Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Фељтон, сјећање на Чичу (7): Осуђен прије хапшења!

Југословенске власти су вест о Михаиловићевом хапшењу објавиле 24. марта 1946, једанаесет дана после генераловог пребацивања у Београд. Четири дана касније Министарство иностраних послова САД упутило је ноту Титовој влади:
– Борећи се у најтежим околностима, генерал Михаиловић је са својим снагама битно допринео савезничкој ствари за коју се Југославија тако храбро борила.
– Југословенске власти треба да знају да су захваљујући неустрашивим напорима снага генерала Михаиловића, многи авијатичари Сједињених Држава (1944) избављени (из Југославије) и враћени савезницима.
Седам дана касније Титово Министарство спољних послова саопштило је Стејт департменту да је генералу Михаиловићу у Београду већ пресуђено:
– Злочини издајника Драже Михаиловића према југословенском народу сувише су велики и ужасни да би се уопште могло расправљати је ли крив или није крив.
Из Лос Анђелеса тада се огласио мајор америчке војске Џон Кнежевић:
– Ја сам, као познавалац Балкана, био шеф Југословенске секције Заједничке обавештајне службе Армије и Морнарице Америчких оружаних снага на Средњем истоку. То је била моја одговорност да упознам истину о политичкој и војној ситуацији у Југославији.
– Без икаквог двоумљења, ја изјављујем следеће: генерал Дража Михаиловић није издајник. Ако је он то, тада сам и ја и сваки Американац који је служио у овом рату. Он је највећи мученик овог рата.
– Он и ствар демократије, правде, истине, слободе и лојалности према нашим пријатељима и савезницима били су издани од стране наше владе, препуштањем југословенског народа милости и терору Јосипа Броза Тита.
– Сваки амерички официр који је био послан као члан Америчке војне мисије код генерала Михаиловића потврдиће истинитост моје изјаве. Наша влада је увек знала истину.
Зверско мучење генерала Драже
Према извештају француског листа “Експрес” од 18. јуна 1946. године, у току припреме за суђење Дражи Михаиловићу, односно за време “обраде” и саслушања, његови крици су се чули не само у дирекцији Удбе, већ и “на улици”; Кардељ је за време мучења три пута улазио у затвор, а не два пута како су то јавили енглески извори. Генерал је “био у тако тешком стању да су власти његово хапшење могле да објаве тек после једанаест дана, не знајући да ли ће преживети мучење”.
– Сваки од 500 америчких авијатичара који су се (током рата) спасли код генерала Михаиловића потврдиће исто тако моју изјаву, као што ће то учинити и званичне америчке архиве.
– Победе генерала Михаиловића против непријатеља у којима су амерички официри учествовали као сведоци биле су приписане Титовим партизанима. Наше Министарство информација задржало је истину.
– Пре него што се уздигао руски марионета Тито, Британци су генералу Михаиловићу дали мање материјалне помоћи него што је било довољно да се опреми један батаљон његових људи. Све његове молбе које су достављане нашим властима биле су узалудне, јер је г. Черчил био господар наше спољне политике на Балкану.
– 27. март 1941, када су официри српске армије направили државни удар, поставили на престо краља Петра и изазвали Немачку и Италију данас се у Југославији слави као комунистички дан револуције, а нашој влади је добро познато да је Комунистичка партије Југославије, заједно с Титом, у то време вршила саботаже и активности пете колоне, јер је њихов господар Стаљин био још увек верни савезник нацисте Хитлера.
– Комунистичка активност пре и за време напада Немаца, Италијана, Бугара и Мађара на Југославију изостала је све до немачког напада на Русију.
Мајор Кнежевић се на крају изјаве запитао:
– Ако не употребимо сва средства и снагу која нам се налази на расположењу да ослободимо генерала Михаиловића, евентуално и југословенски народ, ми ћемо изгубити нашу веру у Бога и сваку пристојност тако познату нашем народу.
– Где је правда, где истина, шта се десило с нашим американским путем демократије и идеализма, и с нашим националним поносом? Зар треба и ми да постанемо једна марионетска нација руске комунистичке империје?
Реаговала је и британска влада, која је Титу послала сведочење петорице својих официра који су се између децембра 1942. и јуна 1944. налазили у штабу генерала Михаиловића. Група официра, са Армстронгом и Бејлијем на челу, детаљно је описала десет напада које су Михаиловићеве снаге од јуна 1943. до фебруара 1944. извеле на немачке, бугарске и усташке положаје у Србији и Босни и Херцеговини. У овим борбама уништена су четири железничка моста, оштећен један немачки реморкер са шлеповима, ослобођено је Пријепоље, нацистима и њиховим савезницима нанети су велики губици, а Михаиловићеви борци помогли су и спасли најмање 151 савезничког официра и заробљеника.
