Судбина је према главном јунаку овoг фељтона била више него сурова. На почетку Другог светског рата проглашен је светском личношћу године, а на његовом крају постао је највећи планетарни ратни губитник. Генерал Драгољуб Дража Михаиловић је био први вођа покрета отпора у Европи, чију су главу уценили немачки нацисти, али први и једини вођа једног антифашистичког покрета који је осуђен за колаборацију с фашистима.
Исте године када је врховни нацистички заповедник окупиране Србије за његову главу нудио 100.000 рајхсмарака у злату, Михаиловићеви савезници, Енглези и Американци, пустили су га низ воду и оптужили да шурује са својим нацистичким џелатима.
Био је главна узданица југословенске избегличке владе у Лондону, а она је међу првима дигла руке од њега кад је требало да га одбрани од неоснованих оптужби за колаборацију. За све време Другог светског рата чувао је и образ и трон последњег југословенског краља, а тај исти краљ ће пред крај рата позвати сву Михаиловићеву војску да пређе на страну његовог крвног непријатеља, вође југословенских комуниста Јосипа Броза Тита.
На крају тог рата Титови симпатизери су му убили сина, а преостало двоје деце су наговорили да јавно осуде оца. И да га се одрекну.
Син је, према писању београдске Политике, у јесен 1944. рекао:
– Желим да сперем љагу која је пала на мене издајничким радом мога оца.
Ћерка је, наводно, тражила чак и очеву главу:
– Морамо заборавити и наше најближе, морамо их извести пред суд да одговарају за своја дела.
Тако су генерала Михаиловића на крају његовог животног пута сви оставили на цедилу. И краљ у кога се клео, и војска коју је водио, и народ за чију се слободу борио, и деца коју је васпитавао.
Кад је изгубио све што је имао, генерал Драгољуб Михаиловић се одрекао и самог себе:
– Много сам хтео, много започео, али светски вихор разнео је мене и мој рад.
На почетку рата тај човек је Титу поштедео живот, а овај га је на крају рата осудио на смрт, а његове посмртне остатке тако добро сакрио да се ни данас не зна где се налазе. Убијен је због сарадње с нацистима, а Сједињене Америчке Државе су га две године после његовог стрељања одликовале за борбу против Адолфа Хитлера.
Био је најодликованији, али и најсатанизованији официр у новијој историји Србије. Прокаженији и од набеђеног српског издајника Вука Бранковића. Његово хватање, суђење и ликвидирање представљало је највећу тајну бивше Југославије. Та тајна преживела је и Тита и његову партију и државу, и све његове наследнике и већину његових следбеника.
Терен за први сусрет четничког и партизанског команданта припреман је од почетка септембра, када су се у Београду први пут срели њихови овлашћени представници.
Михаиловићев изасланик, пуковник Бранислав Пантић, саопштио је:
– Слом Хитлера је неизбежан. Совјети ће однети победу. Ми смо свесни да после тога овде долази руска војска. Но у крајњем случају могло би се десити да дође и војска њене савезнице – Енглеске. – Наша група осуђује данашњу (Недићеву) владу и саботираће је на сваком кораку. Осуђује такође и издају Косте (Миловановића) Пећанца (вође предратног четничког покрета који се приклонио Недићу) и с њим нема никакву везу. Али ми не одобравамо ни ваше акције, углавном не све. Сматрамо да још није време за крупније акције. Сада треба чинити припреме, па кад (Немци) буду потучени на Источном фронту. Сада се не исплати за једног Немца или једну (железничку) шину губити 50 Срба.
– Има случаја када партизани нападају и невине људе, Србе, као: неког кулака, жандаре и жандармеријске станице које и нама чине услуге, обавештавају нас итд. Спаљују се у општинама, поред осталог, и земљишне књиге тако да сељаци неће знати чије је шта. Све то, као и пљачка која цвета у последње време, јер пљачкаши искоришћавају име партизана, може и вама комунистима грдно нашкодити у народу.
Требало би да и ви одмах обуставите свакоје акције, па да заједнички очистимо земљу од пљачкаша, разбојника који су се појавили. Затим, да заједно вршимо припреме за моменат бежања Немаца.
