа и сувише скупо. о скупоћи не бих, уосталом, ни говорио да се само могло набавити све што треба. Али од свега, хапшеници су ме највише бринули. По свим знацима, они су имали велику наду да ће их њихова браћа, Пољаци, стићи или пресрести и спасти, или да ће сами наћи начина да некако умакну. То се нарочито опажало код краковског бискупа. Он је често у шумовитим крајевима тражио да иде пешке, што сам му ја понекад и допуштао, само сам увек за њим слао четири хусара и неколико козака са стране по шуми да држе затворен пут, што је њему било страшно криво. И кад се пролазило кроз неко село или поред друмске механе, где је увек било гостију, мој бискуп је хтео све да види, да се покаже са својим крстом на плавој ленти и да из каруца кроз прозор руком благосиља народ, и тако им бар да на знање да га спроводе. То му је једанпут, у пролазу поред једне крчме, пошло за руком, али више не. Наредио сам официрима који су се с њим возили да не дозволе да се прозор отвара у насељеним местима, а осим тога, и пратња је заклањала прозоре од пролазника, тако да га нико није могао видети, на шта је он страшно беснео.
Није му било право ни што су осим два официра који су с њим редовно у истој соби ноћивали стајала још и два хусара са исуканим сабљама и пуним карабинима. То је страшно тешко подносио и једнако је молио да се с тим прекине. Говорио је да га то узнемирава, а нарочито зато што се увек буди кад се стража смењује. „За стражу су довољни и ови официри који са мном спавају“, говорио је, и уверавао ме да не намерава бежати.Да га се решим и да ме више о „њему не запиткује, натерам једног мог официра да напише писмо на моје име, које ми је, тобоже, писао генерал Измаилов по куриру ког сам ја постао (као што сам казао бискупу) по болесника. У том писму генерал ме као извештава да болесног посилног Крјукова (пошто је болест тешка) није могао послати за мном, него је наредио да га одведу у болницу и да ће тамо остати до мог повратка, ако дотле не оздрави. Запечатим то писмо, зовнем једног свог каплара, дам му писмо и кажем му да узме једна сељачка кола, па да пред вече, кад ја будем код бискупа, дође с колима пред бискупов стан, преда ми писмо и каже да ми га шаље генерал Измаилов, а посилног да није могао довести јер је болестан.И тако ја примим писмо, распечатим га пред бискупом, прочитам и дам га официру, бискуповом пратиоцу, да га пред бискупом прочита. На тај начин сам га најзад уверио, те се смирио и престао запиткивати. Али био је сав ојађен и страшно за-мишљен. Ја сам се, међутим, правио невешт, као да појма немам о његовим писмима.Сад је у путу почео да изводи нешто ново. Јако се спријатељио са мном. Тражио је да цео дан седим уз њега и једнако заподевао разговоре. Ја сам му чинио по вољи. Сваки дан сам му долазио, ручавао сам с њим заједно и седео код њега колико год ми је време дозвољавало. Улазили смо у разне дискусије и, истину рећи, он је био човек паметан и учен. Знао је језике и с њим је било врло пријатно разговарати. Напустио је ону своју ранију оштрину и постао тих и благ. Често смо разговарали и о војним стварима. Он је улазио и у подробности и суд му је увек био правилан. – Али све је то било удешено.Кад смо се боље упознали, питао ме је да ли сам прави Рус; или сам странац, јер му се чини по презимену да сам Мађар. Па онда, које сам вере и да ли сам одавно у служби, и још ми је много сличних питања постављао.Ја сам му одговорио да нисам Мађар, него да сам Србин, да сам у Ћесарској разрешен службе, да сам православне вере и да сам у Русији већ доста дуго. Онда ме је запитао колика ми је плата. Ја сам му и на то одговорио. Он се врло зачудио и рекао да ми је према тежини службе плата мала и да код њих сваки племић својим официрима више даје. Одговорио сам му да службу владаоцу не чини само плата него и велика почаст. „Зар може служба вашој господи, о којој говорите, бити равна нашој служби? Ма колико ви плаћали ваше такозване официре, ипак је то нешто сасвим приватно, рецимо, као мој или чији било слуга.