У документу се изричито каже:
– Свим цитираним операцијама били су сведоци најмање један од потписаних, који су спремни да о њима дају и детаље, а и да сведоче о сличним акцијама у другим деловима Југославије.
Комунистичке власти Југославије нису, међутим, тада тражиле истину, већ Михаиловићеву главу. Према једној депеши британског амбасадора при југословенској избегличкој влади у Лондону, Тито је још крајем 1943. одлучио да “стреља Михаиловића и неке његове људе чим му допадну шака”.
Априла 1946, пре него што је подигнута и оптужница против генерала Михаиловића, пресуду против њега дописнику Ројтера из Југославије саопштио је југословенски министар финансија Сретен Жујовић:
– Дража Михаиловић је издајник. Велики издајник. О томе не може бити питања. Ако се покреће било какво питање у вези са њим, оно је техничко, да ли га треба обесити или стрељати. Народна воља је одлучила о његовој кривици пре много времена.
Крајем априла 1946, кад је Александар Ранковић изјавио да се “очекује” да ће Дража Михаиловић бити оптужен и за “предају Немцима чланова народноослободилачке војске и савезничких авијатичара”, широм Сједињених Америчких Држава дат је знак за узбуну. На ноге су се дигло 537 америчких и енглеских пилота, које је Михаиловић и по цену жртвовања сопствених бораца и српског цивилног становништва, од августа 1944. и почетка 1945. спасао од Немаца и омогућио им да из Југославије извуку живу главу.
Сви су били спремни да сваког тренутка дође у Југославију и да под заклетвом сведоче о свему што су својим очима видели и доживели у Југославији, а кад је југословенска влада одбила њихов захтев, у НЈујорку је само за неколико дана основан ауторитативни Одбор за правично суђење Дражи Михаиловићу.
Међу 75 чланова овог тела нашли су се бивши председнички кандидат републиканаца Алфред М. Лондон, пет гувернера савезних америчких држава, шест сенатора, осам чланова Представничког дома САД , подсекретар САД за спољну политику Самнер Велс и низ истакнутих америчких судија, писаца, судија, адвоката, новинара, свештеника и синдикалних функционера.
Суђење Михаиловићу у Њујорку
Валтер Менсфилд: Пуковник Бејли и ја смо 11. септембра 1943. са хиљаду четника учествовали у борби с Немцима у Пријепољу, која је трајала пет сати. Четници су 3. октобра 1943. напали Немце у Вишеграду
Одбор за правично суђење Дражи Михаиловићу је формирао Истражну комисију, која је у Адвокатској комори НЈујорка саслушала 27 сведока који су током рата у разним својствима боравили у Југославији и имали интензивне контакте с генералом Михаиловићем или с јединицама под његовом командом.
На почетку својих исказа сви су положили заклетву, а њихова сведочења забележио је Кларенс Бонџин, званични јавни бележник и пуноправни стенограф државе Њујорк.
Пред почетак сведочења, која су трајала шест дана, Истражна комисија предложила је југословенској влади да пошаље свог представника на њена заседања, који би имао право да унакрсно испитује све сведоке. Позив је глатко одбијен, са образложењем да би то вређало “добро познати интегритет и независност судова Федеративне Народне Републике Југославије”.
ВАЛТЕР Р. МЕНСФИЛД, обавештајни официр, био је први сведок:
– У Главном штабу генерала Михаиловића провео сам три месеца, од 18. августа до средине новембра 1943. Виђао сам га скоро свакодневно.
– У Србији смо наилазили повремено на железничким станицама на објаве у којима су Немци наводили број стрељаних за ту недељу као одмазду за неки напад четника. Текст је увек почињао речима: “Због злочиначких дела разбојника Драже Михаиловића били смо приморани да лишимо живота”, а затим су давали листу од око 30 до 40 у том крају познатих људи, а потом додали 122 или тако неки број, не наводећи имена.
– Нисам видео ништа што би личило на сарадњу између Михаиловића лично и Немаца. Ако су неке групе четника сарађивале, убеђен сам да Михаиловић није ништа знао о тим случајевима.
– Неки од многих Михаиловићевих команданата, који су оскудевали у оружју и били притиснути са обе стране, од Немаца и партизана, правили су локална примирја с Немцима да би избегли уништење. Сваки овакав споразум био је изазван углавном партизанским нападима за уништење четника који су одбили да приме комунизам. Партизани и друге нередовне војске на целом свету употребљавали су исту праксу и она се не сматра за издају или сарадњу код поштено расуђујуће особе.