Двадесетак дана пре првог сусрета Михаиловића и Тита, Милан Недић је двојици блиских сарадника Драгољуба Михаиловића, мајору Александру Мишићу и потпуковнику Драгославу Павловићу, објаснио зашто је обукао кошуљу колаборационисте. Рекао је да је то учинио због претње Немаца да ће Србију, ако се настави устанак, збрисати с лица земље. Доделиће је својим балканским савезницима да је међусобно поделе.
Према оцени Хермана Нојбахера, специјалног немачког изасланика на Балкану, Недић је до краја рата био “шеф владе који није имао никакву извршну власт”, а “свим својим срцем и душом био је српски националиста”:
– У његовом бироу на зиду је висила слика краља (Петра Другог Карађорђевића), чија избегличка влада је представљала за Немачку непријатељску силу. Симбол напаћеног народа представљала је друга слика, која је показивала, са окрутном реалношћу, жену која је разапета као на крсту. Та жена је представљала мајку Србију.
Недић је преко Мишића и Павловића предложио Михаиловићу да са својим јединицама крене у Босну и Херцеговину да спасава Србе од усташких погрома, а да њему препусти да се обрачуна с комунистима. Алтернативни Недићев предлог био је да Михаиловић, ако не жели да напусти Србију, заједно с њим координира акције против комуниста. Михаиловић је игнорисао Недићеву понуду, али је прихватио иницијативу за преговоре с Титом.
Први њихов сусрет одржан је 19. септембра 1941. у кући војводе Живојина Мишића у Струганику. Обојица су стартовали с великим захтевима. Тито да се без икаквог одлагања настави фронтална борба против Немаца, али и да му се Михаиловић потчини – да уђе у Врховни штаб партизанских одреда као начелник штаба под његовом командом. Михаиловић је одбио оба захтева, тражећи да се борбе наставе као герилске акције и да се партизани ставе под његову команду. Објаснио је да су Немци јаки, да напредују и у Совјетском Савезу, а да ни западни савезници нису кадри да предузму веће војне операције. Проценио је да је борба против Немаца могућа када почну да трпе веће поразе, а Тита је посебно опоменуо на могућност да Немци врше одмазде према цивилном становништву.
Тито је одбацио ову процену, али су се команданти двеју војски на крају начелно договорили да сарађују у заједничкој борби против окупатора, да успоставе заједничку власт на ослобођеној територији Србије, да људима препусте да слободно одлучују којој ће се војсци прикључити и да ратни плен деле на равне части.
Генерал Михаиловић (п)остао је једна од најконтроверзнијих, а сасвим сигурно и једна од најтрагичнијих личности новије балканске историје, можда и парадигма несналажења његових сународника у модерном добу. Ко је стварно био, шта је хтео, шта је започео – о томе говори овај фељтон у коме неће бити прећутана нити селективно интерпретирана, а камоли тенденциозно дешифрована, ниједна од најважнијих аутентичних чињеница, ни о Драгољубу Михаиловићу, ни о времену у којем је живео.
Месец дана после првог сусрета, Михаиловић и Тито су се срели и други пут. Био је то њихов последњи сусрет од кога се много очекивало, јер му је претходила вишенедељна повремена сарадња двеју устаничких војски у Србији. Тито је, пре него што се срео с Михаиловићем, чак месец дана пре него што је изашао из окупираног Београда и први пут видео своје партизане, одлучио да покуша да створи један прокомунистички Народни комитет ослобођења, “неку врсту народне владе”. Од те замисли убрзо га је одвратила Москва, која је управо тих дана обновила дипломатске односе са избегличком југословенском краљевском владом.
Његове присталице тада су људима у западној Србији говориле да су совјетски војници стигли до Дунава и Саве и да ће “ускоро бити ослобођени”. После првог састанка Михаиловића и Тита, настављена је сарадња између четника и партизана, али су се две стране, из дана у дан, све чешће међусобно оптуживале за изостанак садејства у борбама против Немаца. А већ средином октобра ситуација се драматично погоршала. Нацисти су почели колективне одмазде против цивилног становништва Србије.
