Њ.К.В. Престолонаследник Александар је са великим задовољством дао веома детаљан интервју за недељне новине „Крагујевачке“, у ком је говорио о традицији Краљевске породице, њиховој нераскидивој вези са отаџбином и Шумадијом као колевком наше династије, хуманитарним активностима и својим ставовима о уставној парламентарној монархији као одличном принципу државног уређења.

Радо се одазвао позиву „Крагујевачких новина” за разговор. Није било потребе да то образлаже јер ће га читати Шумадинци. Зато је прво питање престолонаследнику Александру Карађорђевићу – да ли се осећа као Шумадинац, пошто су корени његове породице у Тополи?

– Њ.К.В: Не само да се осећам као Шумадинац, ја то и јесам, и по пореклу и по срцу, и веома сам поносан на то. А кад сам у Шумадији, увек се, како наш народ лепо каже, осећам као “свој на своме”.

Живео сам у многим земљама, такође посетио велики број њих, али без икакве сумње ћу рећи, нема таквог места као што је Србија, а Шумадија је њен драгуљ. Не постоји ништа као јутро у овом делу Србије када у праскозорје сунце почиње да обасјава шуме, ливаде, наше планине… Имамо лепу земљу и то цео свет мора да зна, а ми Срби треба да будемо свесни блага које имамо. Треба путовати, видети сва значајна места широм света, али пре свега, знати какву лепоту имамо овде, у отаџбини.

Док сам живео у нежељеном и присилном изгнанству, маштао сам да дођем овде и да видим земљу мојих предака. И када се тај дугогодишњи сан коначно остварио, иако никад пре нисам био у Србији, знао сам да сам код куће. Има нечег у крви Карађорђевића што чини ту чврсту везу са нашом Тополом, Шумадијом, и целом Србијом, што је као магнет. Ништа нас не може одвојити од наше земље.

Већ годинама живите у Београду. Прво што сте урадили било је да отворите врата Краљевског двора и да то више никад не буде „забрањен град“. Имате свакодневне сусрете са грађанима.

– Њ.К.В: Била је то једна од мојих првих одлука – да отворим за јавност врата нашег породичног дома, Краљевског комплекса, који је са толико љубави и посвећености изградио мој деда, краљ Александар И, својим приватним средствима. А вашим читаоцима би могло бити интересантно да знају да је чак, као сваки други грађанин, плаћао порез за ово и сва друга имања која нам је комунистичка диктатура незаконито одузела. Завештање које су овде оставили мој деда, Краљ Александар И и отац, Краљ Петар ИИ, историја и успомене које Краљевски комплекс чува су величанствени. Веома је важно да се они преносе, посебно нашим млађим генерацијама, да се млађи упознају са њима. Желео сам да људи у Србији и свету могу да виде и осете сву ту историју и традицију коју има наш породични дом. Као што сте добро рекли, од нашег доласка, то више није „забрањени град“. Ако се ми сами не поносимо својом славном прошлошћу, ако нисмо ми ти који је чувамо и говоримо другима о њој, нико други то неће учинити уместо нас.

Какве су Ваше импресије о Србији и људима који у њој живе?

– Њ.К.В: Србија је за мене најлепше место на свету, имамо мноштво добрих, талентованих људи, који имају огроман потенцијал. Наши људи су толико допринели целом свету, а да то није довољно препознато у довољној мери. Негативна пропаганда је учинила своје, предуго смо били, такозвани „лоши момци“, „уобичајени кривци“ за све лоше што се у овом делу света догађало. И то је нешто што ме веома узнемирава. Зато користим сваку могућу прилику да говорим у међународним медијима, али и међу мојим бројним пријатељима у иностранству, да ширим добар глас о народу Србије и о нашој отаџбини. Сви на планети то морају да знају.

Често путујете по целој Србији. Како видите животе обичних људи? Да ли се Србија променила у односу на период када сте први пут дошли у отаџбину?

– Њ.К.В: Да, јесте, мора се рећи да се од 2001. године, када смо се вратили у отаџбину, и када се земља још опорављала од страшног и разорног бомбардовања, али и од санкција и свега осталог што се дешавало деведесетих година, до сада много тога променило на боље, али има још доста простора за напредак. И сви морамо да наставимо да радимо заједно како бисмо постигли боље сутра за све нас. Само уједињени то можемо.

У нашој јавности није много познато да сте за време владавине Слободана Милошевића били организатор конференција српске опозиције у Будимпешти и Атини. Ови састанци довело су до апсолутне победе српске опозиције на изборима 2000 године. Да ли имате планове да се активније бавите политиком?