– Говорио сам са једним локалним командантом у Невесињу који ми је казао да између њега и Немаца постоји нека врста примирја, јер су га партизани тако притисли да је његова једина нада да се отресе и једних и других да га бар Немци оставе на миру, док поново не прикупи снагу.
– Петог септембра 1943. на планини Чемерници напала нас је група од 300 немачких војника. Били су нас потиснули, а онда је Михаиловић лично преузео команду и најзад их отерао низбрдо. Заробили смо четири или пет немачких војника, убили 20 до 30, а неке ранили.
– Генерал Михаиловић је 11. септембра 1943. британском пуковнику Бејлију и мени дао око хиљаду четника да нас прате до Берана. С Немцима смо се у Пријепољу борили пуних пет часова. Рекао бих да смо убили око 200 Немаца.
– Трећег октобра 1943. године генерал Михаиловић је са око 2.500 људи напао немачки гарнизон од око 800 људи у Вишеграду. У зору смо кренули у напад. Мислим да је убијено 150 до 200 Немаца.
ЏОРЏ С. МУСУЛИН (диверзант и обавештајац):
– У централну Србију, близу Чачка, спустио сам се 18. августа 1943. Михаиловић је био најјачи у Србији, источној Босни, с понешто војске у Херцеговини, Далмацији, Словенији и Црној Гори.
– Чини ми се да су постојале две врсте четничке војске: редовна стајаћа војска од 60.000 до 70.000 људи стално под оружјем и 200.000 до 300.000 људи који су живели на малим имањима и обрађивали земљу на које је Михаиловић могао увек да рачуна. У тој народној војсци такорећи није било оружја, по једна пушка на десет људи, можда и мање.
– За време моје инспекције, која је трајала до 29. септембра 1944, апсолутно није било никакве сарадње између Немаца и четника… Разговарао сам и с генералом Михаиловићем о тим оптужбама на његов рачун. Рекао је: “После погибије стотину хиљада Срба који су пали као жртве казнених експедиција 1941, 1942. и 1943. како бих ја могао бити у дослуху са Немцима и у исто време био лојалан своме народу.”
– Михаиловић је врло често помињао одмазде Немаца које ће уследити после саботажа. Доста је тешко онеспособити друм за неко дуже време, јер су Немци имали потребна средства и људство да га одмах поправе, а исто се односи и на пруге. Ми смо, дакле, могли оштетити пругу коју би они поправили већ идућег дана, а они би побили стотину људи за тај један чин. То се стварно није исплатило.
– На конгресу у селу Ба 27. јануара 1944. биле су две струје. Једна је заступала великосрпску, шовинистичку идеју у земљи, а другу струју су водили либералнији делегати. Изгледа да је том приликом либерална струја, коју је водио социјалиста Живко Топаловић, однела победу.
– Током 1944. из Југославије је евакуисано више од 500 америчких и енглеских пилота, које су Немци оборили изнад Југославије. Ја сам командовао том операцијом, а Михаиловић и његова војска помогли су нам колико год је било у њиховој моћи.
ЏОЗЕФ ВЕСЕЛИНОВИЋ (обавештајни изасланик у Титовом Шестом корпусу):
– Нисам наишао ни на какав доказ о сарадњи између четника и Немаца. Комесар је партизанима свакодневно говорио по пола сата до читавог сата да четници Драже Миахиловића сарађују с Немцима, иако у том крају није било четника. Партизанима су показивали и фотографије које су представљале четнике у друштву Немаца.
– Једног дана официр, који је био шеф фото-секције Шестог корпуса, позвао је мене и чланове моје мисије да посетимо његов атеље. Показујући нам једну фотографију, рекао је: “Ево слике четника са усташом”. Ту се нашао један дечак од 13 до 14 година, који је шегртовао. Омакло му се: “То је слика што си је јутрос састављао!” Пошто сам ја разумео шта је рекао, официр га је погледао попреко и рекао: “Губи се, ово је мој посао!”
Трећина жртава пала у Србији након ослобођења
Тито и његова партија право на неограничену власт у Југославији деценијама ће заснивати на миту о југословенским жртвама у Другом светском рату, иако те жртве никад нису пописане. Зато се одвојена демографска истраживања двојице југословенских статистичких и демографских стручњака, Богољуба Кочовића и Владимира, сматрају најпоузданијим проценама југословенских ратних губитака.
Применом математичке методе, они су установили да је Југославија у Другом светском рату имала 1.014.000, односно 1.027.000 стварних жртава.
Трећину жртава побили су страни окупатори – Немци, Италијани, Мађари и Бугари, а две трећине Југословена страдало је од својих суграђана, од чега више од половине од хрватских фашиста.
Од 40.000 Цигана, који су априла 1941. живели у НДХ, усташке покоље преживело је мање од хиљаду припадника ове етничке заједнице.