Први велики злочин извршили су у селу Драгинцу, код Лознице. Наредили су да се сви мушкарци из овог села и околине, почев од 10 година старости, пријаве немачким властима ради добијања објава за слободно кретање. У објави је писало да ће они који буду ухваћени да се крећу без објава бити стрељани. На несрећу, сељаци су поверовали, па су Немци за шест дана стрељали чак 2.950 људи.
Дан-два касније, Немци су у Крагујевцу стрељали 2.300 насумце похапшених цивила. Изговор за овај злочин било је ликвидирање 10 и рањавање 26 немачких војника у селу Неваде, код Горњег Милановца, који су страдали у нападима четника и партизана на једну немачку јединицу, која се кретала према Крагујевцу.
У исто време Немци су извели одмазду и у Краљеву. После неуспешног четничко-партизанског напада на овај град, стрељали су 1.736 мушкараца и 19 жена. Четници су изгубили 80 бораца, а Немци су имали 14 погинулих и 10 рањених.
После ових немачких злочина, Михаиловићу се из манастира Љубостиња обратио владика жички Николај Велимировић:
– Шта ће нам користити земља ако се истреби народ? А истребљење народа српског сада се врши на неколико страна.
– Бог и народ – треба се Бога бојати и Богу молити а народ свој волети и жалити. Али нажалост има пуно безбожника, који нити се Бога боје нити народ воле и жале.
– Многи су од њих извукли своје породице из градова, па онда почели немилосрдно да руше туђу имовину и убијају туђе мајке, синове и кћери. Авај, погибија српска од безбожника!
– Неизмерно боли и мене и многе друге Србе што се у последње дане почело ово рушење приписивати и Вама.
– Да ли заиста и Ви учествујете у борбама око Краљева или то неко злонамерно, а у своју корист, ставља под Вашу фирму? Тако и по другим местима. И ова неизвесност помрачава мисли и леди срце сваког српског родољуба.
– Војвода Б. Г. (Богдан Гордић, сарадник Косте Миловановића Пећанца) причао ми је много о Вама. С дивљењем говори о Вашој мисаоности и храбрости. Али жали што не долазите с њим у везу, као и с другим чисто националним јединицама.
– Учините у овом правцу све што можете и то хитно. Чувајте се свих оних ортака који у Бога не верују. Никад у историји ниједан Србин без вере у Бога није учинио ниједно велико дело, од Немање до Карађорђа и војводе Мишића.
– Без Бога ни преко прага – говоре Срби одувек.
– Партијаштво нас је упропастило и осрамотило. Па зар још да партијашимо? И то данас, и то у Шумадији? Патриотска Босна може данас да послужи примером партијашкој Шумадији. Ако. Пођимо за неким примером.
– Молим Вас да наредите Вашим људима да нипошто не псују светиње, да се посведневно Богу моле и своје крсне славе како могу држе.
– Тешко је бити прави Србин. Само прави човек може бити и прави Србин.
Српски политичар и публициста Адам Прибићевић је у једном поверљивом документу највећу кривицу за преурањени устанак и превисоку цену којом је он плаћен сваљивао на југословенску избегличку владу:
– Положај Срба се битно разликује од положаја ма ког окупираног народа, јер Срби немају посла само с два окупатора, већ и с низом суседних народа, који верују да њихов интерес тражи слабљење, пропадање, чак и истребљење Срба. То су Бугари, Мађари, Арнаути и Хрвати.
– Зато је била дужност југословенске владе да одмах од почетка рата упозорава српски народ на то да се не лаћа оружаног отпора, како би се сачувао српски народ бар у Шумадији и Црној Гори.
– Да је југословенска влада иступила енергично, да је спречила раздражење на устанак које су вршили спикери енглеског радија, упозоравајући енглеску владу на страшан положај српског народа и последице оружаног отпора, верујемо да би се свршило без оних трагичних последица.
