Пише: Проф. Предраг Вукић
Послије искрцавања англоамеричких трупа у Француској, јуна 1944. и неумољиве офанзиве Црвене Армије на руском ратишту услиједило је масовно потискивање њемачке војне силе на свим фронтовима и рат је коначно ушао у своју завршну етапу. У раздобљу од септембра до децембра 1944. г. партизанске војне снаге извршиле су заузимање свих градских центара у Црној Гори и спровеле успјешно протјеривање њемачких окупационих трупа из Црне Горе. На жалост, ослобођење од њемачке окупације и слом фашизма као и изразито тоталитарног и нечовјечног поретка није истовремено означило успостављање новог праведнијег и хуманијег друштвеног система, који би се темељио на начелима парламентарне демократије и поштовању основних људских и грађанских права, већ побједу бољшевизма, који је слично фашизму укинуо парламентарну демократију и вишепартијски систем и суспендовао основне грађанске слободе.
Једна од основних карактеристика бољшевизма потврђена историјским искуством у свим државама у којима је овај друштвени систем освојио власт је и спровођење немилосрдне и бескрупулозне физичке ликвидације свих грађана који из било којих разлога сметају носиоцима оваквог друштвеног поретка. Примјењујући методе својих идеолошких инспиратора Лењина и Стаљина, Одјељење за заштиту народа (ОЗН -а )за Црну Гору је састављала спискове за ликвидацију свих оних грађана који су се макар и вербално замјерили комунистима. Послије протјеривања њемачких трупа, партизанске јединице које су заузеле ослобођене градове у Црној Гори одмах су без оклијевања и адекватног судског поступка извршиле егзекуцију свих грађана који нијесу одступили са четницима, а чија су имена била назначена на списковима за погубљење „неподобних. “ Као административни центар Црне Горе, Цетиње у томе није могло бити изузетак. већ само још један трагичан примјер који потврђује лењинско правило да нема и не смије бити милости према“класним непријатељима.“
Дана 13. новембра 1944. године Цетиње су ослободили борци Десете црногорске ударне бригаде под командом Николе Бановића. Већ истог дана увече, према већ припремљеном списку за егзекуцију, ухапшено је 14 грађана. Стријељани су 14. новембра у Хумцима код Новог гробља у Цетињу. Погубљени су:
ЈОКО ГРУЈИЧИЋ, директор учитељске школе на Цетињу
МИЛОСАВА ГРУЈИЧИЋ, РОЂ. КУСОВАЦ, супруга директора Јока Грујичића.
ДР ЈОВАН И. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ, професор физике и хемије у цетињској гимназији.
МИЛЕВА ПЕТРОВИЋ, РОЂ. СТАНИШИЋ, супруга проф. Јована Петровића Његоша.
МИРКО ДРАГОВИЋ, управник Народног позоришта на Цетињу.
МАРКО САВОВ ПЛАМЕНАЦ, начелник финансијског одељења Краљевске банске управе на Цетињу.
НИКОЛА БАЈОВ ПОЧЕК, дипломирани правник.
МОМЧИЛО ЗЕКОВИЋ, полицијски чиновник.
ИВАН МИЛАЧИЋ, заступник фирме „Сингер“ на Цетињу.
ВУКО ПЕЈОВИЋ, општински чиновник.
МИЛЕВА БОРОЗАН општинска чиновница.
ВАСИЛИЈЕ КАПИСОДА, ученик гимназије
НИКОЛА МИЛАШЕВИЋ, столар
ВЈЕКОСЛАВ АНДРЕЈЕВ, занимање непознато.
Судећи према вјеродостојним подацима, средином новембра 1944. године егзекутори ОЗНЕ- е стријељали су 28 грађана у Цетињу. Са новим егзекуцијама није се наставило иако су планиране. Према сјећању старијих грађана, у Цетињу су у то бесудно вријеме ширене гласине да је првобитно постојао списак са именима 42 грађана из Цетиња одређена за погубљење али је нечијом интервенцијом списак редуциран на 28 имена. Сви ови грађани погубљени су без претходно спроведеног судског поступака. Одмах по извршеним егзекуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на коме су поименично наведена имена свих стријељаних грађана који су осуђени на смрт због „сарадње са окупатором.“ За сваког од њих наведен је тачан датум погубљења. Овај плакат је истакнут на јавним мјестима у граду, али је по наређењу мјесних „народних“ власти убрзо повучен. У ствари, никаквог судског поступка није ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и најмањих судских формалности. Према сјећању савременика тога трагичног раздобља наше прошлости који су лично познавали своје пострадале суграђане, нико од њих није заслуживао ни смртну казну ни дугогодишњу временску робију. Погубљени су због својих антикомунистичких увјерења, а не због конкретних кривичних дјела против човјечности којих није ни било. Многи од њих су избјегавали активно бављење политиком, а нико од њих колико нам је познато, није активно учествовао у извршењу појединачних или масовних убистава, паљевина и примјени осталих насилних мјера ратног терора.
