Пише: Миљан Станишић
Оружаном устанку против италијанског окупатора у беранском срезу претходио је састанак у мјесту Долац, на којем су присуствовали: мајор Милорад Јоксимовић, капетани: Павле Ђуришић, Радомир Поповић и Рудолф Перхинек, поручник Мирко Куклић, потпоручници Мирко Вуковић и Васо Ђуришић, судија Илија Лутовац и други. Главна тема састанка била је организовање и започињење устанка у срезу. Састанку је присуствовало неколико комуниста, међу којима и судија Лутовац, при чему су поставили питање устаничке заставе и изнијели становиште да оружје које посједују (налазило се у њиховим партијским магацинима), али и оно које буду заплијенили, треба да припадне само њима и скојевцима, т.ј. онима које су они претходно одредили у устаничке јединице, што од већине присутних није прихваћено, већ да се оно подијели војницима из претходних ратова и онима који су служили краљевску војску. Даље је од већине предложено да се устаничке јединице формирају на братстеничкој и племенској основи: чете по селима, а батаљони по општинама и срезовима.
Комунистички извори везују доношење одлуке о устанку у Беранама састанком њиховог МК КПЈ 14. јула, гдје су позвали све становнике среза, без обзира на политичку и другу припадност, да узму учешћа у њему. На масовност устанка у Беранама, поред одкуке т.зв. Петровданског сабора о проглашењу “суверене” Црне Горе, имао је и догађај који се десио прије устанка, када су мјештани села Лужац пуцали на групу италијанских војника који су почели вршити претрес кућа под изговором да траже скривено оружје, а имали су само намјеру да се снабдију храном и пићем, у чему су почели оскудијевати. Том приликом убијена су два њихова војника, а у знак одмазде команда италијанског гарнизона је послала војску која је 13. јула ухватила девет младих људи., које је стријељала на Јасиквцу, што је додатно изазвало огорчење народа и убрзало устанак у срезу.
Аутори који су писали о устаничким дешавањима, наводе да се број италијанских војника и официра у касарни у Беранама кретао до 1,5 хиљада, а посједовали су велику количину тешких митраљеза и артиљерију. Њих је 15. јула напало око двије хиљаде устаника, којима су командовали мајор Миомир Цемовић, мајор Милорад Јоксимовић, капетан Павле Ђуришић, капетан Рудолф Перхинек и други официри. Поред њих у устанку је учествовао и мањи број комуниста, који су већ раније били створили герилске чете. У жестоким борбама и једна и друга страна (и устаничке и италијанске снаге) испољиле су велику храброст а Италијани, када су били у потпуности опкољени са свих страна и више нијесу били у могућности да пружају озбиљнији отпор, предали су се 18. јула.
Комунистичка историографија је истицала водећу улогу комуниста у устанку, иако је чињеница да су они имали и своје представнике у устаничкој команди, ипак су као малобројна организација у устанку имали споредну улогу. Највеће заслуге за позитивни исход устанка, поред његове добре организације, припадају устаницима који су били надахнути слободарским традицијама, а многи од њих су били и учесници балканских и Првог свјетског рата и имали су богато ратно искуство. Комунисти су одмах послије успјешног завршетка устанка формирали револуционарне органе власти од својих чланова, скојеваца и присталица. Такође су подијелили заплијењено наоружање само својим члановима и симпатизерима, које ће касније употријебити против идеолошких противника, према осмишљеној стратегији КПЈ о претварања ослободилачког рата и у социјалистичку револуцију. Чињеница је да је план напада на италијанске снаге израдио капетан Павле Ђуришић, и по том плану је поступано приликом заузимања Берана.
У андријевичком срезу, као и другима, комунисти су покушали да имају руководећу улогу и да устанку дају комунистичку ноту, без обзира на њихов маргиналан утицај у народу (у априлу 1941. године у овом срезу било је 50 чланова КПЈ). У овом срезу 13. јула МК КПЈ је добио од ПК КПЈ директиву о подизању оружаног устанка. Поводом тога он је истог дана одржао састанак у Цецунима и донијета је одлука о подизању устанка у срезу. Као најхитнији задатак постављен је да се свуда гдје за то има услова формирају герилски одреди, да се постојећи прошире, а да се 15. јула по читавом срезу растуре прогласи ЦК КПЈ, као и да се одреди наоружају и почну да живе војничким животом. Формирано је једанаест герилских одреда у овом срезу, а они су укупно бројали око 250 герилаца. Радован Лекић наводи одржавање великог скупа у Дубовику, на којем се расправљало о устанку у овом срезу, на којем је један од говорника Милутин Јелић изнио мишљење да је у вези устанка “ствар прерана” и да се за њега треба темељно припремити “организовати чете и батаљоне на племенској бази, дати команду тако формираним јединицама у руке племенским првацима и на тај начин онемогућити да се странци мијешају у организационе ствари једног села или племена”. Јелић је тада комунистима поставио и следећа питања, која су била у сагласју и са онима већине присутних: “Ко руководи овим народним скупом; ко је тај Привремени одбор националног ослобођења; кога он представља; ко сте ви; имате ли народно овлашћење и сл.?“
Иако је КПЈ овом устанку покушала дати комунистичку обојеност, и историчари комунистичке провенијенције су признали да су у устанку учествовале све друштвене структуре, међу којима и припадници грађанске орјентације, као што су интелектуалци, грађански политичари, официри и други, као што је било и у другим срезовима. Иако су поједини из наведених некомунистичких структура били мишљења да је устанак преурањен, ипак су у њему активно учествовали, услед проглашења Црне Горе, као назовинезависне државе, и тиме покушаја кидања веза са братском Србијом. То је и био разлог да се одржи састанак 16. јула, гдје је одлучено да се, сјутрадан 17. јула, нападне италијанска жандармеријска станица, која се налазила у школи.
Навешћемо писање Мира Микетића, према свједочењу актера догађаја напада на Италијане и ослобађање андријевичког среза: “…Најтеже је било са жандармеријом, ограђеном бодљикавом жицом, али и то освојисмо. Са прозора школе бије пушкомитраљез, зрна прште на све стране. Склањамо се иза куће Вуковића… Наредба: ‘Сви пуцајте у прозор!’ Тако и урадисмо. Ми плотунима на школу, удри без престанка. На прозору се појави бијела застава. Преста пуцњава. Италијани излазе из шлоле…”. Аутор наводи да је у овој борби погинуо Арсо Кићовић из Слатине, а рањени су мајор Стефан Драговић и капетан Перута Вучељић. Поред наведених италијанских снага које су биле савладане, додатне борбе вођене су и са другим италијанским војницима који су из ровова на периферији града чували положаје, као и са још неким посадама које су пружале снажан отпор, али су и оне савладане, чиме је био ослобођен андријевички срез.
