На данашњи дан, 12. фебруара 1974. године у Москви је ухапшен руски писац Александар Солжењицин, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године. Наредног дана одузето му је совјетско држављанство и протјеран је из земље. У емиграцији је провео двије деценије.

Имам две мисије у животу: да проговорим у име оних који су патили и страдали у совјетским логорима, и да откријем узроке совјетске трагедије, започете Фебруарском револуцијом 1917. године, претходницом Октобарске револуције, послије које ништа није било исто, говорио је велики руски писац, нобеловац и мислилац Александар Исајевич Солжењицин, Овај књижевни великан до краја живота остао је вјеран својим идеалима, због којих је и лично много пропатио. Његова култна дела “Један дан Ивана Денисовича” и “Архипелаг Гулаг” су свједочанства о окрутности совјетског режима након Другог свјетског рата, а говоре о присилним радним логорима за диседенте. Већина логораша били су невини људи, кажњени због неслагања са политичким режимом. Солжењицин је своје књиге писао “из прве руке” јер је 1945. године био осуђен на осам година робије, које је провео по Стаљиновим гулазима. И прије добијања Нобелове награде, 1970. године, а посебно послије ње, Солжењицин је, иако на слободи, био под непрестаном присмотром и притиском руских власти. Његова књижевна свједочанства о мрачним дјеловима руске историје и критика социјалистичке репресије нису биле по вољи ниједног режима. Дјела Солжењицина, баш као и он сам, била су осуђена на “саплитање” у сопственој земљи. И када је 1974. године протјеран из Русије у Западну Њемачку и одузето му држављанство, овај књижевни великан и најславнији дисидент увијек је са љубављу говорио о својој родној земљи. Русију је волио искрено и страствено, али је одбио да ћути на непочинства деспотског совјетског режима. Невјероватан политички и интелектуални тријумф Солжењицина био је у томе што се издигао из пакла логора да исприча причу у књигама такве моралне и документарне снаге каква није забележена у модерној историји.

Руски нобеловац Александар Солжењицин остао је упамћен у нашем народу и по писму подршке Србима који остају да живе на окупираној историјској земљи, покрајини Косово и Метохија: “У недавним тешким годинама ви сте већ претрпјели разарање и уништавање православних храмова, паљење српских школа и директно насиље и убијање. Нека вам Господ сачува храброст да останете и убудуће близу гробова својих ближњих”.