За време рата у Југославији је страдало више од 80 одсто јеврејске популације, а према истраживањима једног српског и једног хрватског стручњака, у НДХ је током рата убијен готово сваки шести Србин.
Више од две трећине југословенских жртава пало је у грађанском рату и геноцидном пројекту НДХ.
Чак више од трећине целокупних жртава Србије у Другом светском рату страдало је после њеног ослобођења од немачке окупације, а од краја 1944. до краја 1945. у Србији је без суђења ликвидирано најмање 60.000 људи.
Жртвовали село због пилота
Роберт Мекдауел: Заплењени немачки документи потврђују чињеницу да су немачки покушаји да преко бивших сарадника генерала Михаиловића успоставе додир с њиме, увек пропадали. Већина сељака и интелектуалаца волела је Дражу Михаиловића
Одбор за правично суђење Дражи Михаиловићу је формирао Истражну комисију, пред којом је, у Адвокатској комори НЈујорка, саслушано 27 сведока који су у разним својствима боравили у Југославији и имали интензивне контакте с генералом Михаиловићем:
РИЧАРД Р. ФЕЛМАН (амерички пилот):
– Са својом посадом оборен сам изнад Чачка 9. јула 1944. Немци су за једног ухваћеног пилота давали награду од 200.000 динара (166 долара). Немци су видели кад смо се спустили и запретили мештанима да ће запалити цело село, ако нас не предају њима. Нису нас предали и Немци су спалили село до темеља.
– Питао сам мог пратиоца Миодрага Стефановића зашто су четници жртвовали цело село да заштите Американце који су им страни. Одговорио ми је да су то учинили зато што ја као амерички пилот могу заједничком непријатељу да нанесем већу штету него 100 или 150 Срба.
НИК А. ЛАЛИЋ (амерички капетан – обавештајац):
– У Југославију сам стигао 9. августа 1944. Био сам последњи Американац код генерала Михаиловића.
– Новембра те године задесио сам се у близини Вишеграда, на путу који спаја Вишеград са Сарајевом, кад су четници напали једну немачку колону у пролазу. Вратили су се с два камиона муниције и пушака.
– До 27. децембра 1944, кад сам напустио Југославију, нисам прибавио ниједан доказ о сарадњи четника и Немаца, а то ми је била дужност. Касније сам сазнао да су четници дуж далматинске обале сарађивали с Немцима 1945, пред крај рата, без знања генерала Михаиловића. Уз Михаиловића је била већина Србије, а две трећине професора Београдског универзитета радило је за њега.
РОБЕРТ МЕКДАУЕЛ (пуковник, шеф последње америчке мисије код генерала Михаиловића):
– За време рата у Југославији су постојали Михаиловићеви четници, али српска послушничка влада (Милана Недића) такође је имала своје четнике, Немци и Италијани своје, а извесне банде нису биле везане ни за кога.
– Сећам се два или три случаја у којима је генерал Михаиловић обласним командантима узалуд забранио да продуже са одмаздама против Хрвата и муслимана који су учествовали у покољу Срба. Старешине су тврдиле да у таквим случајевима не могу да обуздају своје људе. Свуда у Југославији је преовлађивало осећање самоодбране против локалног непријатеља било страног или домаћег.
– Мени лично није познат ниједан случај нагодби између Михаиловићевих команданата и Немаца, али по обавештењима из друге руке и мојој личној оцени југословенског духа, могу да замислим да је таквих нагодби било у оним крајевима који су привремено измицали ауторитету генерала Михаиловића.
– Изгледа да су се те нагодбе тицале примања оружја и муниције који су били потребни за одбијање комунистичких напада. Имамо непобитних доказа да су између 1941. и 1945. Титове снаге неуморно нападале како би могле завладати Србијом, Црном Гором и Херцеговином науштрб четника. То су били напади великог обима у којима су почевши од 1943. комунисти у највећој мери користили оружје и муницију које су примали од Англоамериканаца. Последице комунистичког успеха била су масовна стрељања и губитак имовине, а како ја ценим југословенски менталитет, сељаци би тражили помоћ и од самог црног ђавола да би могли да одбране своје заједнице.
– Један амерички ваздухопловни официр, који је пред крај зиме и у пролеће 1945. провео неколико недеља с генералом Михаиловићем, изјавио ми је да су црногорски четници, који су се уз Немце повлачили све до Босне, затражили да се ставе под Михаиловићеву команду. Иако је војни положај у том тренутку био очајан, генерал је одбио да прихвати то појачање.
– Црногорце су усташе десетковале. Михаиловић је у пратњи америчког официра, тим истим путем пошао неколико недеља касније и ступио у огорчену борбу против усташа, али су га у исто време, с леђа, напале Титове снаге. У поразу који је уследио, амерички официр се на генералов савет предао комунистима.
