Преко радија сам сазнао да ми је отац умро. Пријатељ је дошао код мене, био сам тада у Немачкој на служби као војник: “Александре, молим те, дођи, мораш да чујеш неке страшне вести.” И тада сам чуо пренос на ББЦ у коме саопштавају да је преминуо југословенски краљ Петар ИИ и да се “чекало три дана да се обавести јавност, како би претходно могла да се обавести краљева породица”. А ја, његов једини син, чуо сам то преко радија. Одмах сам ступио у контакт с мајком, краљицом Александром, и стрицем, краљевићем Томиславом, који такође ништа нису знали. Убрзо је стриц и из Југославије добио вест о смрти свог брата, што је било врло необично, имајући у виду тадашњу диктатуру у нашој земљи. Али није било изненађујуће што је Удба сазнала за то много пре породице, имајући у виду све игре које су покушавали и играли око нас – каже престолонаследник Александар Карађорђевић у интервјуу за Курир рађеном поводом стогодишњице рођења последњег југословенског краља Петра Другог.

– Тужно је то било, у мају 1970, у болници у Лос Анђелесу, где сам заједно са стрицем Томиславом дошао да посетим оца. Нажалост, већ је био у коми, а лекари су ме припремили на најгоре. Зато сам отишао у Лондон, где сам се састао са својом кумом, покојном краљицом Елизабетом ИИ. Замолио сам је да ми да дозволу да, када тај тренутак дође, сахраним оца поред краљице Марије, на краљевском гробљу у близини Виндзора. Без оклевања је пристала, али ми је и рекла: “Нисам сигурна да ће ти то бити лако.” Нажалост, Њено величанство је било у праву.

Последњи разговор са оцем?

– Приликом једног од последњих пута када сам га видео већ се није осећао добро, а тада ми је поново рекао: “И ако сам мртав, врати ме у нашу Србију.” Бар сам успео да испуним његов завет пре 10 година.

Преминуо је 3. новембра 1970, а ви нисте били на сахрани. Кајете ли се?

– Мојој мајци и мени, као и стрицу, стрини, једном речју целој породици, било је веома жао што нисмо могли да присуствујемо сахрани. Али за нас је било веома важно да трагичну смрт мог оца нико не искористи као изговор за нове поделе, нападе и проблеме за наш народ и цркву. Зато смо донели ту тешку одлуку.

Тестаментом вам је оставио само 5.000 долара. Јесте ли зато били кивни?

– Не би било умесно да говорим о тачном износу (никада пре нисам, држим се принципа), али истина је да заиста није било много. И не, нисам био љут. Знао сам да није имао много ствари у поседу, осим оних које су конфисковане у Југославији (и још увек су). Оставио ми је много више у смислу онога шта сам и ко сам данас – син свог оца са свим обавезама које један Карађорђевић има. И оставио ми је смернице како да испуњавам те дужности према нашем народу и земљи. Али када говоримо о материјалним вредностима, зар вас ово не наводи да се упитате; зар то не доводи у питање бајку која је измишљена и пласирана о мом оцу – да су му “златне полуге испадале из џепова док је напуштао Југославију”, да је “у џаковима изнео из земље милионе тона злата и то све сам понео” (ово више звучи као да је био под маском Кларка Кента јер само би Супермен могао да понесе толику тежину). Оптуживали су га да је узео више злата него што је Југославија икада произвела и да је “живео лагодно од новца који је украо од народа”… Кад видите колико је мало материјалних вредности остало после њега, како су скромно живели моји родитељи, када се види да није мењао одела као марамице, зар онда ова прича коју су намерно пласирале комунистичке службе не делује шупље и, отворено ћу рећи, глупо. За оне који желе да мисле својом главом и да не верују у сваку измишљотину, очигледно је шта је истина.

Мислите на расколнике?

– Мој отац је у САД био окружен расколницима, док смо стриц Томислав и ја били веома чврсти, непоколебљиви у ставу да постоји само једна света мајка црква и њен патријарх у Београду. Пошто смо видели да ће због веома непријатељског става расколника у Америци бити немогуће пренети тело мог оца у Уједињено Краљевство, пристали смо на сахрану у Либертвилу. Али смо желели да се сахрана обави тако што ће и епископ Фирмилијан Оцокољић, као представник мајке цркве, служити опело. Како је дужност круне да уједињује, жеља нам је била да ујединимо народ око одра мог оца. Нажалост, и то је било немогуће. Било је речи и о забрани и одустали смо јер нисмо желели да дозволимо инцидент. Мој отац је имао веома тежак живот и није заслужио да његова сахрана буде место недоличног понашања и тензија. Понекад, да бисмо одали почаст најмилијима, морамо донети тешке одлуке.

Важан фактор у породици Карађорђевић и вашем односу са оцем била је Мици Лу, краљева блиска пријатељица, која се потом удала за вашег стрица Андреја. Јесте ли се сусретали с њом?

