Све до пре неколико година се знало шта је за свет представљао „Дан победе“ и шта се обележавало сваког деветог маја, сваке послератне године широм Европе, а посебно на „Црвеном тргу“ у Москви. Или смо бар живели у таквој илузији?!
Данас када Стари континент заудара од мржње према свему руско-православном и када се чини да, снажније него икада, свирају ратне трубе из европских престоница, данас нам се чини како се ових пола века Европа само претварала да је славила победу над нацизмом. Маршалу Жукову се приписују речи да европски народи никада неће опростити Русима што су их ослободили од нациста. Данас кроз историјски вртлог одјекује прекогнитивни ехо ове мисли ослобођене из рушевина тек побеђеног Берлина. И данас су европски народи јединствени као и онда када су њихови дедови препуни еуфорије кренули у операцију „Барбароса“, то сметлиште њихове крви и огледало њихових грозних злочина.
Никада у историји није извршена већа евроунијатска војна операција од ове која је отпочела 22. јуна 1941. године, и никада се у историји није чула песма у славу европске победе на више европских језика. Здружено су корачали убеђени у нови и славни крсташки тријумф припадници свих европских народа превођени немачким фирером, осим наравно Срба. Уосталом, само четири године касније, пред згариштем и воњем историјског пораза, стајала је испред бункера у Берлину последња линија Хитлерове активне одбране: око пет хиљада Европљана, а међу њима највише Француза, Украјинаца, Белгијанаца и Литванаца; чак су и Немци побегли.
И шта су обележавали европски народи преко седам деценија славећи Девети мај: победу над нацизмом (у јавности означен као фашизам) или патњу због неуспеха операције „Барбароса“? Да ли су се клањали сенама 27 милиона невиних совјетских жртава или су жалили што је и овај монструозни број био недовољан да њихови преци коначно продру у непрегледне сибирске степе?
Јесу ли кроз симулакрум прославе „Дана победе“ ковали планове за велика будућа крсташка освајања на Истоку? Њихове грозничаве намере за ревизијом историје и њихова урођена тежња за фалсификовањем повесних чињеница које се односе на „ниже народе“, доводи нас до закључка како већина Европљана никада није престала да жали зато што су победили у рату.
Нова „Барбароса“
Срби су изгледа једини одбили да пошаљу војнике за Вермахтову коалицију на Источном фронту против Руса: чак и онај који је означен као сарадник окупатора – генерал Недић; па и онај који је идентификован као квислинг и фашиста – Димитрије Љотић.
Српска грађанска класа и припадници поражених националних српских војски прихватили су временом девети мај као Дан победе, иако је за многе од њих погром почео тих дана када су Брозови партизани победоносно умарширали у Београд на тенковима Црвене армије. Код Руса су ствари биле много јасније: грађански рат се у Русији догодио 1917. године у јеку Првог светског рата, а ослободилачки рат и национално помирење су стигли кроз патње и велику победу у Другом светском рату.
Данас читава Европа метафорички најављује нову операцију „Барбароса“, у којој ће се коначно поравнати сви порази из претходне крсташке авантуре њихових дедова. Данас се научни институти и округли столови у европским престоницама баве бројем и обликом нових држава које ће настати на руском тлу, након западне победе у новом крсташком рату против Истока. Данас се широм „Старог континента“ забрањују руска уметност и култура, данас Брисел резолутно санкционише скоро сваку трговину са Русијом, данас је непожељан сваки руски наратив у европском јавном простору.
Међутим, остаје нејасно који је коначни план ове милитантне политике засноване на крупним и опасним речима. Можда велики напад на Русију под наводном претњом од њене инвазије на неке мање евроунијатске државе? Изградња нове „гвоздене завесе“ у комбинацији са војним жариштима на њеним границама? Поништавање било које зависности од руских ресурса – чак и оних веома повољних и стабилних – и у исто време стицање зависности од приватних америчких компанија које дистрибуирају скупе и непоуздане енергенте?
Или је посреди јалова реторика једне импотентне генерације европских лидера, неспособних да се отргну из вазалног загрљаја „Секте богаташа“? Збиља: скоро сви европски политичари понављају исто и једино исто, нико од њих није ни покушао да објасни шта ће се догодити у случају да су у заблуди. Шта се догађа ако су премисе бриселске политике према украјинском рату базично погрешне? Шта ако Украјина не поврати територије, ако изгуби рат? Да ли је онда нуклеарни сукоб неизбежан? Не стижу нам никакви одговори док чекамо Дан победе…
На Црвеном тргу
На несрећу, ритам европске политике не диктирају нејумеренији или најмудрији међу њима. Диктирају га они острашћени мржњом или инфицирани ратом, попут Урсуле, Туска или Зеленског: зато је лествица европске политике тако ниско спуштена да је може прескочити чак и омалена Каја Калас; и зато у јавном дискурсу запада више нема чак ни елементарних дипломатских ограничења.
Шта ако Украјина не поврати територије, ако изгуби рат? Да ли је онда нуклеарни сукоб неизбежан?
Неки од њих попут немачког канцелара Фридриха Мерца су већ славодобитно најавили деценију европског посртања у економији и осетни пад личног стандарда Европљана и све више ратне атмосфере. Као да није пре само пар година најављивао у изборним обећањима велики економски напредак и светлију будућност за све европске народе, а посебно за Немце.