“Он је на то почео причати о својој власти, господству и угледу у Пољској. Да је он кнез Сиверски, да има огромна имања, да му годишњи приход износи пола милиона златника, да је цењен од римског папе, да је ускоро имао да добије и титулу кардинала, да је о томе већ био и обавештен, али да му је све то покварила та несрећа што му је одузета слобода.Онда ме је замолио да му дозволим да изиђе у поље да се прошета и замолио да и ја пођем с њим. Пристао сам. Изишли смо из дворишта и пошли поред потока, али иза нас, мало поиздаље, ишла су два хусара. Опет је почео о својим имањима и приходима, па је додао: „А шта ми све то вреди? То ми је само за живота, а немам никог ко би ме наследио. Једино кад бисте ви можда хтели… Ви бисте били тога достојни и могли бисте се још за мог живота свим тим користити, само ако пристанете.“
Кад сам то чуо, одмах сам схватио с каквом он то намером говори. Одговорио сам му немарно да на то у оваква времена не треба да мисли. „Ваше прилике су сада“, рекао сам му, „такве да ће и вама самима све то што имате требати. Зато је боље да будете стрпљиви и чекате своје ослобођење, које ћете можда временом и добити.“
Он је одмах дохватио моје речи о ослобођењу, и рекао: „Моје ослобођење зависи сада једино од вас. Ако хоћете да ми ту милост учините и да ме пустите, ја вам се Кунем чашћу да ће сав мој годишњи приход бити ваш, а још би најбоље било кад бисте изволели са мном заједно побећи, или, ако хоћете, могао бих вам све то послати куда ви будете наредили.“Плануо сам на гу увреду. Застао сам. и рекао му љутито: „Слушај ти, бискупе, за мене не вреди ништа ни твоје богатство, ни твоја част. Како си се само усудио да ме на то мамиш? Знаш ли ти да читаво твоје имање и сва твоја Пољска не вреде колико моја част – толико ја своју част ценим и чувам. Зар ти није довољно што сам. баш ја изабран да вас ухапшене на тако далеком путу пратим – поред свих других царичиних официра који су се налазили у Варшави? И ти би хтео да ја ту част и то поверење презрем? Мислио си да ћу бешчасно пристати на твој одвратни предлог? Али у мени нећеш наћи то што си мислио. И нека те је стид од твојих речи“ – и кад сам му то рекао, окренуо сам се натраг и рекао му: „Изволите се вратити у свој стан.“
Бискуп се после мојих речи застидео и сав поруменео, и кад сам се ја окренуо и хтео да се вратим, замолио ме је да за часак станем. Застао сам и упитао га: „Шта сте још желели?“Путовали смо још неколико дана и приближили се Вилни. Задржали смо се у једном селу на две миље од ње, и ту ноћили и провели сутрашњи дан. Одатле сам послао официра с рапортом генералу Нумерсу у ком сам га известио о свом доласку. Питао сам га на који начин жели да се ухапшени уведу у град. Он је, међутим, још пре мог доласка био обавештен о нама преко писма нашег посланика, кнеза Репњина, из Варшаве. Зато ми је послао потпуковника Куљебакина да се с њим договорим како да се то уреди а да о томе грађани ништа не сазнаду. Куљебакин је био помало узнемирен. Говорио је како је то велики град, како је врло настањен и како се боји да не буде неких нереда или напада, па да не дође у одбрани и до крвопролића. Ја сам га запитао: „Па зар у граду нема наше војске кад мислите да је то тако опасно?“ – а он ми је одговорио да у граду има два батаљона гренадира.Ја се онда насмејем: „Са два батаљона може се читава Литва, а не само Вилна, натерати на послушност. Али, ако ви налазите да је то тако тешко, запитајте генерала хоће ли ми поверити ту ствар, па ћу их ја сам увести у град.“
Мој друг и стари познаник, потпуковник Куљебакин, радо је пристао на мој предлог. Питао ме је само на који начин мислим то извести, да може генерала известити.Одговорио сам му: „Нека ми се још данас пошље само један подофицир који ће ме довести до капије кроз коју треба ући, а ја се“, рекао сам. му, „надам да је на капији наша стража. Осим тога, нека тамо буду спремна и три официра на коњима који ће ухапшене спровести до њихових станова. То је све што тражим, остало је моја брига. А реците генералу и то да нећу ући у град са целом јединицом, него ћу јединицу оставити код капије. Уз сваке каруце ићи ће само по четири хусара, а уз њих ћу бити и ја. Осим тога, нека у сваком стану буде постављен сто и нека вечера буде готова, а ја полазим вечерас.