Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Ово нијесмо знали: Унук сердара Јола Пилетића (Велимир Пилетић) био пуковник Дражине војске!

Велимир Веља Пилетић је био генералштабни мајор војске Краљевине Југославије. (На насловној слици је други са лијева). Рођен је 2. маја 1906. у Београду, унук сердара Јола Пилетића. Био је елитни официр у војсци Краљевине Југославије. Завршио је највише војне школе и, као и Дража Михаиловић, постао један од 160 ђенералштабних официра, што је еквивалент данашњем звању доктор војних наука.

У Априлском рату 1941. био је начелник Штаба Дунавске дивизијске области. Непосредно уочи слома, он је срушио оба тадашња београдска моста.
Током Другог светског рата био је командант Источне Србије, па затим командант Крајинског корпуса Југословенске краљевске војске у Отаџбини. Средином 1942. године проглашен је за војводу крајинског. Један је од ретких високих четничких официра из Србије који је преживео рат. После рата, важио је за истакнутог политичког емигранта.

Пилетићи су позната породица из Црне Горе из братства Пипера. Његов деда Јоле Пилетић био је сердар и војвода, поглавар и вођа племена пиперског. Сердар Јоле Пилетић долази у сукоб прво са околином кнеза Николе, па затим и са самим књазом. Оптужен је да ровари против књаза Николе и да ради за Србију. На сердара Јола вршен је велики притисак са Цетиња од стране тиранског режима књаза Николе. Сердар је увређен и доноси одлуку да се сели за Србију. Године 1879. сердар Јоле је пошао за Србију са шест најближих фамилија, укупно педесет и шест чланова породице, међу којима је био и Јанко, отац Велимира Пилетића. Стигли су у Крушевац 19. октобра 1879. године. Пилетићи сердара Јола настанили су се по разним местима у Србији.

Велимир Пилетић рођен је у Београду, од оца Јанка, шефа пореске управе, и мајке Живке, девојачко презиме Лукић, учитељице, која је после удаје напустила занимање и постала домаћица. Велимир је уписао Нижу школу Војне академије, коју је с успехом завршио са 50. класом и промовисан је у чин потпоручника 1924. године. Поручник Велимир Пилетић се оженио са Оливером Ненадовић, кћерком Јакова Ненадовића, инспектора МУП-а, из породице Ненадовић и Анђелије Петровић Његош. Оливера је одрасла на италијанском краљевском двору Савоја где јој је тетка Јелена и кћерка краља Николе била краљица од Италије. Велимир затим завршава Вишу школу Војне академије и Генерашлтабну припрему. Пред рат, генералштабни мајор Пилетић се налазио на положају помоћника начелника штаба Дунавске дивизионе области.
Почетком априла 1941. године генералштабни мајор Пилетић постављен је за Начелника штаба Дунавске дивизионе области. Ова дивизиона област тада је обухватала престоницу Београд и делове Баната и Срема. Командант Београда је био армијски генерал Војислав Николајевић. Од трупа имао је на расположењу: Сремску оперативну двизију под командом генерала Јована Антића и Дунавску обласну дивизију под командом генерала Стевана Милетића.

Немцу су напали Краљевину Југославију без објаве рата 6. априла 1941. године бомбардујући Београд у више наврата. Затим су наступиле њихове муњевите моторизоване инвазионе трупе из готово свих суседних држава. Командант одбране Београда армијски генерал Николајевић је по сазнању да су Немци заузели Ниш и да надиру са југа ка Београду, немачке оклопне дивизије су већ биле код Јагодине, 150 км јужно од Београда, донео одлуку о маневру својих дивизија, што је подразумевало да се дивизије повуку из Срема и Баната и сконцетришу јужно од престонице одакле се очекивао главни немачки напад. Армијски генерал Николајевић овластио је генералштабног мајора Пилетића да ову наредбу о одбрани престонице са јужне стране пренесе свом команданту Дунавске обласне дивизије генералу Милетићу. Али, чим су се дивизије пребациле на јужни сектор стигла је наредба Врховне команде Југословенске војске упућена Команди Београда да се у току ноћи 12/13. априла напусти престоница.

Слика може припадати једна или више особа и људи стоје
Велимир Пилетић (први лијево) у емиграцији са Марком Милуновићем Пипером, Ољом Пилетић и непознатим