– Официр који је командовао црногорским четницима (Павле Ђуришић) био је раније присан Михаиловићев пријатељ, па ипак је генерал, по причању америчког официра, одбио чак и да види тог човека (јер је сумњао у његову колаборацију са Немцима).
– Ја сам видео документе који потврђују да је било још случајева где су пређашњи Михаиловићеви пријатељи, који су били подлегли немачким понудама, узалуд тражили да обнове односе с генералом. Били су одбијени.
– Заплењени немачки документи потврђују чињеницу да су немачки покушаји да преко бивших генералових сарадника успоставе додир с њиме, увек пропадали.
– Колико сам ја лично могао да приметим, а то је у складу с мишљењем одговорних америчких и британских официра, очигледно је да је већина сељака и интелектуалаца у Србији не само поштовала већ и волела генерала Михаиловића.
– Што се интелектуалаца тиче, успео сам да установим да је две трећине професора Београдског универзитета радило за организацију генерала Михаиловића.
– У сваком крају кроз који сам прошао налазио сам бригаде и батаљоне студената који су били најватренији генералови борци.
Чланови Истражне комисије посебно су замолили пуковника Мекдауела да “изнесе што подробније околности о разговору који је генерал Михаиловић у јесен 1944. водио с Рудијем Штеркером”, представником Хитлеровог изасланика за Балкан Хермана Нојбахера. Одговор на ово питање био је посебно важан због тога што су југословенске комунистичке власти овај наводни сусрет Михаиловића и Штеркера користиле као врхунски доказ четничке колаборације с Немцима.
Пуковник Мекдауел је под заклетвом изјавио:
– Немачки званични представници дошли су у додир са мном ради преговора за предају немачких снага. Нацисти нису хтели да схвате да су савезнички захтеви за безусловну предају сасвим озбиљни и зато су тражили преговоре. Генерал Михаиловић није никако желео ма какав додир с Немцима, али је на моје наваљивање пристао да Штеркер дође.
– Имао сам два разговора са Штеркером. Како је генерал био са мном и непосредно пре и одмах после тих разговора, апсолутно је немогуће да је могао имати прилику да се насамо нађе са Штеркером.
– Ја сам убеђен да су тврдње о њиховом састанку изразит пример напора који се данас чине да се извртањем чињеница уништи углед генерала Михаиловића.
Немци више мрзели Дражу од Тита
Према извештају француског листа “Експрес” од 18. јуна 1946. године, у току припреме за суђење Дражи Михаиловићу, односно за време “обраде” и саслушања, његови крици су се чули не само у дирекцији Удбе, већ и “на улици”; Кардељ је за време мучења три пута улазио у затвор, а не два пута како су то јавили енглески извори. Генерал је “био у тако тешком стању да су власти његово хапшење могле да објаве тек после једанаест дана, не знајући да ли ће преживети мучење”.
Колико ти дугујем, Боже мој
Пошто је одбијена молба за помиловање, у ноћи између 16. и 17. јула 1946. године стрељан је генерал Михаиловић. Суђење Дражи је представљало стаљинистички судски процес
Милош Минић, тужилац, у завршној речи је, упркос свим доказима одбране, Михаиловића ставио у исту раван с Павелићем, називајући чак и сарадњу четника с партизанима у јесен 1941. “гнусним маневром” Михаиловића.
Кад је два дана после Минића дошао ред и на генерала Михаиловића да изговори своју завршну реч, председник суда му је рекао да у “највећој могућој мери настоји да буде што краћи”. У суштини, да се не брани.
Да ли због тога или нечег другог, тек Михаиловићева завршна одбрана, коју је назвао “задњом”, била је толико хаотично конципирана и неповезано изговорена, као да је писана у неком бунилу. Говорио је збрда-здола, враћајући се по неколико пута на исте ствари, превиђајући, рецимо, да се брани од оптужби за колаборацију, које оптужница није доказала, али је на њима инсистирала као да је у томе у потпуности успела.
У одбрани се од конфузије делимично издвојило тек неколико пасуса:
– Нисам био бранилац старих режима Југославије. Цео мој живот у кратким потезима биће довољан да се представим као човек који сам наследио расуло духа у народу у овом тешком рату и расуло војске противу кога сам се борио.
– Још као поручник био сам 40 дана под истрагом и у затвору за симпатије према руској револуцији.
– Никада, ни са једним непријатељем нисам закључио никакав споразум.
– Убеђен сам да сам био на правом путу.
Пресуда је гласила:
– Смртна казна стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и конфискација целокупне имовине.
