Пише: Дејан Бешовић

Када се поврати владика Ђаковић са оваквим повластицама од цара, пређе српски Патријарх са својим народом на ону страну. Народ се смјести под шаторе и под земунице уз међу према Турцима у нади, да ће се опет повратити на своја стара сједишта.Горња привилегија издата је преко царске Дворске Канцеларије у Бечу, па да би за њу знале и оне власти, које су потпадале под угарску круну, исти цар Леополд Први  саопшти је патентом од 11. децембра 1690. свим духовним, војничким и грађанским властима у Угарској, разумијевајући ту и придружене краљевине: Хрватску, Славонију и Далмацију, гдје им се јавља, какве су повластице дате Србима у привилегији од 21. августа 1690. год. па се поменутим властима крепко заповиједа, да српског архиепископа, владике и све остале црквене и свјетске људе „Источне Цркве грчкога закона“ са свим породицама, стварима и имањем, према даној им привилегији „због царева образа“ од сваких напада, од немирњака и од штеточиња штите, бране и руководе. Архиепископу нека дају сваку помоћ, заштиту, пропуснице, пратњу када путује, па и подвоз, кад буде искао.

Наведеном дакле привилегијом цара и краља Леополда Првог од 21. августа 1690. год. призната је Источна Православна Црква, грчкога обреда или закона, у данашњој Аустро-Угарској Монархији, по свим оним земљама и прикрајцима, гдје је тада становао српски народ, дакле тамо  по Хрватској и по Славонији, јер у привилегји изрично и јасно стоји: toti communicati  Greaci  ritus, et nationis  Rascianorum in total Greacia nec non in  total nec non in Hungaria et Croatia ubi se facto exisrunt  … 

А врховна власт над том Црквом па штo више и свjетска власт над народом у ономе додатку у привилегији од 21. августа 1691. године, предата је потпуна и неограничена, српском патријарху Арсенију Трећем  и владикама, које он посвети и намјести. По Хрватској и по Славонији је било доста насељено православнога народа давно прије патријархове сеобе. У исто доба, кад је патријарх прешао у Срем, силни наш народ прешао из Босне и населио се по Хрватској, чим су Турци прогнати отуда. И патријарху Арсенију ваљало је сада заузети власт над својом Црквом. С тога он одмах 1690. год. пошаље овамо своје егзархе, да свуда кажу српскоме народу, какве је повластице добио од цара, и да прогласе: „да је сам патријарх законити старешина и прави владика над „свим црквама грчкога закона“, и овамо по Хрватској“ 

С таком поруком пошаље патријарх у Карловачки Ђенералат егзарха Христифора, који се тамо бавио дуже времена. У Гомирју је био са својим ђаконом Михаилом и 1694. године. А у Вараждински Генералат пошаље опет исте године егзарха Стефана, којега патријарх препоручи загребачкоме бискупу. Нештампане листине у збирци г. Р. Лопашића.Али одмах на првом кораку дошао је патријарх у сукоб са унијатима и са њиховим некаквим  покровитељима тамо по Хрватској. Загребачки бискуп, држећи унијатског владику у Марчи већ напријед споменутога Исаију Поповића за свога викара, а православни народ сматрајући као да је поунијаћен само по томе што му је владика унијат, одмах стане пријечити патријарха у власти над Православном Црквом по Хрватској. Прва је дакле неприлика била патријарху са марчанским владиком, којем је како знамо, потчињен био сав православни народ из оба крајишка генералата. У Лици и у Крбави гдје се још није знало ни ко пије ни ко плаћа, ипак знаде везе споменути поп Марко Месић позатварати патријархове егзархе, кад су дошли да огласе своме народу за патријарха и за привилегије. Али и другу неприлику спремила је Пропаганда са загребачким бискупом. Чим је очишћена од Турака доња Славонија и Горњи Срем гдје је наш народ заостао на својим сједиштима, потврди цар Леополд Први  Дипломом од 30. марта 1688. год. Лонгина Рајића као унијатског владику „владика все српског народа у Сријему“, којему потчине све фрушкогорске манастире и парохије а исто тако и по доњој Славонији. Ето како се брзо постарала Пропаганда за српски народ чим збаци турски јарам!   Није се ту ни најмање обзирало на српску патријаршију, која је још за Турака управљала српским народом и која му је постављала законите владике. У исто вријеме био је сремски владика Стефан Метохијац кога је српски патријарх још за вријеме турске управе поставио, па ево му је одмах постављен премац од римске Пропаганде.

Патријарх Арсеније, затекао је дакле овдје два унијатска епископа али над православним народом. С тога ударише Језуити тужбу у Беч на патријарха, „да себи много дозвољава“ и да се меша у послове римског епископа, а поврх свега још га убедише да силом узима „у Хрватској од цркава, католичких унијата намет, и да у ове утурује своје калуðере шаљући расписе, којима тежи, да наше људе обмане и привуче их на своју страну”. Гласник СПЦ , 2. одјељак, књига 6. страна 8.

На ове тужбе поручи из Беча 26. априла 1692. тадашњи угарски примас, кардинал и министар Колонић, српскоме патријарху најозбиљније, и то у име царево, „да му се не допада, што се патријарх меша у послове латинске Цркве, који њему не припадају, и ако се у томе не умери, што му се догоди, нека сам себи припише!“

Али се патријарх не препдане од ове кардиналове пријетње ни најмање. У јесен исте 1692. године добије он из Беча путне дозволе за себе и за владику Ђаковића. Овога пошаље на исток, да обиђе цркве по Србији, по Херцеговини, по Далмацији итд. а сам патријарх похита овамо у Хрватску, да подијели мегдан са унијатама .Такође Патријарх је исте године посјетио и родне Патровиће и цијелу Боку о чему нас подробно извјештава у свом раду Протојереј Васо Ј.Ивошевић „Посета Патријарха Српског Арсенија  свом родном крају 1692 .године  ,Гласник СПЦ ,Београд 12 .стр.7-11

                         (наставиће се)