– Да, више пута сам се срео са Милицом Анђелковић – Мици Лу и морам да кажем да је током тих сусрета увек била веома љубазна. Била је прилично занимљив лик, необична, специфична особа. Добро сте то рекли, свакако фактор који је утицао на нашу породицу. Било је толико много фактора који су покушавали да утичу, а најзад и утицали на наше животе, па није увек било лако раздвојити шта је све била игра судбе, а шта игра Удбе.

Велика замерка краљу Петру ИИ је и женидба у невреме – усред рата и у изгнанству. Је ли морало тако?

– Не можемо да бирамо када ће нас задесити права љубав… Тачно је да се влада у Лондону није сложила да се моји родитељи венчају у најтежим временима, али је преломни моменат да мој отац спроведе жељу о венчању у дело било писмо генерала Драгољуба Михаиловића, кога је иначе веома уважавао и поштовао. Генерал му је писао да народ Југославије подржава венчање, да је питао своје команданте из свих крајева земље, народ, свештенство… и да сви подржавају краљеву женидбу. Писао је и о повељи коју ће сачинити Југословенска војска у отаџбини, а која ће краљу и краљици бити уручена када дођу у ослобођену земљу.

Кључан погрешан државнички потез краља Петар ИИ?

– Не би било коректно говорити о погрешним потезима када је веома упитно колико су ти поступци заиста чињени вољом мог оца, а колико су у ствари били изнуђени, силом му наметнути. Није желео да иде у изгнанство, али су влада и краљица Марија инсистирали да напусти земљу. И објективно гледано, то је за њега било једино могуће решење с обзиром на околности. Кључан погрешан државнички потез био би останак у Југославији. Ко зна колико би још дивизија Хитлер послао да га зароби или убије и колико би још људи погинуло.

Ваша прва сећања на оца?

– Био је веома добар отац, брижан и нежан, што је било прилично необично за људе тог времена који су више веровали у принцип “тешке љубави”, то јест строгог васпитања. Волео је аутомобиле (то је наследио од своје мајке) и доносио ми је аутомобиле играчке као поклоне, што сам јако волео. Водио ме је свуда, у музеје, галерије, на изложбе… Када сам имао осам година, нас двојица смо ишли на изложбу о свемирским истраживањима у Лондону, обукли смо се као астронаути… Лепе су то успомене.

Али ви сте стално били по интернатима, а не са оцем или мајком?

– И он и моја мајка веровали су у вредност доброг образовања и чинили све што су могли да ми то обезбеде. Био сам у интернатима, а он је увек био окружен нашом дијаспором, која га је доживљавала као фигуру око које су се окупљали. Много је радио на томе да их уједини и окупи, па нисмо могли да проводимо толико времена заједно колико смо желели. Покушавали смо да то надокнадимо кад год је било могуће.

Однос са оцем у једној речи?

– Не могу у једној, морам у две – љубав и поштовање.

Није се баш ништа питао о судбини Југославије, ни пре пуча 27. марта, ни тада, а ни касније?

– Воља великих сила управљала је точком судбине мог оца, али и наше земље. У време када је Петар ИИ отишао у званичну државну посету САД 1942. и свим силама настојао да мотивише Американце да подрже ратне напоре Југословенске војске у отаџбини, у британску команду за специјалне операције у Каиру (СОЕ) већ су били инфилтрирани комунисти који су почели да шире лажи и пропаганду. Хтео је авионом да долети до Југославије, искочи падобраном и придружи се својим трупама, али Черчил је ухапсио официре који су му помагали да то организује и уради. Оштро је одбијао да подржи Броза и партизане, али је био уцењен да ће Црвена армија ући у Југославију, физички елиминисати генерала Михаиловића и збрисати његове трупе… Ставите се у његов положај и запитајте се, објективно, да ли би ваши потези били другачији и да ли би их било лако повући.

Краљ Петар ИИ у очима Срба 100 година након рођења – јесте ли задовољни?

– Радује ме што је ситуација данас много боља него пре 20-30 година. Комунистичка диктатура хтела је мог оца да баци у заборав и да о њему постоји лажна слика. Али истина је наставила да тиња, као комад жара затрпан пепелом, и требало ју је мало распламсати да би опет засијала. Истина је изашла на видело, ослободили смо је и сада је више нико и ништа не може опет угушити.

Краљ Петар као владар није имао никакве шансе да прође боље, као ни држава?

– Нажалост, не. Техеранска конференција, састанак велике тројке на Јалти, комунисти у СОЕ, интересне сфере које деле Европу на пола између СССР на једној и Велике Британије и САД на другој страни – фактори су који су обликовали судбину наше земље и мог оца. Ни много искуснији владари у таквим условима не би и нису могли другачије да поступе од њега.

извор: Курир.рс/Јелена С. Спасић