Ловћенска капела је наша светиња и духовни кров наше отаџбине без којег смо незаштићени од свих врста олуја и невремена, поручио је директни потомак лозе Петровића Иван Његош Петровић. 

Он је у бесједи пред црквом Преображења Господњег на Ивановим коритима, у непосредној близини остатака ловћенског храма Светог Петра Цетињског, поручио да је немогуће побројати све оне који су дигли глас против рушења завјетне Капеле.

– Надам да ми неће бити замјерено на томе што ће бити и они које овом приликом нећу поменути. Први енергичан глас на сам помен рушења цркве Светог Петра Цетињског, очекивано дигла је Митрополија црногорско приморска на челу са митрополитом Данилом Дајковићем. Иако се радња дешава у тоталитарном и репресивном режиму, противници рушења завјета највећег пјесника у Јужних Словена су били све бројни и енергичнији, а чињенице су се ређале као на траци– подсјетио је Петровић.

Додао је да су велики број историчара,историчара умјетности, књижевника, сликара, академика, лично и појединачно изражавали своје негативне ставове и јавно негодовали.

– Петар Лубарда прослављени сликар са Цетиња, више пута је указивао на погубност овакве одлуке и оштро негодовао против ње . Искрено волећи свој народ и страхујући за његову судбину износи пророчански закључак: “Проучавајући историју древних народа дошао сам до закључка да су народи који су срушили своје свете храмове доживјели катаклизму˝. Не могавши да прихвати рушење завјета великана народа коме припада, разочаран сломом чињеница пред голом силом ствара једну од својих најбољих слика, „Сумрак Ловћена“, којом осликава безумно рушење завјетне цркве Светог Петра Цетињског. Ова црногорска „Герника“ остаје вјечито свједочанство вандалског времена црвеног диктата- навео је Петровић.

Према његовим ријечима, колико год су интелектуалци и културни радници патили и били незадовољни рушењем завјетне Капеле ђелује да је та патња још више горела у душама обичних људи који су са болом у души гледали рушење светиње, немоћни да било што предузму.

– Тако је врло занимљиво свједочење Његуша Васа Чавора који је у вријеме рушења капеле радио као радник обезбјеђења и дизао и спуштао рампу за пролазак возила у Љубином потоку на око пет километара од Капеле. Ради рационализације времена то свједочанство ће се наћи у мојој писаној варијанти која ће бити објављена у зборнику радова. Рушење Његошеве завјетне цркве почело је на празник светог Кирика и Јулите. Тог 28. јул био је петак, дан када је распет наш Господ Исус Христос. Смјерно чекамо неђељу и Васкрсење наше светиње , духовног крова наше отаџбине без којег смо незаштићени од свих врста олуја и невремена– закључио је Петровић.

Извор: Дан