– Њ.К.В: Не, као старешина Краљевске породице моја је дужност да останем изнад политике, као што је круна као институција у свим уставним парламентарним монархијама у свету. Ситуација пре 2000. године је била другачија, ја сам дао свој допринос уједињењу опозиције у Србији за изборе 2000. године, јер сам видео да наша земља умире под теретом диктатуре која је гвозденом шаком држала народ за врат. Ниједна држава, ниједан народ на свету не може тако дуго да преживи такав тоталитарни, репресивни режим, а наша земља је била под диктатуром од 1945. године. Тако да сам позивао лидере опозиције да се уједине и организовао те конференције, али сам и тада остао изнад политике – нисам учествовао на изборима, нити сам утицао на страначке програме. Позвао сам их и мотивисао да раде заједно, ујединио мале странке, а на њима је било да ураде потребан посао.

Можда би вашим читаоцима било интересантно да знају да сам то радио путем имејла, који је још увек био нова технологија и недовољно коришћен у Србији у то време. Неколико година касније, Бил Гејтс је чуо за ово и желео је да упозна „принца који је донео демократију путем електронске поште“.

На овогодишњим изборима две изборне листе су свој предизборни програм темељиле на повратку краљевине. Изабрани су посланици који ће се у парламенту отворено залагати за повратак монархије.

– Њ.К.В: Када је реч о монархистичким партијама – срећан сам што ће се глас оних који подржавају ту идеју чути у највишем законодавном телу наше земље, али ја, опет, не заузимам ни једну страну. Јер у свим странкама и покретима има монархиста. То је идеја која превазилази свакодневну политику. Мислим да је монархија добро решење за Србију, али само ако је то жеља и воља народа.

Због вишедеценијске негативне пропаганде против моје породице и свега што је имало и најмању везу са монархијом, то је тема која захтева озбиљне и темељне разговоре, јер народ Србије заслужује да чује све чињенице о предностима уставне парламентарне монархије и да саслуша аргументоване ставове обе стране, оних који су за и оних који су против обнове монархије. Тек тада народ може дати прави одговор.

Међутим, желим да истакнем да се тај систем показао као веома добар и ефикасан у многим земљама – погледајте само модерне монархије, Краљевину Норвешку, Шведску, Велику Британију, Јапан, Канаду и многе друге. Све су то земље са високим нивоом демократије, људских права и слобода, социјалне правде… И мислим да би то могло бити од користи и Србији.

Монарх у уставној парламентарној монархији је гарант демократије, континуитета, стабилности и јединства. Он је ту за сваког грађанина, без обзира на његову политичку, верску или било коју другу припадност. Његова позиција нестраначке и надстраначке личности је важна за државу.

Како се може променити имиџ Србије у свету и шта можемо да урадимо у циљу побољшања слике о нама у свету?

– Њ.К.В: У савременом свету у ком живимо, поред важних активности и разговора на високом државном нивоу, један веома битан аспект ширења доброг гласа о земљи је и промоција „од уста до уста“. Никада не потцењујте њен утицај, када људи причају својим пријатељима и рођацима о местима која су посетили, када деле своје утиске. То је и један од разлога зашто сам отворио нашу породичну кућу за посетиоце. Зато што сам знао да када посетиоци дођу и виде каква је лепота наше земље, колико смо ми дивни људи, о томе ће говорити када се врате кући. На пример, био сам шокиран када сам чуо да туристички бродови који иду низ Дунав не стају у Београду. Позвао сам власника компаније и убедио га да туристи морају да виде главни град наше земље, као и Краљевски комплекс и све друге прелепе знаменитости које имамо.

А познато је да су Срби одлични домаћини, наше традиционално гостопримство је готово легендарно. Дакле, поред дипломатије на високом нивоу, свако од нас може да учини нешто за своју државу.

Имате много контаката са страним дипломатама и политичарима. Како данас они виде Србију? Да ли имају исправну слику о нашој земљи и да ли је слика о нама исправљена?

– Њ.К.В: Боља је него што је било раније, то је сигурно, али, као што сам рекао у одговорима на претходна питања, може и мора да се побољша. Систематска негативна кампања је вођена толико дуго да се не може брзо или лако поништити. Сведок сам да многе стране дипломате долазе у Србију са предрасудама, али када дођу овде и увере се у праву слику, мењају начин размишљања. Међутим, понекад им је потребна мала „помоћ“, а ја сам увек ту да је пружим.

Да ли је Србија данас ближа ЕУ него раније?

– Њ.К.В: Отворена су многа поглавља у процесу придруживања, тако да дефинитивно јесте, уз неке варијације у брзини кретања на том путу (које врло често нису биле узроковане са наше стране), али да, ближе је. Колико ближе – питање је за много озбиљнију аналитику, из сфере политике, економије, права, и то је питање за неког другог.

У јавности је уврежено мишљење да највеће монархистичко расположење у народу било 1991 године. Да си је Србија данас ближа монархији или не?