Генералштабни мајор Пилетић добио је наређење да минира београдске мостове, чије је рушење предвиђено ратним планом у случају евакуације војске из престонице, и да спали велике војне резереве сена. За време бомбардовања Београда Немци су мостове поштедели, као и велики сењак. За немачку војску београдски мостови били су од велиог значаја, посебно за њихове моторизоване трупе које су муњевито напредовале. Мајор Пилетић наредио је својим војницима да се мостови сруше, што је и учињено 13. априла два сата по поноћи, нови висећи мост Витешки краљ Александар И (данашњи Бранков мост) и нови друмско-железнички мост краљ Петар лл (данашњи Панчевачки мост) нашли су се на дну својих река. Током исте ноћи надомак Београда спаљен је и велики сењак, око милион кила сена, чији је пламен злосутно осветљавао престоницу у ноћи. Дунавска обласна дивизија повукла се у правцу Бање Ковиљаче на Дрини. Мајора Пилетића је капитулација, 16. априла, затекла у Горажду. Сутрадан, 17. априла, мајор Пилетић креће на пут у Боку, али остаје одсечен у Берану, који Немци заузимају, 18. априла 1941. мајор Пилетић избегава немачко заробљеништво и враћа се у Београд. Током првог таласа окупације, мајор Пилетић налази се на лечењу у болници, где Немци још увек нису проверавали спискове болесника, тамо је био поштеђен бројних провера које су војне патроле вршиле над грађанима на улици. За мајором Пилетићем расписале су потерницу банатске Швабе из Панчева, чије су групе под заштитом немачке војске тих дана крстариле градом и тражиле своје предратне српске прогониоце. Пре рата, Пилетић је ометао рад немачке мањине у Панчеву и њихову антијугословенску организацију културбунд. Фолксдојчери нису успели да пронађу мајора.

Средином маја 1941. године комунисти Будимир Томовић и Слободан Шкеровић састали су се по одобрењу партије са генералштабним мајором Пилетићем и предложили му да буде Главни војни инструктор Комунистичке партије Југославије. Пилетић је овај предлог одбио, а комунисти су тек касније пронашли војног инструктора партије, другог генералштабног официра, Арсу Јовановића. У своје редове Пилетића су желели да виде љотићевци и недићевци, али је он све понуде упорно одбијао, све сем једне, понуду генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића. Четничким одредима пуковника Драгољуба Михаиловића Пилетић се придружио средином августа 1941. године. Упућен је у Источну Србију, где је командовао одредом, бригадом, корпусом, групом корпуса и на крају североисточним фронтом.
Немци су три пута уцењивали Пилетићеву главу, али је он ипак све шуме и планине Источне Србије чврсто држао под контролом. Највећи Пилетићев војни успех је блокада комплетне немачке Црноморске и Дунавске флоте, изведена у сарадњи са румунском војском. Немачки командант је са Пилетићем преговарао о предаји, али је по наређењу из Берлина ипак морао да потопи све бродове, код Михајловца.
Августа 1944. Пилетић наређује општи напад на Немце и ослобађа Источну Србију, држећи притом комунистичке паравојне формације далеко од Дунава. Тако извиднице Стаљинове Црвене армије, уместо жељених партизанских, у Србији најпре наилазе на одреде регуларне војске Краљевине Југославије.

По наређењу генерала Драже Михаиловића Пилетић тада одлази у Букурешт ради усклађивања даље акције са совјетским маршалом Толбухином, али Совјети га хапсе и он потом постаје сужањ злогласне московске Лубјанке. Пилетић даје изванредан опис Лубјанке и читавог комунистичког система мучења. Ко то све види – није смео да преживи. Велика је срећа по историју што је преживео управо Пилетић – побегавши приликом транспорта на губилиште у Београду – не само због своје интелигенције и изванредне моћи запажања, већ нарочито због чињенице да је све посматрао са стране и потпуно непристрасно… Мемоари пуковника Велимира Пилетића спадају у ред најбољих књига о комунизму, као и о ослободилачком и грађанском рату 1941/45. Паралелна исповест Пилетићеве жене Оливере књизи даје димензију праве античке драме. Оливера је због мужа робијала и у Хитлеровим, и у Стаљиновим, и у Титовим затворима…

Пуковник Пилетић био је један од оних команданата ЈВУО који је емигрирао на Запад и није испоручен властима ФНРЈ да му се суди као наводном ратном злочинцу и сараднику окупатора. Пристао је да се појави пред демократским суду у Паризу. На том процесу, побијена је свака тачка оптужнице из Југославије, јер је доказано да није имао никакве везе са Немцима већ је био њихов највећи противник, као и да није био злочинац. Умро је 23. јула 1972. године у Паризу и сахрањен је на гробљу Тије.

„ДУНАВСКИ ВИЛЕЊАК“

Потопили бродове због четника

Више од 220 бродова, односно целу Црноморску флотилу, потопили су нацисти у операцији „Дунавски вилењак“, код села Прахова почетком септембра 1944. године. Међутим, на потапање их није приморало бекство пред Црвеном армијом, како се до сада тврдило, већ су Немце на тај чин приморали четници и румунски војници.
Ово открива млади нишки историчар Александар Динчић, који је истражујући „Дунавски вилењак“ прибавио доста немачких документа о овој операцији. Како објашњава, крајем августа 1944., код Гвоздених врата на Дунаву налазило се око 200 теретних бродова са драгоценим товаром, као и велики број малих јединица немачке Ратне морнарице.