Као у некој црној комедији препуној апсурда, најекстремнији у претњама према Русији су представници малољудних граничних држава попут оних са Балтика или Финске, које би у случају било ког озбиљнијег конфликта прве нестале са мапе света. Не смета европским лидерима ни видно извлачење САД из жаришта будућег рата на европском тлу у пакету са очигледним америчким задржавањем монопола у продаји оружја. Не виде чак да Америци управо одговара нови и велики светски рат у коме ће САД стајати по страни и трговати са зараћеним странама, да би се на самом крају сукоба појавили на белом коњу као једина светска сила.
Због тога ће само у Москви искрено славити Дан победе клањајући се сенима побијених предака. Међутим, мрачна сенка рата би ове године могла да затамни небо изнад руске престонице, на којем се очекује појава украјинско-европских дронова убица. Тако је бар најавио Зеленски приликом недавне посете Јерменији, поручујући да је натерао Русију да после две деценије уклони презентацију моћног оружја са „Црвеног трга“.
Руско руководство је одлучило да ове године на прослави Дана победе због ратне опасности изостане војна парада и да прослава буде скромнија. Европа је све карте бацила на Украјину у овом сукобу, зато се мир на украјинском ратишту не назире ни у траговима. Изгледа да ће Русија бити принуђена да корача до крајњих граница – које ће се умногоме подударати са њеним црвеним линијама – мање исправљајући кривине из Другог светског рата, а много више из Октобарске револуције.
Тако ће се историја по ко зна који пут поновити. Опет ће на једној страни рова стајати Русија, а преко пута скоро сви европски народи. Овај рат је одавно предвидео покојни револуционар и бивши председник Кубе Фидел Кастро када је рекао: „Следећи рат у Европи биће између Русије и фашизма, само што ће се фашизам тада звати демократија“. Међутим, и овај текући и онај велики светски рат, носиће слична обележја зараћених страна и ратоваће се под сличним симболима у оба велика сукоба. У некој вишој и често нематеријалној димензији, увек постоје путокази према вечној суштини.
Српски пут
Недвосмислен је закључак шта је за СССР (односно Русију) представљала победа у Другом светском рату: прво опстанак, а онда пораз нацистичке Немачке. Шта би данас представљало победу Русије у случају да се рат заустави само на украјинском простору?
Дакле, претпоставимо да ратни пожар неће захватити територију ниједне државе осим Украјине. Да ли би победа била материјализована само у границама припојених региона – како је дефинисано Специјалном војном операцијом (СВО) – или би за остварење зацртаних циљева денацификације и демилитаризације било потребно освојити још много украјинске територије?
Како натерати Украјину – подупрту отвореном русофобијом и агресивном милитантном политиком из ЕУ– на неутрални војни статус и заштиту руског становништва, руске цркве и руског језика? Како постићи зацртане циљеве из СВО са противницима који не поштују предлог примирја чак ни за Дан победе, и чији ментори се јавно хвале да су лагали на мировним преговорима названим „Минск један“ и „Минск два“ да би се Украјина наоружала за даљи рат? Уосталом, има ли икаквог смисла преговарати са људима који на лицу ритуално носе „епштајновске“ маске? Да ли је Син Божји преговарао са фарисејима?
За Србију је кључно питање како избећи све опасне замке јединствене европске спољне политике, оне политике на коју се обавезујете уласком у ову политичку заједницу. Није проблематично само евентуално увођење санкција Русији, јер се на овој тачки не заустављају намере бриселске олигархије. Напротив, ствари иду много даље.
Бриселској олигархији и лидерима моћних европских држава колоквијално означеним као „Евро-НАТО“, преко је потребно „топовско месо“ за будући Источни фронт. Њихов идеолошки гуру Џорџ Сорош је још 1993. године дословце рекао следеће по питању проширења НАТО алијансе у државе Источне Европе: „Комбинација људства из Источне Европе са техничким могућностима НАТО-а би значајно побољшала војни потенцијал Партнерства јер би смањила ризик од врећа за лешеве за земље НАТО-а, што је главно ограничење њихове спремности да делују“.
Ако Србију убрзано приме у ЕУ – или ако је уопште приме – биће то због намере да Срби попуњавају те вреће за лешеве. Све је јасно написано, једино што нема ко да прочита. Оне „урбане“ мајке које ће се еуфорично радовати уласку Србије у уређену породицу европских народа, требало би да знају како им је намењена улога да рађају децу за нови Источни фронт против Русије. Ако им ту исту децу држава и Унија претходно не одузму јер се као родитељи нису слагали са дечијом намером да мењају пол, онда нека бар знају да би им таква модификована деца била регрутована за нове ритуале на неком „епштајновском“ острву у Европи. Изгледа да се „европске вредности“ морају платити жртвеним обредима сопственог меса.
Са друге стране ће стајати Русија у којој је законом забрањена промоција „културе смрти“, величање хомосексуалности, идеологија трансџендеризма и обожавање сатане. Биће то велика историјска победа без иједног испаљеног метка. У славу породице и Бога.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
