Пише : Дејан Бешовић
Пишчевић даље пише у Мемоарима :
За то време мати ми је мало прездравила и зато реше она и отац да ради усавршавања у започетим наукама не губим своје младе године и драгоцено време, па ме отац одведе у град Сегедин да ме упише у тамошњу гимназију, у којој су се предавале разне науке. Та је школа била под управом духовног реда званог пијаристи. На писмену молбу мога оца старешини школе да ме прими као ђака одговорено је да се у ту школу не примају господска деца друге вере сем римокатоличке и зато могу бити примљен само ако отац пристане да ја пређем у ту веру, иначе не. Мој отац се на то нашао веома увређен, и не знајући шта друго да чини остави ме у том граду једном немачком учитељу у пансион и врати се кући. Учитељ ми је био добар човек, и знао је све науке. Он ме је, ради усавршавања у немачком језику, највише учио и исправљао у правилном говору и писању, а исто тако ме је упутио и у све гране математике. Код њега сам био као код своје рођене куће. У том граду и код тог учитеља провео сам годину и по дана, а онда је дошао отац и одвео ме кући с намером да ме да на праксу у осечку тврђаву, у канцеларију врховног заповедника, ради изучавања судске и војне администрације на немачком језику. То је учинио због тога што ми, Срби, већ по својој природи, немамо ни за шта друго толико склоности колико за војну струку. И тако, да бих што пре започео своју војну каријеру, отац ме је, без одлагања, одвео тамо. (Та се тврђава налази у Славонији.) Кад смо стигли, отац се пријавио врховном заповеднику, маркизу де Гвадањију, и изјавио да би желео да ме приме на праксу. Чин за мене није никакав тражио. Тражио је само да тамо проведем извесно време, приватно и о свом трошку. Врховном заповеднику се то допало од мога оца, па је обећао да ће му учинити по вољи.Требало је да путујем читава два дана до Митровице, где је живео мој таст и где се налазио пуковски штаб. Првог дана сам ишао колима врло брзо, само да бих сутрадан стигао. Прву ноћ сам провео на некој ливади, да ми се коњи напасу.Сутрадан сам поранио, упрегао коње и пошао. После сата вожње видим издалека како неки човек јури на коњу према мени. Кад се приближио, ја сам га познао: то је био један од слугу у тастовој коњушници. Станем. А кад је он видео мене, стане и он. Питам га куда ће, а он ми одговори само толико: „Журите се што више можете, ево вам и писма.“ Узмем писмо и познам рукопис мога шурака. Брзо га отворим и прочитам. Он ми јавља да му се отац изненада разболео и да нема наде да ће остати у животу. Зато да одмах кренем на пут, и да идем право на Купиново, где је већ цела породица на окупу. Напоменуо ми је и то да су ми жена и отац већ тамо.Питам још слугу: зна ли још шта да ми каже, а он ми одговори да ништа више не зна, него само да је смотра пука завршена и да је генерал после смотре пошао границом низ Саву и с њиме и наш господин, да се у Купинову разболео и тамо и остао. „И кад је отуда прекјуче дошла вест о томе, госпођа пуковниковица одмах је тамо пошла, а писмо је отуда синоћ стигло у Митровицу, с наредбом да се одмах с њим по вас пође, и тако сам ја и пошао и срео се на путу с вама.“
Можеш мислити, читаоче, како је та вест на мене утицала и како сам се ожалостио. Наредим слуги да гони коње што игда може. Иако тога дана нисам могао тамо стићи, ипак сам јурио тако до дубоке ноћи. Кад сам видео да су се коњи преморили, морао сам да се зауставим у пољу, да напасем коње, а пред зору кренем опет на пут и око шест сати, пред вече, стигнем у Купиново.
Нађем све ожалошћене и чујем да ми је таст већ на издисају. Уђем брзо, видим га, лежи, тешко дише, језик му се одузео, у лицу се тако изменио да нисам могао да га познам, а поглед му се замутио.
Приђем му, пољубим му руку, кажем му да сам дошао, питам има ли шта да ми каже. Моја ташта а и остали понављају то исто, не би ли га мој долазак бар мало повратио к свести, јер је, причали су ми, док је још могао говорити, питао за мене и наредио да се пошље човек да ме доведе. Зато су сви понављали да сам дошао и после многог понављања окренуо је мало главу и хтео дићи руку; ја му руку прихватим и задржим је у својој руци. Он само мало отвори очи, погледа ме, али није могао ништа рећи. После четврт сата предао је богу душу, оставивши нас да вечито жалимо за њим. О његовој смрти јављено је одмах генералинспектору, који је идући границом. стигао већ до Земуна, преко пута турске тврђаве, Београда.
Генерал је наредио да се на његов погреб искупи цео пук, и да се сахрани са војним почастима. Тело му је било секцирано, да би могло да се одржи док се цео пук не искупи, а затим пренето с великим почастима у манастир Крушедол, где је и сахрањено. Генерал-инспектор је о смрти тога славног господина послао извештај двору по свом куриру.
(наставиће се)