– Национални елементи не би се освртали на агитацију осамљене Москве. Покрет би био ограничен на саме комунисте, и угасио би се без великих губитака.
Подсећајући да су устанак партизана и четника “гушиле немачке чете које су ишле на одмор”, а не њихове додатне јединице, Прибићевић је упозоравао и на то да је немачким репресалијама претходило и “гнусно сакаћење немачких војника (сечење ушију, носа, језика, копање очију) које су вршили криминални шумски типови, међу њима Цигани и робијаши”.
Постављајући питање “какве смо добити имали” од преурањеног устанка, он је одговорио:
– Кажу, опрана је част. А зашто Срби да перу по ту цену част, када је неће по ту цену да перу Чеси, Пољаци, Французи, Белгијанци, Холанђани, Данци, Норвежани.
– Међу нашим комунистима било је људи који су имали срца и душу да убију једног немачког војника иако су знали да истим метком убијају 100 наших људи.
– Српски народ неће да буде истребљен ни за што, не само за СССР и Енглеску већ ни за Југославију. Ма колико ко волео Југославију, Срби су живели пре Југославије, па желе да живе и онда када би Југославија морала дефинитивно нестати.
Месец дана после првог сусрета, Михаиловић и Тито су се срели и други пут. Био је то њихов последњи сусрет, од кога се много очекивало, јер му је претходила вишенедељна повремена сарадња двеју устаничких војски у Србији. Уочи овог сусрета Михаиловић је партизанском Врховном штабу предложио да што пре рашчисте “многе неспоразуме” и да у Мачви хитно организују заједнички фронт против Немаца, који су се припремали да поново освоје слободну територију западне Србије.
Уместо с Михаиловићевим изаслаником, Тито је решио да о свим спорним питањима разговара с Дражом лично, а састанак је уприличен 26. октобра 1941, у селу Брајићи код Ваљева.
И Милан Недић се тих дана 1941. године обратио “онима у шуми” : – Знате ли колико ће рат трајати? Може ли српски народ то да издржи? За првом одмаздом доћи ће друга, трећа, па редом. Србља биће све мање, и онда када буде требало да се чује глас српског народа, онда ће он бити немоћан, њега ће околни суседи надјачати, као што су га и надмудрили.
После последњег сусрета Дража Михаиловић наредио да се одустане од убиства Тита, јер му је он својом официрском чашћу гарантовао живот и да му се не сме ништа лоше десити.
Други састанак између Драже и Тита је уприличен 26. октобра 1941. у селу Брајићи код Ваљева. Тито је опет инсистирао да се заједничке борбе против окупатора наставе без обзира на последице, и да Михаиловић пређе у његов штаб, а Михаиловић да се партизански одреди ставе под његову команду, и да отпор према Немцима буде искључиво герилски.
Сагласности није било ни о чему. Ни о Титовом захтеву да партизани у четничке штабове и на територију под четничком контролом делегирају по једног партизанског комесара, ни о Михаиловићевом предлогу да партизани укину комесаре и признају постојеће локалне органе власти, нити о Титовој иницијативи да четници дају легитимитет прокомунистичким народноослободилачким одборима.
Када су одбили све што су један другом предложили, Михаиловић и Тито су прешли на разговор о практичним стварима. Теме другог дела сусрета биле су: подела новца којег су партизани запленили у трезору Народне банке Југославије у Ужицу, расподела наоружања из ужичке фабрике оружја, железнички саобраћај између Ужица и Чачка. Пошто су се две стране већ раније договориле да плен деле на равне части, Михаиловић је тражио половину девизних резерви, Тито је тај захтев формално прихватио. Четнички и партизански вођа су се договорили и о несметаном одвијању железничког саобраћаја између Ужица и Чачка, а Тито је Михаиловићу обећао и да ће му из залиха ужичке фабрике оружја уступити 1.200 пушака.
Двадесетак година касније, Тито је босанском партијском и републичком руководству у поверењу детаљно описао атмосферу која је владала пре и по завршетку овог сусрета.
Најпре им се похвалио како му је Михаиловић пре доласка у његов штаб указао посебну част, шаљући му у сусрет коњички вод.