Од три сачуване пресуде, ниједна није правно ваљана.
Прва није оверена, другу није потписао председник судског већа Михаило Ђорђевић, трећој недостаје заводни штамбиљ, а нису је ни потписала овлашћена лица.
Истог дана када је изречена пресуда, 15. јула 1946, молбу да му се смртна пресуда замени за затворском казном у име генерала Михаиловића поднела је супруга Јелица.
Молба у суду није ни заведена, нити је потврђен њен пријем.
Претпоследња реченица из молбе потврђује Ђиласово сведочење да је Тито преко заменика савезног јавног тужиоца Јосифа Маловића обећао генералу Михаиловићу да ће му поштедети живот. И да је генерал до последњег тренутка веровао у то обећање:
– Уверавам Президијум да ћу за време издржавања казне лишења слободе, својим преданим и пожртвованим радом уложити све да допринесем користи нашој новој држави, као што сам већ показао пре и у току процеса у више махова.
Истог дана молба за помиловање прослеђена је Президијуму Народне скупштине ФНРЈ. Такође, истог дана југословенски министар спољних послова Станоје Симић обавестио је да “извршењу пресуде Михаиловићу нико не може присуствовати”.
Президијум је наредног дана одбио молбу за помиловање Драгољуба Михаиловића, а Војно веће Врховног суда Југославије обавестило је помоћника савезног секретара за унутрашње послове Светислава Стефановића да је Михаиловићева “пресуда извршна”.
Неколико часова касније, у ноћи између 16. и 17. јула 1946, тачно 28 година од када су Лењинови бољшевици убили руског цара Николаја Романова и његову породицу, стрељан је генерал Михаиловић.
Та симболика није био једини совјетски зачин у Титовом обрачуну с генералом Михаиловићем. И само суђење представљало је класични стаљинистички процес.
Чему је у овом процесу суђено и чему пресуђено четири деценије касније саопштио је Јосип Хрнчевић, који је 1946. био јавни тужилац СФРЈ:
– Суђење Дражи Михаиловићу требало је да буде, а то је у ствари и било, суђење режиму предратне Југославије и избјегличкој влади.
Југословенски предратни исељеници молили су Тита да амнестира генерала Михаиловића, али Тита то није дотицало. Исто као што га није коснуло ни то што је морнар Јоже Бијелић из Оребића с Пељешца једном аустралијском листу, изјавио да ће заставу на свом прекоокеанском броду “Глорија”, “поводом стријељања генерала Михаиловић спустити на пола копља”.
Међу светским званичницима који су га молили да помилује генерала Михаиловића био је француски генерал Шарл де Гол, који је говорио да је и он опростио Петену, а да Михаиловић није био Петен. И на ову молбу Тито је остао тврда срца, па му Де Гол то никада “није опростио”.
Неколико година после генерала Михаиловића, без трага је нестао и Никола Калабић.
Његове везе с Пенезићем биле су толико присне да га је крајем априла 1946. звао да му дође на славу, на Ђурђевдан:
– Драги Крцуне. Данас је двадесет и два дана како си био. Апсолутно је ред да дођеш. Знам и уверен сам да си заузет послом, али што је ред, ред је.
– Имам велику молбу, ради се и о мојој слави, Св. Ђорђу. Славио сам славу и у ропству, на положају, и код куће, па те молим братски да ми изађеш у сусрет те да прославим и сада. Знам, ти ћеш рећи – па слави. Тако је, али без тебе не могу.
– Ради се о овоме, у томе се и састоји моја молба: да на Ђурђевдан с Марком (Александром Ранковићем) будеш ми гост на слави – на вечери. Ово је моја братска молба и држим за сигурно да је Марко одбити неће.
Постоје најмање три верзије како је Калабић завршио:
– Променили смо му идентитет – испричао је пред крај живота Александар Ранковић.
– Али, он је продужио да пије и, уместо да крије свој идентитет, само што се није јавно хвалио – ја сам Калабић.
– Наше службе захтевале су да буде ликвидиран, али ја нисам дозвољавао. Рекао сам да не могу да прекршим обећање које сам му дао.
– Преместили смо га у други крај Босне. Калабић је, међутим, наставио по старом, и онда га је Светислав Стефановић Ћећа (савезни секретар за унутрашње послове) – докрајчио.
Један официр Озне, који је учествовао у хватању Михаиловића, тврдио је да је ликвидиран пре него што је генерал и изведен пред суд, а други официр Озне да га је усред Београда, на улици, ликвидирао један неидентификовани човек “чији су најближи били Калабићеве жртве”.
На одгонетање енигме где је генерал Михаиловић чека се 66 година, 13 година дуже него што је живео.
