Пише: Момо Јоскимовић, предсједник Партије пензионера
У традиционалном друштву какво је дуго било у Црној Гори, често се вјеровало да је мушкарац глава куће, породице, онај који пресуђује, доноси одлуке и носи главну ријеч, његогва је задња. Та слика је дубоко укоријењена у култури црногпорског друштва. Тако стоји прича, у традицији, у пјесми.
Али у стварности—ствари стоје мало другачије.Мушкарац јесте био лице куће: ратник, заштитник, онај који брани и представља породицу. Али док је он био напољу, жена је била унутра—и држала све конце . Није викала, није се наметала, али је знала како да дође до свог. Тихо, стрпљиво, паметно.
Зато се често дешава да домаћин „одлучи“—али баш онако како је жена већ смислила.
Данас више нема ни те маске. Жена у Црној Гори није више у сјенци. Ради, зарађује, школује се, води породицу, доноси одлуке. И то не кришом. Него отворено. У многим кућама, она је та која поставља правила игре.
Питање више није да ли се жена пита—него колико.
Да ли мушкарац попушта да би сачувао мир,или зато што зна да је она способнија. И једно и друго. Истина је да се савремена жена помјерила. Некад је мушка ријеч била закон, данас је све више договор—али често под женским утицајем.
И не , ово није никакав „нови матријархат“. Ово није само излазак истине на видјело, жена је одувијек имала моћ, само је данас више не крије.
Зато кад се постави питање ко се пита у црногорској кући, најискренији одговор гласи:
Питају се обоје—али паметна жена најчешће зна како да буде по њеном. Још кад јој порасте син она је царица.
У црногорској кући није ствар само у томе ко „формално“ одлучује, већ ко је упорнији, издржљивији и мудрији у намјери да истјера оно што мисли да је исправно. А ту жена врло често има предност. Она не одустаје лако, не иде главом кроз зид, него корак по корак долази до циља. Док мушкарац понекад пресијече на брзину, жена гради стрпљиво—и на дуже стазе чешће побјеђује.
Зато и није случајно што се одвајкада говори „На жени кућа стоји“.
То није само лијепа изрека, него суштина. Добра жена држи кућу на окупу, држи ред, чува и углед и мужа и породицу. Она зна кад треба попустити, а кад истрајати. Зна како да подигне , али и како да сачува оно што је стечено.
Од жене много зависи. Она која држи до домаћина, држи и до традиције, обичаја и људских вриједности. Таква жена не руши кућу—она је гради. Уз њу расте и муж, и дјеца, и углед породице. Ниједна кућа није јака ако у њој нема јаке жене.
Али времена се мијењају.
Данас је све више развода , бракови су нестабилни, а породчни односи сложенији. Жене су све независније, траже своје мјесто , достојанство и равноправност—не само у кући, већ и у друштву и политици. И то је природно. Међутим, та слобода носи и нове изазове мање стрпљења, мање компромиса, више личних интереса.
И мушкарци и жене данас брже одустају него раније.
Зато се право питање више не своди на то ко је „главни“, него ко је спреман да носи терет породице, да гради, трпи и чува. А истина је, без добре, паметне и стабилне жене, тешко да иједна кућа може дуго опстати.
На крају, све се своди на једноставно питање:
Није снага у томе ко је гласнији, већ ко је истрајнији , мудрији и одговорнији. А у црногорској стварности- врло често је то жена.