ПИШЕ: МИЉАН СТАНИШИЋ
БЈЕЛОПАВЛИЋКИ УЧИТЕЉИ ИЗ 1916. – НАСТАВЉАЧИ СЛОБОДАРСКЕ ТРАДИЦИЈЕ БЈЕЛОПАВЛИЋА
Да бисмо објаснили подвиг бјелопавлићких учитеља из 1916. године, и да је он био само слијед слободарске традиције Бјелопавлића кроз вјекове, коју су ови учитељи поносно слиједили, навешћемо неке од примјера из бурне историје бјелопавлићког племена који то потврђују. О слободарству и карактерологији Бјелопавлића писали су многи, а ми ћемо овдје навести да су Бјелопавлићи још 1455. године одбили да прихвате споразум који су 5. септембра те године на Врањини потисали Стефан Црнојевић у име Зете и млетачки провидур Јован Болодин (у име Млетачке републике). Наиме, овим уговором је била призната извјесна потчињеност Зете Млечанима, а као разлог потписаног уговора била је нарастајућа опасност и потреба заједничког отпора Турцима. Млечани су настојали да се прикажу као наводни савезници Срба, а тежили су да постојећу ситуацију искористе ради јачања утицаја Римокатоличке цркве и да их “полатине”. Бјелопавлићи и још нека племена одбили су да потпишу уговор уколико им се не удовољи да њиме буде обухваћено да управу над нашим православним црквама не могу имати, како је наведено, латинске старјешине, већ само они православне вјере: “Да не буде никаквог попа или архиепископа католичког над нашим црквама, већ да буде од наше вјере настојници наших цркава и да не буде под латинским архиепископом из Крајине”. Бјелопавлићи и још нека племена без испуњења овог услова нијесу хтјели да потпишу уговор, без обзира на посљедице, па се на крају морало удовољити овом њиховом захтјеву. Ово нам показује колика је тада на просторима Бјелопавлића била иманентна православна вјера, па се може закључити да они тада нијесу одлучно иступили били би убрзо “полатињени”.
Бјелопавлићи су још од друге половине 16. вијека престали да плаћају харач моћној турској империји, а 1612. и 1613. године однијели су двије величанствене побједе над бројнијом и наоружанијом турском војском која их је напала, што је изазвало дивљење на европским дворовима када се сазнало о несвакидашњим успјесима да је једно малено српско племе, Бјелопавлићи, извојевало побједе против моћних турских освајача. Поводом тога Млетачка република шаље свога изасланика Маријана Болицу, из Котора, да се у то лично увјери и пошаље им извјештај. Болица је пошао на ове просторе и детаљно се упознао о догађајима у Бјелопавлићима и њиховим побједама над турском војском. Он је потом сачинио извјештај сенату Млетачке републике у којем истиче да је Бјелопавлићима “главна снага у једнодушју, јер су се за одрицање данка цару и давању дохотка спахијама, дали вјеру друг другу под заклетвом да не изда један другога”.
Болица даље у извјештају, поред осталог, пише, да су Бјелопавлићи “наоружани највише мачевима, штитовима и копљима, имају муниције доста и праха, који они сами справљају. Народ је тако храбар, одважан и бистар и такав је поредак у борби да човјек мора да се диви…”. Из извјештаја Маријана Болице може се закључити да се карактерне особине Бјелопавлића очитују у храбрости, слози, солидарности, одважности, несаломивој вјери. Тиме се могу и објаснити успјеси овог маленог српског племена у борби за слободу и опстанак, против неупоредиво бројнијег и модерније наоружаног турског завојевача. Истакнута је и карактерна особина која се огледа у бистрини ума бјелопавлићког човјека, из којег су изњедрени многи умни људи и паметари, од којих су се училе моралне и др. вредноте са циљем да постану добри, храбри и часни људи, досљедни насљедници породице, братства и племена.
Требало би нам много простора да поменемо бројне бојеве против Турака које су Бјелопавлићи водили и у 17. и 18. вијеку, а овдје ћемо, од њих бројних, навести само двије величанствене побједе које су Бјелопавлићи извојевали над вишеструко бројнијим турским снагама и то у боју на Ћуриоцу 1792. године, и на Мартинићима 1796. године, након чега се Бјелопавлићи и Пипери, као српска брдска племена, уједињује са Старом Црном Гором, и та уједињена држава се звала Црна Гора и Брда, а касније им се придружују и друга српска брдска племена и др. Бјелопавлићи нијесу давали мира Турцима у Спужу, па они траже помоћ од скадарског везира Махмуд-паше Бушатлије: “Зар не чујеш драги господаре,/ Што се ради у Бјелопавлиће?/Они су се тебе одметнули/ И устали Срби на оружје,/ Покупише коње и оружје/ И с Турцима кавгу затурише…”. Бројни су ратови које су Бјелопавлићи водили против Турака и у 19. вијеку, а поред осталих навешћемо: Бој на Карковој Луци 1839. године, након које је Петар II Петровић Његош, задивљен побједом Бјелопавлића над Турцима, установио прва одликовања у Црној Гори, медаљу за храброст, којом је одликовао најзаслужније бјелопавлићке јунаке који су се истакли у тој бици. Позната је и херојска одбрана манастира Острога, у нападу бројне Омер-пашине војске 1852. године, и “Девет крвавих дана”, када је Манастир одбрањен. И у другом нападу Омер-пашине војске, 1862. године, Бјелопавлићи су водили огорчене борбе против бројнијих турских снага. Навешћемо примјер, у почетку рата, када су бројне турске снаге изненада напале на Мартиниће, а немајући друге могућности за одбрану села, у цркви у Горњим Мартинићима затворило се 13 мјештана на челу са војводом Матом Радовићем и одатле су пружали жестоки отпор бранећи своје село и светињу. Али, када им је понестала муниција, а како нијесу хтјели да се предају Турцима, сви су заједно изгорјели са црквом коју су Турци запалили, доказујући тиме да је овим часним људима и херојима драже било умријети, па чак и у таквим мукама, него ропски и кукавно живјети. Бјелопавлићи су помагали и другим племенима у борбама против Турака, као Морачанима, 1820, Дробњацима 1841. године, Херцеговцима у устанку 1875. године и др.
И у “Вељем рату” 1876-1878. године Бјелопавлићи су учествовали на бројним бојиштима од Вучјег Дола, Никшића, Клека Метковића, Горевића, Расељине Главице, Маљта, Загарача, Фундине, Бара и многих др. На овим ратиштима учествовали су сви одрасли Бјелопавлићи, показујући велику храброст и вјештину ратовања. Забиљежено је да су само Мартинићи у борбама на Фундини посјекли око двије хиљаде турских глава. Помињу се и остали Бјелопавлићи заслужни за велике подвиге, међу којима је њихов барјак први изашао на познато турско утврђење Шанац Мушовића у Никшићу. И сами књаз Никола, који није био нарочито наклоњен Бјелопавлићима, био је одушевљен њиховим јуначким подвизима, па је у “Новим колима” о томе написао: “А Фундина стрма неће/ ни Борова дати глава,/ да се икад Вражегрмска/ забораву преда слава./ Ма Главице Студеничке и стравична Волујица/ за оружје Брђаније/ остануће перјаница”.
наставиће се
