Под горњим насловом изашла је нова књига професора Драгољуба Збиљића. Испод наслова је ова реченица:

„Сахрану српске азбуке може спречити само уставно једноазбучје у Српском правопису.“

На насловној страни је још и фотографија МУЗЕЈА ЋИРИЛИЦЕ,  испред којег је врло задовољно осморо људи. У углу те фотографије пише:

„С похрањивања српске азбуке у Музеј ћирилице у Рачи.“

А на трећој страни књиге је главно: испод фотографије председника Србије пише „И латиница је наша“, док испод фотографије лингвисте академика Срете Танасића пише: „Латиница није српско писмо.“ Ћирилица и нестаје из јавног живота зато што је председник државе за два србска писма, што у коначном значи да је за латиницу. А пошто председник одлучује о томе колико новца ће добити САНУ и Матица српска, са својим лингвистима, сви они осим академика Танасића су за за два србска писма, тј. за латиницу. Зато су по Правопису српскога језика Матице српске и ћирилица и латиница србкска писма, што је противно Уставу Србије.

Већ на корици књиге речена је суштина о стању србског националног писма, и о могућности њеног спасенија само на један начин- уставним једноазбучјем у Српском правопису.

Оно што је унутар књиге подсећа на књигу Данила Киша „:Час анатомије“. Само што је Збиљић много прегледније, сажетије и јасније протумачио чињенице  о томе како је настао злочин против српског писма, ко су главни актери у томе, и како се „Ћирилица“ Нови Сад изборила да утицајни лингвиста мр Бранислав Брборић прихвати једноазбучје, и да оно после изјашњавања народа на референдуму уђе у Устав Србије 2006.г.

Кад је пре више од две деценије изашла друга Збиљићева књига о ћирилици, (од њих двадесетак), очекивао сам њен приказ од било кога. Када истог није било, сам сам га написао. Нисам знао да је објављен у часопису „Школски час српског језика и књижевности“, па га је нашао на интернету лингвиста др Милорад Телебак.и назвао ме. Рекао је да тај приказ Збиљићеве књиге има снагу магистарског рада. На то сам му оидговорио да нисам ја толико добар, него су никакви они који су школовани о трошку народа, плаћени и титулисани да брину о српском националном идентитету, па и о трајању ћирилице заједно са својим србским народом.

Пошто су лингвисти игнорисали Збиљића и касније, неће ни сада писати о његовој књизи. А пошто сам сведок његовог тродеценијског подвижништва у раду за свету српску ћирилицу, осећам се обавезним да се опет огласим, као некад                                     давно. Он је био толико усамљен у своме раду, да ме је било стид да га оставим самог, па сам и ја написао неколико књига,  и на стотине текстова. По тој усамљености и љубави према србском народу, кад се чини да је све српско неповратно пропало, он ме подсећа на Змаја и ове његове стихове:

Учили нас, мучили нас

Да будемо све,

Само синци српске мајке,

Само Срби не.

Ал дружећи се с вуком, лисом,

Лав је осто лав,

Још нас има што кличемо,

Ја сам Србин сав!

У мору латиничких књига на србском језику и хрватској латиници, чији аутори  се зато не оглашавају о замирању ћирилице кроз своја удружења књижевника ни у Србији ни у Републици Српској, кад су сви лингвисти и институције игнорисали Збиљићева необорива тумачења да двоазбучје води нестанку ћирилице, он није поклекнуо јер је његова љубав према свом српском народу била јача од ћутања национално јалове српске интелигенције. Управо зато што је остао готово сам  у тако важном националном послу, његово целокупно дело, а посебно ова књига, величанствени су.. Можда је ова књига последња опомена  онима у Матици српско,ј  који одлучују о судбини ћирилице, да србски прогледају  и да у Србски правопис унесу уставни стандард по коме је србско писмо само ћирилица. Боље им је да то учине на време, него да доживе спаљивање неуставног и несрбског правописа испред Матице ако у њему двоазбучјем буде омогућена даљња владавина хрватске латинице. Ако они за неколико сребрењака добијених од државе наставе да двоазбучјем затиру ћирилицу, даће Бог па ће се родити неки нови родољубиви Срби, који ће ићи Збиљићеввим трагом,  као чврстим ослонцем и путоказм у тражењу истине о спроведеном злочину над ћирилицом, и једином начину да се она врати србском народу у пуном суверенитету – постојећим уставним једноазбучјем у новом Србском правопису.

Аутор:Немања Видић, дипл.инж.маш.

Председник Удружења СРБСКА АЗБУКА Београд

извор: борба за истину