“Мој пријатељ је све то примио, опростио се са мном и вратио се у град, а ја сам већ имао спремна кола за полазак и само сам чекао да падне ноћ и да ми из града дође вођа. Кренуо сам се чим ми је стигао вођа. Ноћ је била баш како треба. Месец је сијао, ишли смо брзо. На градску капију стигао сам пред саму поноћ. Своју јединицу сам оставио иза града код капије. Повео сам само по четири хусара уз сваке каруце, и тако ушао у град. Наша стража је била под оружјем, а официри које сам тражио од Куљебакина дочекали су ме на коњима. Они су већ знали кроз које ће се улице ићи, и сваки је стао испред једних каруца. Ја сам јахао испред кола краковског бискупа.Ишли смо врло полако, без лупе и галаме, и стигли тако пред врата стана краковског бискупа. Он је одведен горе у стан, а у истој улици смештени су и остали. Моје хусаре вратио сам у јединицу, а ја сам остао код краковског бискупа, где је већ стигао и потпуковник Куљебакин.Сто је био постављен, почела су се износити јела. Пошто других слугу није било, јела су износили стражари, гренадири. То су све били наочити људи с негованим бакенбартима, и чисто одевени. Бискуп их је гледао, па је показао главом на њих и рекао: „Не бих волео да имам овакве камердинере.“
После вечере смо оставили бискупа да се одмори, а ја сам отишао у свој стан. Ујутру сам отишао генералу и известио га да су ухапшени доведени у град и питао га коме треба да их предам.Ја сам се с генералом још одраније добро познавао. Он ме је дочекао љубазно. Распитивао се о свему: и како су ти људи похватани, и да ли се све то у тишини свршило. Ја сам му све испричао и остао код њега на ручку. Он је мало касније наредио потпуковнику Куљебакину да прими ухапшене од мене. Ја сам са својом јединицом остао тамо још два-три дана док нисам добио из Москве плату за наш корпус.Данас код нас Срба има доста људи који знају стране језике, али у оно доба била је права реткост да неко зна немачки говорити, а већ о неким другим наукама није било ни помена.
У нашем пуку било је свега нас тројица који смо знали немачки: мајор, поручник Николић и ја – али сви су сматрали да ја најбоље знам.
Незнање немачког језика долазило је највише отуда што очеви нису давали своје синове на науке. Неразумно су избегавали просвету, и то највише из страха да се не занемаре постови, уображавајући да би им синови, кад се одвоје од кућа, јели сваки дан меса и да би тако живећи заборавили и веру и закон, претопили се у Немце (или Шокце) и тако постали сасвим неспособни за економичан домаћи живот.
Због незнања немачког нису имали среће у служби ни људи који су иначе имали знања, ни деца из господских кућа. Такви су у служби обично слабо напредовали, а понеки су целог века остајали у истом чину. Једва је ко од таквих стизао до капетанског чина. Због тога су се морали држати тумачи и у главној команди код генералитета и у пуковима, а све је то стварало велике незгоде. Добије, рецимо, неки официр писмо или наредбу на немачком – и шта ће? – стане да јури с оним писмом, тражећи ко ће га прочитати и превести.
Тако је то трајало читаве десетине година, а кад се ландмилиција преформирала и претворила у регуларне пукове (о томе ћу касније говорити), у којима се администрација водила само на немачком, са скоро половином официра Немаца, онда су се и нашима отвориле очи, па су и они стали да уче немачки. И многи су се тим знањем користили и у тамошњим пуковима постајали ваљани људи и официри.
Иначе, раније ни Немци нису били просвећени као што су данас, а по канцеларијама им се чак и војна администрација водила као код старих Римљана: на латинском језику – што је било, не само за Србе него и за Немце, врло тешко, јер, као што рекох, ни они сви нису имали толико знања, нити је свако од њих тај језик разумевао. Зато су касније од тога одустали и данас воде администрацију само на немачком. Латински је остао у употреби највећим делом у цивилним и судским надлештвима, нарочито код Мађара.Завршавам овде о том шта се даље дешавало, јер је то засебна историја; и о том шта се с њима десило и какве су реформе у њима изведене. Ко жели да о рату са Французима и Баварцима више дозна, може то прочитати у историји Немачке“.
(наставиће се)
