Од Спасовданске литије грађани Србије, али и других српских земаља и држава, сатима чекају у реду да би се поклонили Часном појасу Пресвете Богородице у Храму Светог Саве. Чине то у миру, тишини, достојанствено, у веома позитивном и лепом расположењу. Када сам са породицом био у реду ни деца нису пропуштана преко реда. Ни стари. Ни свештена лица нису имала првенство.

За тих шести и по сати колико нам је требало да стигнемо од краја реда до свете реликвије, видео сам на десетине свештеника како чекају са осталим грађанима. Ред је од Храма водио целим платоом до раскрснице Крушедолске и Небојшине улице, па Небојшином до Ранкеове, па Ранкеовом до Браничевске, онда Браничевском узбрдо до парка иза Храма, па око парка назад низбрдо поново Браничевском до неколико десетина метара ниже од раскрснице са Ранкеовом.

Накнадно сам погледао неколико прилога различитих телевизија и укључења испред Храма претходних дана. Углавном су била објективна извештавања. Посебно су ми се допала инспиративна и надахнута укључења новинарке К1 телевизије Маше Ђорђевић. (овде) и укључење новинара Н1 телевизије Вељка Пајовића који је говорио веома одмерено, прецизно и информативно (овде).

Стрпљење и мир

Појава да стотине хиљада верника данима целивају једну црквену реликвију у верском објекту одмах је навела неке медије или политичке центре да траже објашњење исте. И то не увек од црквених представника, који би требало да су најпозванији да је објасне, већ од политички и идеолошки поузданих саговорника, од којих се могло прочитати чак и то да поклоњење Часном појасу има везе са деценијама старом ратнохушкачком атмосфером у Србији.

Дакле, политичке елите и они који креирају јавно мњење на Западу увелико припремају своје грађане на нови ратни „поход на Исток“, а у Србији која званично покушава да води неутралну политику постоји ратно хушкање?

А у ствари, ништа не треба објашњавати, јер се испред Храма Светог Саве не дешава ништа чудно и необично. Једноставно, верници улазе у храм своје Цркве и целивају једну од највећих реликвија. Шта је ту уопште за објашњавање? Ни дуго чекање у непрегледним редовима не захтева неко посебно објашњење.

Ни то није нарочит феномен, јер су стрпљење, мир, толеранција, па и искушење сасвим нормални за вернике. Људи долазе да се поклоне светињи и чекају у миру, љубави и молитви колико треба. Објашњавати зашто је тако је исто као када би неко покушавао да објасни зашто пекар меси тесто и убацује га у фуруну или зашто Никола Јокић убаци 25 поена. Људи само раде свој посао. Ништа чудно.

Чудан је, међутим, манир да верске прилике и појаве у црквеном животу најчешће „објашњавају“ управо они који или нису верници или из дубине душе не подносе веру, а ни народ коме припадају по рођењу и прецима. А управо они у одређеним медијима редовно коментаришу прилике у Српској православној цркви.

Изливи мржње

Поклоњење часном појасу Пресвете Богородице поново је, нажалост, изнело на видело колико је код неких људи у Србији укорењена мржња према свему што има везе са Србијом. То је већ феномен који би требало, али га није лако објаснити. Привукао нам је пажњу кад смо читали неколико вести о редовима испред Храма на порталу Н1.

Вести су мање-више биле коректне, мада је већа пажња посвећивана цистернама за воду и здравственим последицама стајања на сунцу него верницима, али је застрашујућа била количина мржње и нетолеранције у бројним коментарима читалаца објављеним на вести, исказана према људима који само стоје у реду да би се поклонили ономе у шта верују. (овде)

Чудан је манир да верске прилике и појаве у црквеном животу најчешће „објашњавају“ они који или нису верници или из дубине душе не подносе веру

Ево неких од њих: „Каква превара, стави неки појас а поред њега рупу за убацивање новца“, „тим верницима треба наплатити улаз по 100 еура па нека им Света Богородица помогне да плате!“, „Ја би им наплатио медицинску помоћ. Блејиш на сунцу и преко тридесет степени, због чега? Због идолатрије! Клањају се појасу. Лудило“, „Док блеје у реду могла је одлична анкета да се направи да видимо за кога су гласали…“, „Ау, брате, џамахирија“, „Све велики ‘верници’, а мрзе једни друге, завидни, себични, покварени!“, „појас је ту да ‘мало’ скрене пажњу са пљачке, убистава, мафијашења и распродаје Србије. Лева рука појас држи, а десна у твој џеп… нећеш ни осетити ‘кад ти уђе’“, „Не могу да верујем шта се деси са народом у задњих 40 година. Дуго путовање од Само управљача до Талибана“, „IQ број ципела, зато нам је овако добро“, „Само целивајте Срби каишеве, кошчурине, видим даноноћно хаос око Храма, то ће да нас спаси. Нама фали мозак“, „Полијте их мало том водом, можда им се разбистри мозак“… У једном су верници описани као „опојасани ћаци“. Јасно је да су то коментари који садрже мржњу на верској основи и да нису смели да буду објављени јавно. Али јесу.

Основно питање јесте: одакле толика количина мржње према сопственом народу и вери или према људима који само користе уставом гарантовано право на слободу вероисповести? Је ли то последица нетрпељивости према цркви наметане грађанима деценијама после Другог светског рата или снажне кампање против СПЦ у неколико медија која траје последњих година, а о којој је на овом порталу више пута писао проф. Слободан Антонић? (овде, овде, овде…)

Док нека озбиљна анализа не одгонетне шта је у питању, јасно је бар то да је реч о свести која у Србији данас постоји, која је медијски снажно подржана, која је тоталитарног карактера и која искључује право на било које другачије мишљење осим њеног. Најлакше би било када би ти коментари у ствари потицали од неколико инсталираних ботова, што можда и није немогуће ако се има у виду да су у више њих коришћени исти или слични изрази. Али сумњам да смо ми те среће.

Било је и неколико грађана који су покушавали да својим коментарима утичу на свест оних који показују ове изливе мржње, али не делује да су ишта постигли. Ипак, издвојићемо један за крај: „Непристојни су коментари. Толико примитивизма нисам скоро видела. Да сте прочитали макар неколико књига др Владете Јеротића и упознали се са сазревањем личности, у психологији описане као индивидуални процес или у хришћанству као обожење, макар би били за толико паметнији да упознате своје суграђане који стоје у реду испред храма а ви се бавите осуђивањем и недоличним коментарима. Заиста примитивно. Као по налогу да ботујете за власт чије време је завршено“.

Др Слободан Селинић је научни саветник на Институту за новију историју Србије. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард