Пише: Иван Милошевић
У протеклих 20 и више година у Црној Гори су пропали скоро сви српски медијски штампани пројекти. Од “Дана”, преко “Гласа Црногораца”, до “Слободе”, нижу се неуспјели медијски штампани покушаји да се на тај начин представи српска политичка и културна мисија у овој земљи. Истина, “Дан” се још држи и редовно излази, али и његов опстанак је повезан са ревидирањем његовог почетног српског уређивачког става. Колико ми је познато “Дан” је формиран као опозициона и српска новина, а данас мало је коме јасно која је уређивачка политика тога листа. Српска гарант није, а каква је она уистину није ми познато!
Дакле, која је то рак – рана која је пратила српске медије у Црној Гори? У већини тих медија сам радио, истина увијек само као новинар, без блиских односа са оснивачима, па сам из свога угла, обичног новинарског, имао времена да о томе донесем свој суд. А закључак је сљедећи – српски медији у Црној Гори су пропадали због новца, односно због плитко-дубоких и дозираних џепова њихових оснивача! Као да су они били пробни балони за нечије оснивачке џепове у које се преливао новац намијењен тим медијима. Чим се процес преливања новца из оснивачког улога у приватне џепове завршио, по правилу српски медији су гашени! Нијесам био у толико присним односима са оснивачима српских медија које сам поменуо, али и без тога сам могао да видим да је новац на неки волшебан начин испаравао попут водене паре и губио се у лавиринтима приватних или неких других џепова!
Због тих џепова Срби у Црној Гори су данас на медијској ледини и након толико борбе за побољшање свог положаја немају јасну штампану новину коју би свако јутро могли да прочитају и виде шта то Срби у Црној Гори раде и куда иду. Да ли се то обија о главу Србима није тешко закључити, јер у данашњем свијету, односно глобалном селу, информација више нема само информативну вриједност, већ садржи и ствара политичке догађаје и добрим дијелом их и рјешава. Срби у Црној Гори медијски на том штампаном простору немају шта да траже и скоро да немају на шта да утроше дневно 70 центи, јер ниједна од четири постојеће новине не само да се не залаже за српски поглед на свијет, него се све отворено боре против њега!
Наравно, постоји неколико портала, а у посљедње вријеме и телевизија, преко којих се Србима сервира њихова стварност и преко њих се утиче на њихову политичка и остала увјерења. Након избора 30. августа у Црној Гори су се појавиле ТВ на којима је спроведена промјена уређивачке политике и то у правцу афирмације српских ставова. Међутим, кадровска политика на њима не гарантује да ће све то на добро изаћи и да ће Срби коначно изаћи из медијског вишедеценијског мрака и банути на велика врата на прилично заузету и претијесну медијску сцену. Српских новинара у Црној Гори има, али је велико питање да ли они долазе на права мјеста или њихове фотеље заузимају новинари којима је компромис са новинарским стандардима, али и етиком, па и факултетским образовањем, прилично дискутабилан. Истина и они кажу да су Срби и да су за Србе, али то није довољно да би успјешно пласирали српске ставове у медијима. Постоји и онај други услов, а то је искуство, знање и образовање, да се нимало лаки српски изазови медијски дефинишу и спроведу. Нека ми не замјере нови уредници нових српских медија, али нијесам сигуран да они све то имају и да су због тога постављени на уређивачка мјеста!
Крај прошлогодишњег августа и све оно што се након тога догађа све до данашњег дана указује да су Срби још увијек непожељни политички елемент у Црној Гори и да на њиховом политичком таласу многи желе да ушићаре. И то не само они који су деценијама Антисрби, него и они који су се међу српским медијским корпусом више пута на свој начин прилагођавали новинарским правилима!
Србима у Црној Гори је потребна компактна медијска сцена, већином састављена од портала, јер интернет задњих година оставља за собом штампане медије (донекле и ТВ), који би им омогућили да јасније дефинишу српску свеукупну сцену у Црној Гори. Данас су ти српски портали расцјепкани и слободни су стријелци, без јасне визије да само заједно могу да парирају агресивном монтенегринском добро осмишљеном медијском антисрпском интернет систему.
Данас на српском медијском небу у Црној Гори има новца, али је питање на шта се он троши. Да ли само за неке нове приватне или јавне медијске џепове или за пројекте и медије који би Србима могли да понуде излаз из ове нимало ружичасте ситуације у којој су се нашли и који би им вратили наду да је повратак међу равноправне народе и грађане могућ и да се може остварити мимо избора и политичких смјена! Вриједи о томе барем размислити, а не унапријед све који постављају то питање гурати на медијске маргине!