Зна се само да га смртна казна није сломила. У ћелији је мирно чекао крај, читајући знаменити Стендалов роман Пармски картузијански манастир у оригиналу, на француском језику.
Главни јунак овог романа, учесник битке на Ватерлоу, у којој је Наполеон доживео историјски пораз, у једном тренутку се пита:
– Колико ти дугујем, Боже мој.
Фалсификовање докумената
Априла 1986. начелница Архива Југославије Милица Млађеновић ставила је аутору фељтона на увид реверс оригиналних четничких докумената које је Милош Минић преузео 1946, а да их после тога никад није вратио државном архиву Југославије.
То је, по свему судећи, урадио само због тога да се фризирани “сравњени” документи, коришћени на овом суђењу, не би могли упоредити са оригиналима.
У Војном архиву у Београду разоткривен је и други најчешће коришћени систем фалсификовања докумената у овом процесу. Ради се о Михаиловићевим бланко потписаним и уредно овереним папирима, која је он током рата давао појединим својим командантима да их с његовим одобрењем попуњавају, кад између њих не може да се успостави директна курирска веза.
Титови борци су те бланко папире нашли и у личној архиви Драже Михаиловића, заплењеној маја 1945. на Зеленгори.
Са Дражом је умрла част многих
Дража је починио једну грешку – поражен је у грађанском рату у коме су биле супротстављене две југословенске стране и две идеологије. Да је победио, био би херој, побеђен, постао је издајник
Пресуду на смрт генералу Михаиловићу коментарисала је практично целокупна светска штампа.
Неколико часова после њеног изрицања огласио се швајцарски лист Ла газета д’Лозан:
– Зар можемо назвати друкчије но комедијом судски процес где се ради о глави двадесетак људи и где суд одбија да чује сведоке одбране?
– Када желите да убијете свог пса, кажете да има шугу. Тачно је ту тезу заступао војни суд у Београду.
Јерусалимски лист Палестина пост је 18. јула 1946. писао да је Титу пошло за руком оно што није Хитлеру:
– Необична ствар у овом случају са Михаиловићем јесте да су Немци тако упорно настојали – и тако дуго – да га убију. Богиња правде их је у томе надмашила; ова чудна послератна правда, која је отргнула повез са очију да би сигурније нанишанила мету, и одбацила вагу, како би могла у рукама држати колут бодљикаве жице.
– Мало по мало полудели свет је, изгледа, склон да Хитлеру доврши посао који је он започео; и тако бива да све више људи страхује од освита зоре, као што је Михаиловић страховао од свитања јучерашњег јутра.
Истанбулска Република огласила се истог дана:
– Енигма Михаиловић која се окончава, која је можда већ окончана, по кратком и преко сваке мере убрзаном поступку, једна је од оних чинова, авај, тако многобројних, којима се историја овог времена неће поносити. Ко је, најзад, тај генерал кога су савезници годинама хвалили, кога је краљ Петар Други био именовао за министра рата и који је против Немаца водио герилску борбу?
– Је ли то издајник? Је ли то херој? Је ли то родољуб? Је ли то продана душа? Штавише, и изнад свега: Је ли то Југословен? Је ли то комуниста?
– Јер, смешно је хтети осудити Михаиловића зато што је сарађивао са Енглезима и Американцима. Исто тако није логично хтети га осудити зато што је сарађивао са емигрантском Владом у Лондону, јер сећамо се времена када се неки садашњи југословенски државници нису устручавали да, из сопствених интереса, направе споразум с дотичном владом. (Мисли се, пре свега, на формалног шефа комунистичке Југославије Ивана Рибара, Титовог министра спољних послова Станоја Симића и високог функционера југословенског парламента Владимира Симића.)
– Свакако да је Михаиловић починио једну грешку – поражен је у грађанском рату у коме су биле супротстављене две југословенске странке и две идеологије. Да је победио, био би херој, побеђен, постао је издајник.
– Овај рат нам нуди многобројне и још јасније примере те врсте. То никако не служи на част овом веку. Оно што још мање служи на част, то је чињеница да су тог човека напустили они којима је некад служио.
– Михаиловић ће без сумње умрети – можда је већ умро. Али с њим умире и част многих људи који су морали да се својим ауторитетом за њега заложе и спасу га, из захвалности.
Пет месеци након стрељања генерала Михаиловића пред судом у Београду нашао се Франц Нојбахер, немачки генерални опуномоћеник за Балкан.
Државни тужилац: Немачки рајх није могао из Србије да извлачи храну, јер вам то нису допуштале наше партизанске борбене јединице.