Испричао је и шта га је Михаиловић прво питао кад су се срели у његовом штабу:
– Реците ви мени, одакле сте ви? Јесте ли ви Рус?
Тито је ћутао, а Михаиловић додао:
– Немој, буразеру, зашто не кажеш. Па, ми волимо Русе.
Пошто се разговор, приликом другог сусрета Тита и Драже, одужио до дубоку у ноћ, домаћин је госту предложио да преноћи у једној оближњој сеоској кући. Тито је невољно прихватио. О томе ће двадесетак година касније сведочити босанском руководству и потанко описати како је провео ту ноћ:
– Читаво вријеме лежим на трбуху, држим пиштољ крај себе, јер су код нас била двојица четника.
– Сви смо се притајили и нико од нас није цијеле ноћи спавао.
Описао је и како су се сутрадан растали:
– Ујутру смо се растали с Дражом, лијепо смо се изгрлили: “Слушај, друже Тито!”
– Није ваљда тако рекао – добацила је Титу супруга Јованка Броз.
– Јесте, и он и (Драгиша) Васић тако су ме звали.
Тито је описао и како га је Васић испратио из Михаиловићевог штаба:
– Спровео нас је до аутомобила. Разговарали смо успут и он мени онако тихо: “Није овде како треба… Ја ћу остати код Драже само зато да спречим разне елементе који на Дражу утичу у негативном смислу.”
Тито му није поверовао, већ га је својим сарадницима описао ружним речима:
– То је таква лопужа један био…
Тито у овој исповести сарадницима из Босне и Херцеговине није рекао да је на повратку из Брајића један четнички командант био поставио бомбашку и митраљeску заседу која је на речици Скрапеж поред Пожеге требало да ликвидира Тита. Кад је о ономе што намерава обавестио главни четнички штаб, Михаиловић је наредио да се Титу не сме ништа лоше десити, јер му је он својом официрском чашћу гарантовао живот.
Уместо те приче, која би Михаиловића могла представити у бољем светлу од оне коју му је он наменио, Тито је водећем босанском комунисти Ђури Пуцару и другим босанским функционерима открио зашто је он уопште ишао на разговоре с пуковником Михаиловићем:
– Морали смо да идемо, јер онда није било јасно с Русима. Они су тражили да се ми с њима некако ујединимо.
Исходом сусрета у Брајићима посебно су били задовољни Немци, који су знали и разлог због којег је окончан неуспешно. Открива га страница Ратног дневника Вермахта од 26. октобра 1941. године:
– Пропали вишенедељни преговори између Михаиловића (вођа четничког покрета који је веран краљу) и Тита (вођа комунистичких партизана у Југославији) у вези с могућношћу заједничке борбе против окупатора и то зато јер су постављени услови које Михаиловић није могао да прихвати.
Према једном недавно откривеном московском документу, на разлаз Тита и Михаиловића утицало је и то што Тито није испоштовао договор од 19. октобра. Уместо да Михаиловићу, како је обећао, уступи половину новца заплењеног у трезору Народне банке Југославије у Ужицу, није му дао ништа, а од обећаних 1.200 пушака из предратне ужичке фабрике оружја, дао му је мање од пола – само 500 комада.
Пуковник Михаиловић је, и пре и после разговора с Титом, апеловао на југословенску избегличку владу у Лондону да учини све што је у њеној моћи да се Тито приволи на заједничку борбу против немачког и италијанског окупатора у Србији и Црној Гори.
Тако је 19. октобра молио генерала Симовића да преко Лондона и Москве покуша наговорити црногорске комунисте да у Црној Гори “обједине борбу с националним снагама које се такође боре против Италијана”.
Двадесетак дана касније, 9. новембра, Михаиловић је поново молио председника југословенске владе да издејствује да се преко Радио Лондона и Радио Москве “подвуче неопходност јединства у командовању и руковођењу борбом против окупатора”. И притом нагласио да ће он “лично са своје стране предузети све потребне мере да се већ започета борба коју су партизани наметнули код Пожеге, Чачка и Ужица оконча и несугласице отклоне”.