– У Ратном дневнику Команде Групе Армија „Ф“ за 1. септембар записано је да покушаји да се савладају речне препреке нису успели, па је планиран продор уз помоћ војске и ваздухопловства – каже Динчић. – У ту сврху је формиран и специјални штаб под командом инжењеријског генерал-мајора Бацинга, који је потчињен војноуправном команданту Југоистока. Немачка команда је у циљу деблокирања својих поморских снага израдила две операције. Прва је носила шифровано „Водена вила“, а је циљ јој је био да се са 200 шлепова натоварених храном и материјалом изврши продор Дунавом на одсеку Турн Северин-Базијаш, уз подршку Специјалног штаба „Бацинг“. Друга операција „Дунавски вилењак“ имала је задатак – продор 92. моторизоване гренадирске бригаде северно од Дунава. Командант 8. групе јуришних корпуса Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО) пуковник Велимир Пилетић је још 15. августа 1944. године издао инструкцију за општи напад на Немце на целом сектору Дунава.

Пилетићеви четници најпре ослобађају од Немаца (припадника Руског заштитног корпуса) Мајданпек, а од Бугара, Кучево (26. августа), заробивши 120 немачких војника, углавном припадника Руског заштитног корпуса и око 500 Бугара, међу којима и команданта 25. дивизије. После Кучева и Мајданпека, четници ослобађају Петровац на Млави и Жагубицу (1. септембра).

– Немачки извештај од 1. септембра 1944. године, констатује да су четници заузели, на јужном дунавском предпољу, рејон Петровац-Жагубица-Кучево – предочава историчар из Ниша. – Потом четници опкољавају Доњи Милановац са копна. Око саме варошице био је постављен појас нагазних мина од којих се није могло прићи. Немачки гарнизон у овом месту имао је још наслон на ратну морнарицу, на Дунаву.
Како је тих дана Румунија ступила у рат на страни савезника, Пилетић је измењао официре за везу са румунском армијом и уговара заједнички напад на немачку ратну флоту. Такође, Румуни су обећали да ће артиљеријом покушати да разоре минска поља око Доњег Милановца.

Дунавом се повлачило око 120 бродова немачке Дунавске речне и Црноморске флоте, који су морали да се пробију кроз Ђердапску клисуру. Румуни тада запоседају леву а четници десну обалу Дунава и дочекују Немце. Нацисти већ 1. септембра шаљу извидницу од три брода, од Прахова у правцу села Ртково. Бродове нападају Румуни и четници приликом чега су потопљена два брода док се трећи вратио натраг.
Румуни су у овом нападу дејствовали артиљеријом а четници из пешадијског наоружања и постављањем речних мина које су још раније добијали од западних савезника у циљу потапања немачких бродова „Кајмакчалан“, „Гинтер“ и „Холандија“.
А 2. септембра, Немци покушавају продор, али нису допрли до Брзе Паланке, јер су их Румуни и четници вратили. Истог дана, пуковник Пилетић упућује ултимативни захтев немачком ортскоманданту у Неготину да све пловне јединице у року од 24 часа предају четницима.

– Увече тога дана Пилетићу је саопштено да га немачки командант из Неготина тражи телефоном из Брзе Паланке – вели Динчић. – Пилетић је за преговоре делегирао једног официра са добрим знањем немачког језика. Телефоном је немачком ортскоманданту потврдио ултимативне захтеве и обавестио Пилетића да одговор не може добити пре 48 часова. То исто вече, у Берлин је одлетео један контраадмирал код Хитлера, обзиром да је једини позван да донесе наређење о предаји флоте.
О потапању немачких ратних бродова на Дунаву наша историографија готово да ништа није забележила. Припадници НОВЈ први пут су се сусрели са снагама Црвене армије тек 12/13. септембра 1944. године у селу Радујевац код Неготина. Нешто касније, почеле су њихове заједничке војне операције у циљу истеривања окупатора из земље.
Кључни извор за овај мистериозни догађај на Дунаву су немачки дневни извештаји за период од 2. до 8. септембра 1944. године, који су донети на микрофилмованим тракама из Националног архива у Вашингтону и чувају се у Војном архиву у Београду.
Извештаји су преведени са немачког језика, али нису објављени у Зборнику докумената и података о Народноослободилачком рату југословенских народа, управо због ове антиосовинске акције ЈВУО на Дунаву, која је Немцима проузроковала велику штету.

Извор: ПОКС

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

НА ДАН КАДА ЈЕ УМРО НЕПОМЕНИК: Филм о четничком војводи Доброславу Јевђевићу, повратак СРПСТВУ и МОНАРХИЈИ!

АНТИВАСКРШЊЕ ТЕМЕ: Монтенегрини не праштају!

МАРИЈА ЗАХАРОВА: Позивамо аутора Резолуције о Сребреници да повуче документ!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

среб

СРЕБРЕНИЦА-ПОЛИТИЧКА ПРЕКРЕТНИЦА: Срби тешко могу да прогутају подршку резолуцији, можда коначно схвате са киме живе!

1.мај

КОМУНИСТИ РАЗЈЕДИНИТЕ СЕ: Синдикати под Милом за 1. мај шетали и ћутали, сјутра организују Дан отпора!

титогроб

РАДОВАН КАЛАБИЋ: „Музеј страве и ужаса” као опомена!

мур24

МУРИНО, 25 ГОДИНА ПОСЛИЈЕ: Прошло је доста времена, неправда према жртвама мора бити исправљена!

павле

АРХИВА: Повратак војводе Павла Ђуришића!