ПИШЕ: Драгутин Дашо Дурутовић
Онолико бесмисленог славља, острашћености и разних видео записа у којима се приказује епска побједа Монтенегра над Србијом у рукомету – помислио би неко да је у питању макар финале или борба за медаљу. Рекли би неупућени да је утакмица од планетарног значаја, иако су, вјеровали или не, обје репрезентације испале из даљег такмичења. Земља чуда била и остала.
Чак и на међународном аеродрому Подгорица, коју није дужи од 50 метара са једним јединим излазом, било је двадесетак чељади који су у френетичном стању дочекали своје “хероје”– рукометаше, побједнике над рукометном репрезентацијом Србије.
Уз сво славље на разним поталима најчешће су ишли коментари пуни острашћене мржње вријеђања, посебно Срба из Црне Горе иако ми никакве везе немамо са том утакмицом. Мене лично не занима рукомет, нијесам га никада пратио иако сам велики љубитељ другох спортова и бавио сам се многим спортовима у животу.
Помислио бих, као на почетку приче, да је Монетенегро освојио неку од медаља, како знају да кажу – бронзу или сребро златног сјаја, уз тепање својим репрезентативцима као “лавовима” , “лавицама”, “ајкулама” …
На порралима је био и коментара како поједини ватерполисти не пјевају химну , те им
замјерају, псују, куну – у кам затуцају.
Спорт у Монетнегру одавно више није спорт . Како клубови, тако и репрезентативни спортови су били претворени у омладинске филијале ДПС-а и осталих политичких сателита, који су се шлепали уз њих. Скоро све репрезентативне селекције су биле острашћени промотери ДПС политике и идеологије тзв. монтенегринства, заједно славећи нешто што не може ићи заједно.На разним утакмицама су се могле видјети фотографије Крста Поповића, Тита, Мила, Љуба Чупића… Зеједно су били и монархисти и комунисти и комити. У најкраћем – симбиоза неспојивог, али у МНЕ је све могуће. Последњи догађај гдје су се у последњем колу састале репрезентације Србије и Монтенегра, побиједио је Монтенегро, пирово, у последњим секундама. Обје репрезентације су послате кући већ из првог круга. Но како рекоше острашћеници, милија им је побједа над Србијом но да су освојили првенство!
У инат онима из ЦГ који навијају против своје земље?!
Наишао сам на низ таквх коментара. Суштински безначајна побједа је праћена стравичном острашћеношћу и еуфоријим приличном једино за златну медаљу уз обавезно највљен и остварен дочек за освајање четрнаесетог мјеста. Чак су неки политичари и јавни дјелетници тражили да се одмах смијени министар спорта, што није честитао четрнаесто мјесто, а зграда Скупштине општине Цетиње је наредбом СДП-а обојена у црвено, у част побједе над Србијом. Иста зграада која је била зграда Зетске бановине у вријеме краљевине Југославије саграђена од тако мрског краља Александра, иначе рођеног Цетињанина и унука црногорског краља Николе првог!
Дакле, битна је побједа против Србије, испадање у првој фази је занемарено, јер све је по страни, битно да је побијеђена Србија. Људи из Србије који тамо живе или етнички припадају том дијелу српског народа нијесу острашћени према Црној Гори и Црногорцима, већ су благонаклони упркос отровним стрелицама једног дијеле Црне Горе који је уперио прст у око Србији од 1997. године, када је Мило преузео потпуну команду над Црном Гором претворивши је у Монтенегро. Наравно, због свог личног интереса.