Партизанске јединице, пет-шест дана после разговора у Брајићима, напале су Пожегу, једно од важних Михаиловићевих упоришта.
Препад је био изведен под изговором да Михаиловић припрема напад на оближње Ужице, главну Титову тврђаву. Чињеница да су основне четничке снаге тада нападале Краљево, а да је Михаиловић с британским изаслаником Билом Хадсоном контролисао ситуацију око Ваљева, могла би посведочити о томе да су оптужбе о припреми напада на Ужице за Тита биле само изговор за напад на Пожегу.
Логичнијом се чини претпоставка да је партизанско вођство извадило ратну секиру и кренуло на Пожегу због оближњег аеродрома који је био под четничком контролом, јер су тад Енглези били најавили да ће баш на тај аеродром почети четницима да шаљу војну помоћ.
Тито је на другом састанку тражио да Југославија после рата постане совјетска република, а Михаиловић да остане монархија. Тито је захтевао смену двојице четничких команданата – Михаиловић је одбио, исто као што је одбацио партизанску понуду да се под окриљем њихових народноослободилачких одбора организује заједничко снабдевање, јер се иза тог предлога крила Титова жеља да дође до села у којима су четници имали већа упоришта од њега.
Тито: Сазнали смо да Михаиловић припрема напад на Ужице. Да бисмо то спречили, наше снаге су 2. новембра у 4 сата ујутро добиле задатак да изведу контранапад. Налетеле су на 800 четника и потпуно их разбиле.
Слабо брањена Пожега пала је у руке партизана, Михаиловић је послао Титу у Ужице писмо у којем је предложио да се непријатељства хитно обуставе. Тражио је да партизани напусте Пожегу, да се поштују договори о ненападању и да се формирају заједничка комисија и суд за утврђивање узрока и изналажење криваца сукоба.
Тито је формално прихватио предлог за формирање заједничке комисије, али својим снагама није наредио да се повуку из Пожеге.
Да су партизани први напали четнике, а не обрнуто, једанпут је потврдио и сам Тито, који је једном америчком часопису 1944. признао:
– Крајем октобра 1941. сазнали смо да Михаиловић припрема напад на Ужице. Да бисмо то спречили, наше снаге су 2. новембра у 4 сата ујутро добиле задатак да изведу контранапад. Осам километара од Ужица наше снаге су налетеле на 800 четника и после вишечасовне борбе потпуно су их разбиле. Ту је скончао и четнички командант, а неколико стотина четника је прекрило бојно поље. Потом смо наредили општи напад на Ужичку Пожегу, главну четничку базу и заузели је после изузетно крваве борбе, те наставили продирање према Равној гори.
Признање да су партизани извели “контранапад” пре него што су нападнути, ни вођи југословенских комуниста, ни југословенској историографији, није представљало никакву препреку да деценијама говоре како су четници први напали партизане. И да су они једини и искључиви кривци за избијање грађанског рата у Србији.
Истог часа када је извео “контранапад” на четнике, Тито је сву кривицу за непријатељства почео да сваљује на Михаиловића, дајући истовремено знак за пропагандну сатанизацију доскорашњих ратних савезника. Михаиловић и његови сарадници преко ноћи су постали “огавни официрски олош са Равне горе”, “издајничка господа са Равне горе”, “оружје Хитлера”, “издајници српства”.
Ни друга страна није бирала речи, називајући Тита и његове сараднике “мангупима”, “неодговорним људима”, “пробисветима”, “међународним олошом”, “народним крволоцима”.
Михаиловић је тих дана покушао да сазна какво је расположење Немаца. У дипломатски стилизованој понуди рекао им је да “наш народ воли слободу и да би се радовао када се на његовој територији не би налазиле немачке јединице”, да су четници у стању да одржавају ред у западној Србији и да због тога од Немаца тражи наоружање.