Нојбахер: Као шеф немачке привреде у окупираној Србији одлучно и одговорно изјављујем да ми партизане и комунисте нисмо ни осећали. Ако су наша складишта била стално нападана, пљачкана и уништавана, то је била кривица Михаиловићевих људи, а не партизана. Они су испред нас затварали све путеве до села и ризница, те тако спречавали и сваки немачки извоз из Србије.
Државни тужилац: Ви нисте само ратни злочинац, него и битанга. Одузимам вам реч.
Пет година после стрељања Михаиловића, на монтирани судски процес у Београду је изведен и његов бранилац Драгић Јоксимовић. Осуђен је на три године затвора. Умро је годину дана по доласку, а затворске власти његовој породици две године нису дозволиле да преузме посмртне остатке браниоца генерала Михаиловића.
Образложење је било:
– Његово мртво тело мора да одслужи остатак робије!
Непуне две године после Михаиловићевог стрељања, амерички председник Хари Труман одликовао га је Легијом за заслуге. Да га је могао чути, Михаиловићу би образложење вероватно више годило и од самог ордена:
– Генерал Драгољуб Михаиловић одликовао се изванредним држањем. Као врховни командант Југословенске војске и као министар рата, организовао је и водио важне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију.
– Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухопловаца било је спасено и враћено под савезничку контролу.
– Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снабдевање, водио је борбу под екстремним тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савезничкој победи.
Тринаест година касније, у лето 1961, Слободан Пенезић је своме младом сараднику, правнику Миливоју Драшковићу, у трпезарији Титове виле на Златибору у поверењу рекао:
– Међу нама у српском и југословенском руководству дошле су до изражаја суштинске разлике о правој политичкој улози Драже Михаиловића.
– Постоје две тезе о улози Михаиловића које се не могу измирити.
– По једној, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нема шта да се дода.
– По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију.
– Дража је мрзео Немце као и ја!
Оригинална архивска грађа о суђењу генералу Михаиловићу, те 1961. године пренета је из Сарајева, где је била склоњена 1948, после Титове свађе са Стаљином, у Врховни војни суд у Београду. Годинама су је уништавали и прекрајали у Савезном секретаријату за унутрашње послове, Управи безбедности ЈНА и Служби државне безбедности Србије, где се најдуже задржала. Тако да данас у Војном архиву у Београду нема ни оригиналне оптужнице, ни неких важних делова стенограма с главног претреса, ни правоснажне пресуде, нити неких од кључних речи које је генерал Михаиловић изрекао у својој завршној речи.
Неколико година касније, Тито је на једном пријему приметио да се нешто догађа између његове супруге и Михаиловићевог тужиоца, југословенског министра спољних послова Милоша Минића:
– Шта је било? – питао је.
Минић је одговорио да је другарица Јованка питала нешто што није требало да пита.
– А шта је питала?
– Питала је где је сахрањен Дража.
Поткрај Титовог живота, Милован Ђилас, главни ратни пропагандиста врха КПЈ, смогао је снаге да призна:
– Дража је по анализама наших политичких служби важио за једног од бољих четника, у смислу да је био блажи по гледању и поступању од већине његових команданата. За њега се не може рећи да је био фашиста, далеко од тога.”
Није био господар ситуације
Један од најупечатљивијих портрета генерала Михаиловића оставио је писац Драгиша Васић, који је с њим провео цео рат провео: – Дража је веома добар, проста, лаковерна душа српског горштачког сељака. Он свакоме верује да је искрен, од сваког хоће да прими савет, свакоме добро да учини и у невољи да му помогне. – Али он мало познаје људе, мало је читао ван својих војних ствари, а још мање имао прилика да се са људима спори и бори. – Дража је велика морална снага, има огромну популарност у народу. Али он је више икона што виси у цркви а не господари ситуацијом.”
Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ОБРАЗИ И ЂОНОВИ, ЦРКВА И ПОЛИТИКА: Сребреница и Космет срамни печати политичких каријера Спајића и Милатовића!

НОВЕ КЊИГЕ: “Агонија”!

СЈЕЋАЊА: Десет година од смрти Дражине кћерке, Гордане Михаиловић!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

dubrovnik (1)

БРУКА, МОНТЕНЕГРИНИ ЗБОГ ДУБРОВНИКА: Хрватима подилазе, стиде се и осуђују, чак и мртве, своје грађане!

kralj-nikola-i-kraljica-milena

СУЗЕ ЦРНОГОРСКЕ КРАЉИЦЕ: Ако Бог да, осветићемо Косово!

дуско

ШТА БИ: Свједок или оптужени, каже да долази са плавом торбом!

медо8

НЕБОЈША МЕДОЈЕВИЋ: УДБА и даље влада, за Мила више путића!

ковић2

СРПСКИ УГАО, ДР МИЛОШ КОВИЋ: Геноцидна резолуција!