Случајно или намјерно се поклопио његов лични интерес са оваквом атмосфером у друштву. Постоји и друга страна медаље, и други дио становништва у ЦГ, који не навија „за своју државу“ како воле да кажу ови први! Често се питају како је могуће да неко из ЦГ не навија за своју државу и прате коментарима псовки, увреда, клетви осталих сличних категорија. Једном је један паметар рекао, ја бих навијао за Црну Гору, али су ми одузели језик. Одузели су много тога, покушали су да Црну Гору претворе у Монтенегро, а резултат је постојање дуалитета. Дакле, Црне Горе и Монтенегра. Једна другу у пракси искључују, негирају, вријеђају и очигледно се не слажу. Црна Гора не воли Монтенегро, не навија за њега, а Монетенгрини не воле Црну Гору и не навијају за њу. Неко би се запитао, ко није упућен у наше чудно друштво – како је то могуће. Али, нажалост, то постоји. И ми му свједочимо.
Као што је напријед напсано већина селекција Монетенегра је била исполитизована и била отворени промотер идеологије триа ДПС-СДП-СД. Чак су спотристи отворено стајали на једну страну код референдума, а цијеле екипа као ЖРК Будућност и женска репрезентација Монетенгра у рукомету била на свим билбордима ДПС-а. Нијесу много заостајали ни кошаркаши, фудбалери, рукометаши. Једино су дијелом на то били имуни ватерполисти.
Управо због тога и због званичне политике бившег режима један велики дио Црне Горе није навијао за репрезентацију Монтенегра у било чему. Државна политика била је дискриминаторска ,а спортисти су се поистовјећивали са њом и она са њима, те је услијед тога настао револт према репрезентацији.
Једном сам код пијаце у Бару прелазио булевар и наиђох на мањи аутобус са навијачима Монтегнегра из Печурица, који су кренули на фудбалску утакмицу Монетенегра и Укарајине чини ми се, а на десној страни вјетробранског стакла била је окачена фотографија Крста Поповића. Не знам какве везе има то са њима (и Крсто би се зачудио, но није могао вјечно живјети), а убили су га Вељко Милатовић и дружина чију идеологију подржавају управо ови који истичу Крста. Узгред стриц Крста Поповића, Ђоко Поповић је на Вучијем долу убио Селим пашу, али питање је ко то данас зна. Крсто је неизбјежан на утакмицама Монетенгра, а ја лично немам негативно мишљење о његоворм животу и дјелу, док они који се зоре његовом фотографијом ама баш о њему ништа не знају. Посебно припадници и обожаватељи ДПС-а немају ама баш додирне тачке са његовим дјелом.
Значи, имамо прве и друге. Једни навијају за Монетенегро, а други из Црне Горе не навијају. Нема Србија са тим никакве везе. Они имају доста свога јада и проблема. Проблем је наш и само наш, и као што каже рефрен пјесме:
“Да ли ће се икад
срести моја ноћ и твоја зора,
не, нема збора…”
тако не вјерујем да ће се лако сјединити Црна Гора и Монетенгро. Мене ако питате, а мислим да то знају сви који ме познају, ја сам за Црну Гору, тако да не навијам за
Монтенегро. Не могу против истине, предака, традиције и тробојке! Не могу против самога себе! Не могу због Вучијег дола, Скадра, Равног Мојковца! Ето, моји преци су се тамо појављивали, па не би било у реду да се ја појавим на страни која то негира. Неко ће рећи да ја или моји истомишљеници нешто или некога негирамо. Не негирам ништа само се држим истине и аксиоматских историјских чињеница. Немам ништа против да се Монтенегро врати у Црну Гору, таман ону из 1918 –те, да буде краљевина, да Митрополија буде на првом мјесту, да буде као што је било тада, не бих ништа мијењао. Многим, ако не и свим Монтенегринима се не би допало то стање, а Крсту Поповићу не би данашње, у то будите увјерени.
Дакле Црна Гора против Монтенегра, у томе је суштина и проблем у нашим границама, тако да је помињање Србије овдје ван свега, односно послужила је само за обрачун Монтенегра са Црном Гором, са оном из 1918. које са је држим ,а не она из Јајца и оне са покраденог референдума, јер и попис вам показа да има више гласача но чељади.
(Аутор је адвокат)