Немци му нису поверовали. Мислили су да он жели да добије у времену, да прегура зиму и боље организује своју војску која би у датом моменту ударила на немачку оружану силу. Своје неповерење начелник Управног штаба немачке команде у Србији Харолд Турнер објашњавао је чињеницом да се Драгиша Васић, као један од одговорних за пуч од 27. марта 1941, налази у Михаиловићевом штабу, да штити Јевреје који се налазе код њега, а да се с комунистима не слаже само око начина борбе против окупатора. Немци су зато од Михаиловића тражили само једно – “обустављање борбе и безусловну предају”.
Михаиловић је узвратио истом мером:
– Српски народ воли слободу. Без обзира на то што је слободу изгубио, он се нада да ће је поново стећи.
– Није моја намера била да ратујем против оку патора, јер као генералштабни официр познајем снагу обеју страна. Нисам комуниста и не радим за њих. Али, ја сам покушао да ублажим и спречим њихов терор. Комунисти се не брину за народ…
– Они хоће да погине што више Срба, како би доцније имали успеха. Моја једина намера је да спречим терор који је исто толико ужасан као и немачки. Народ је тренутно изложен двема терористичким акцијама, а невин је…
– Наша дужност као војника је да се не предамо догод можемо издржати. Стога нам се не може пребацити зашто се не предајемо.
Опуномоћеник немачке команде, потпуковник Рудолф Когард, ипак је поставио питање Михаиловићу да ли “безусловно капитулира или не”, а кад је добио одречан одговор, разговори су завршени.
Овај сусрет регистровао је и Њујорк тајмс, који је проценио да Михаиловићеви преговори с Немцима представљају знак слабости Вермахта.
Под притиском Москве и Лондона, Титови и Михаиловићеви представници последњи пут су се срели средином новембра у Чачку.
Разговарало се смирено, али ниједна страна није хтела да попусти.
Кад је четнички преговарач изашао из просторије у којој је одржаван састанак, и свом команданту телефоном јавио да у “преговорима није ништа учињено”, Михаиловић му је наредио:
– Одмах се вратите натраг и направите споразум под ма којим условима!
Тито је споразум о оснивању заједничке комисије, која је требало да утврди кривце за почетак грађанског рата, већ на почетку минирао, осуђујући унапред другу страну као јединог кривца. Партизанском вођи фрустрацију је појачавала и одлука легитимне југословенске избегличке владе, коју су признавале све чланице антихитлеровске коалиције, да Михаиловића 15. новембра 1941. прогласи за “команданта свих оружаних снага у земљи”.
Можда још више начин на који је то генерал Симовић учинио преко Радио Лондона:
– Ми смо не једном поручивали да за одсудну борбу час још није куцнуо… А кад час коначног обрачуна буде дошао, онда ћемо кренути сви у борбу сложни и разбити окове које су нам мрски непријатељи наметнули.
– Позивамо све праве представнике народа, све оне који воле слободу своју и своје Отаџбине, и нарочито све оне храбре синове који су се већ подигли да ту слободу бране оружјем у руци, да се уједине у заједничкој борби против окупатора и насилника, стављајући се под команду команданта свих југословенских оружаних снага у земљи Драже Михаиловића.
Михаиловић је истог дана када су се његови преговарачи последњи пут срели с Титовим представницима, упутио прву прокламацију Србима, Хрватима и Словенцима:
– Ослободити Отаџбину сировог насилника, повратити част нашим заставама, понети их на крајње границе где наш народ бива те ујединити га у Великој Југославији, уређеној братским споразумом Срба, Хрвата и Словенаца на основама поштовања народних права и друштвеног поретка на корист радних народних слојева, ево, узвишених циљева наше несаломљиве борбе.
– Против противника, опремљеног најсавременијим оружјем, може бити успешна само борба уједињеним снагама, организована и вођена с једног места. Појединачне акције значе лакомислено проливање драгоцене крви народа који већ крвари безброј рана.
У обраћању, поробљеном народу у земљи, преко Радио Лондона. генерал Симовић је још рекао: – Немојте наседати пакленом плану наших непријатеља који иду за тим да изазову међусобно убијање и братоубилачки рат. Ко данас из личних разлога или идеолошке разлике ради противно, чини злочин према свом народу.