– Њ.К.В: Према последњим озбиљним истраживањима јавног мњења по том питању, а која су обављена 2013. године, 39,7% становништва у Србији је одговорило потврдно на питање „Да ли Србија треба да поново постане Краљевина, односно уставна парламентарна монархија“, док је 32,3% одговорило не, а остали су били неодлучни или нису имали одговор. Те бројке говоре саме за себе, поготово ако се зна да се у Србији никада није водила озбиљна, детаљна дискусија, са аргументима са обе стране и да идеја обнове Краљевине никада није на адекватан начин представљена српској јавности.

Морате имати на уму да је после Другог светског рата недемократски комунистички режим водио озбиљну пропаганду против свега што је везано за време Краљевине и Краљевску породицу. Деценије лажних прича не могу да се брзо избришу. Међутим, много тога је учињено да се истина изнесе, и ситуација је сада много боља него што је била, што чини добро полазиште за већ поменуто, да почну озбиљне расправе о питању монархије.

Међутим, услов за то је да се претходно добро размотре и изнесу ставови обе стране, како би грађани Србије чули све аспекте и формирали своје мишљење. Јер воља народа је једина битна. Као што је мој прадеда, краљ Петар И рекао: „Без љубави народне, слаби су престоли земаљски“.

Следеће године имамо два велика јубилеја 120 година од доласка на престо Вашег прадеде краља Петра И и 100 година од рођења Вашег оца Краља Петра ИИ. На који начин ће Краљевски дом обележити ове годишњице.

– Њ.К.В: Да, 2023. године имаћемо те значајне јубилеје, они су од велике важности не само за моју породицу, већ и за народ Србије, јер су и мој прадеда и отац били значајни за нашу историју, били су шефови државе…

Имамо неке планове, али оставимо их за право време да буду најављени и представљени.

Много је говорено и писано у штампи о реду наслеђа у Вашој породици. Шта о томе каже Породични правилник за чланове краљевског дома.

– Њ.К.В: Породични правилник је веома стар документ, првобитно сачињен у време мог прадеде, Краља Петра И, а касније је неколико пута ажуриран, али су главни принципи овог документа и данас остали у основи исти као и пре 100 година. То је важан део традиције наше породице, коју сви морамо да уважавамо и поштујемо. Положај старешине Краљевског дома је онај из којег произилазе све друге титуле осталих чланова породице.

Када је реч о наслеђивању, у Правилнику је врло јасно да је најстарији Краљев син, то јест син старешине Краљевског дома – следећи у реду за престо. После њега (сина) у даљем редоследу долазе најпре његови синови (синови Принца Наследника), па браћа са својом децом, потом рођаци из главне линије (лозе краља Александра И), све по правилу примогенитуре. Ако дође до неких промена, следећи у реду се помера за једно место навише. Међутим, сваку промену, сваку титулу треба да потврди старешина породице.

Како видите будућност Карађорђевића као старешине краљевске породице.

– Њ.К.В: Будућност Карађорђевића видим у Србији, да дајемо и даље свој допринос нашем народу и нашој земљи, и да, као и увек и у сваком тренутку, будемо у служби народа. То је наша главна дужност, најзначајнији део наше традиције, коју морамо да следимо у свакој нашој активности. Увек волим да цитирам речи мог оца, Краља Петра ИИ, које на најбољи могући начин описују улогу наше породице у историји Србије, али које су и водиља за будућност: „Нама Карађорђевићима Круна је била само средство којим смо служили народу, а не и циљ личне династијске владавине“. То је наша судбина, и једини пут којим можемо да идемо.

– По угледу на претке Карађорђевиће

Хуманитарна фондација Ваше супруге Принцезе Катарине је врло активна. Које су најзначајније донације и хуманитарне акције које сте спровели до сад у Крагујевцу и шта је у плану у наредном периоду.

– Њ.К.В: Главни фокус нашег хуманитарног рада је на подршци здравству, социјалној заштити и образовном систему у Србији и Републици Српској. Активности у хуманитарној области одувек су биле веома важне за Краљевску породицу Карађорђевић. Инспирисана мојим прецима који су то чинили у прошлости, моја супруга, Принцеза Катарина, је свој живот посветила помагању другима и пружању подршке народу Србије и Републике Српске, пружању помоћи свима којима је потребна, без обзира на њихов пол, веру, расу, године или етничку припадност. И увек је спремна да помогне.

Сећам се да је најновија донација била санитетско возило за Клинички центар у Крагујевцу, а претходно их је било још пуно, као што су кревети и инвалидска колица, разна медицинска опрема и потрепштине за ову установу, потом заштитна опрема и други материјали за Ковид болницу, такође помоћ је сигла и у неколико школа, затим у Центар за социјалну заштиту „Кнегиња Љубица”… А то су тек последње 3 године, сећам се и наших ранијих бројних долазака у Крагујевац, допремања инкубатора за Клинички центар… Убудуће ће бити још донација, за планове је задужена Фондација моје супруге, а како Принцеза често воли да каже, цитираћу је: „Не можемо да помогнемо ако не знамо шта је потребно“. Зато немојте бити стидљиви – него тражите.