Ново свијетло на страдања хиљада црногорских четника у Словенији баца књига „Пут смрти” протојереја-ставрофора Велибора Џомића, аутора више књига о страдању Српске православне цркве у 20. вијеку и духовника у Цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану. Већ сам поднаслов ове потресне, недавно објављене књиге у издању „Вукотић медије” – „Исповијест четника о братоубилачком рату” – потврђује да смо јако дуго чекали на истину, која једино може помирити завађену браћу. У књизи се нижу аутентична и болна свједочења преживелих, који су само чудом успјели да утекну са стратишта. Те потресне истине могу да буду наук, поруке, молбе и завјети да се братоубилачко зло више никада не догоди на овим нашим просторима.

Џомић се нада да ћемо и поред подјела, које још увијек трају, извући и поуке из братског поклања.

Да ли је масакр невиних жртава у Словенији и даље непожељна тема у Црној Гори и Србији?

– Потресна је и многима још увијек непозната историја српског страдања у Другом свјетском рату, али после његовог завршетка. Нажалост, врло ријетко се говори о нашим братским ранама, а оне нису ни мале ни занемарљиве. Том темом се, с мањим прекидима, бавим дуже од три деценије. Комунистички злочин у Словенији над идеолошким противницима је, без икакве сумње, највећи злочин на простору бивше Југославије после званичног завршетка Другог свјетског рата. Нажалост, многе масовне гробнице Срба који су побијени од братске руке до данас нису обиљежене. У тим масовним гробницама почивају бројни српски свештеници, интелектуалци, привредници, домаћини.

Само жртве комуниста немају право на гроб, споменик, помен и памћење
Јесу ли жртве заборављене и да ли се можемо надати њиховој рехабилитацији?

– Јаме по Црној Гори у које је ратна братска рука убацила најбоље синове нашега народа ни до данас нису обиљежене и зато се не може рећи да се нешто у односу према жртвама промијенило. Древна је истина да се ни живи неће умирити на земљи док се мртви не умире под земљом. Државне власти Републике Словеније су на достојан начин обиљежиле више стотина гробница жртава које су побили Брозови комунисти 1945. године. Код нас се више не ради о томе ко је био прав, а ко крив. Начелно, ради се о људском праву на гроб и памћење, које је на нашим просторима укинуто скоро осам деценија. Све жртве од када постоје, осим оних које су побили комунисти, имале су право на гроб и споменик, помен и памћење. На овом земаљском шару одавно нема ни убијених, а ни оних који су убијали, јер су те војске под земљом, а стиче се утисак да тај обрачун на земљи, ту међу нама, још увијек траје и да му се крај не назире ни у 21. вијеку. Ускоро ће се навршити један вијек од почетка нашег грађанског рата и надам се да тај догађај нећемо обиљежити подјелама, него као јединствен народ који је извукао поуке из братског поклања.

Има ли скривених докумената који би до краја разоткрили размере овог, али и многих других злочина?

– Увјерен сам да постоје одређени документи који свједоче о комунистичким злочинима, али су они и даље недоступни заинтересованим истраживачима. До тада, пред нама су једино сјећања оних који су имали ретку срећу да преживе тај стравични злочин бјегом из колоне смрти или тиме што су поштеђени због малољетства. Они одважнији су записали своја болна сјећања и објављивали су их у емигрантским часописима и књигама.

Да ли је могуће измирење партизана и четника? И како?

– Срби, као и сваки други народ, имају право на памћење, али и право на сазнање. Добро је што се све више говори о култури сјећања на жртве, али ми данас морамо да развијемо и његујемо културу сазнања о својим жртвама. Све су то наши прадедови, дедови, очеви, кумови, сродници, комшије. Ми наше жртве нисмо заборавили. Ми о њима врло мало или готово ништа не знамо. Српском народу је, уз културу сјећања, у овом повратку Богу и историјски потврђеним светосавским духовним вриједностима, насушно потребна и култура сазнања, под којом треба схватити упознавање са сопственом историјском прошлошћу и нашим жртвама. У Црној Гори се, када су у питању жртве са голготског пута „од Везировог до Зиданог Моста”, после промјене власти 30. августа 2020. године, готово ништа није промијенило. Недавно је једна група потомака жртава из Црне Горе посјетила масовну гробницу у Камничкој Бистрици, гдје почива око 70 најбољих свештеника Митрополије црногорско-приморске и скоро три хиљаде Срба из Црне Горе. Није било никога у име државе Црне Горе, али је зато био присутан Матеј Слапар, жупан Камника, са сарадницима. Као свештеник знам и сведочим да се једино у Христу Спаситељу можемо помирити и закопати ратне секире.

Бјежим од смрти

– Наша четворка стиже на ивицу јаме и митраљез опали, падосмо у јаму, остали ме повукоше. Жив сам. Бог није дао да ме зрно погоди. Испод нас велика хрпа лешева и сви се њишу, подигла их велика крв. Крв тешко заудара, али шта могу, чекам шта ће даље бити. Падају у јаму други, трећи, све група за групом, а ја се једва одвезах и отргох од моја три мртва друга. Јама се све више пуни… при крају, у сијенци, чекам своју судбину. Јама се напуни готово до врха када побише задњу групу. Тада угасише рефлекторе, окренуше камионе и пођоше по друге, а ја полако избауљах из јаме и као рањена звијер, руку свезаних иза леђа, стадох бјежати, бјежати некуда, али не знам ни куда бјежим ни гдје се налазим, само бјежим, бјежим да сам даље од злочина, од смрти – прича Милан Мујо Шћепановић, родом из Мртвог Дубоког, из Роваца у Црној Гори.

Енглези без части

– Мајор Зечевић, преко тумача Никчевића, питао је енглеског официра да ли можемо да будемо сигурни да нас какве незнане силе неће вратити у руке комуниста, којима се нипошто живи не желимо предати. Енглески официр, са осмјехом на лицу и намјештеном зачуђеношћу због таквог питања, одговори да нам „свима даје часну ријеч британског официра” да је све у реду и да ми идемо ка својој команди у Италију, а не у Југославију – забиљежио је Недељко Ј. Тијанић на 23. мај и превару енглеске војске.

(Курир)