ПИШЕ: МИЉАН СТАНИШИЋ

БЈЕЛОПАВЛИЋКИ УЧИТЕЉИ ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ

Бјелопавлићки учитељи, браниоци ћирилице и Српства су по повратку из заробљеништва били истакнути поборници уједињења Црне Горе и Србије и том великом чину, вјековном сну генерација Срба да се Српство уједини, дали су и свој лични печат. Учитељ Ново Вучић био је и посланик Велике Народне Скупштине, која је новембра 1918. године донијела одлуку о њиховом уједињењу. Они су и послије тог чина наставили да се баве учитељским позивом, и то већина у истим мјестима гдје су и радили, када су 1916. године дали оставке на службу аустроугарском окупатору. Иако су били изузетно цијењени и поштовани због претходних заслуга, они за себе нијесу тражили никакве повластице, већ су обављали посао учитеља за којег су се школовали и поднијели велике личне жртве. Свој ауторитет заложили су за отварање Гимназије и Учитељске школе која је премјештена из Пећи у Даниловград, што су власти учиниле захваљујући и заслугама ових учитеља, али и великом доприносу Бјелопавлића у минулим ратовима и самом чину уједињења Црне Горе и Србије и стварања државе СХС.

Планови за отварање Гимназије у Даниловграду нијесу у почетку наилазили на разумијевање због, како им је образложено, близине исте у Подгорице, а изискивало је велике материјалне, кадровске и др. трошкове, и да је довољно било то што су добили Учитељску школу.

Нарочито су истрајавали да добију Гимназију поменути учитељи, уз подршку других колега, као и бројних Бјелопавлића, који су изразили спремност да сопственим средствима створе све потребне услове за оснивање приватне ниже Гимназије, која би имала тај статус докле се не би отворила државна. Учитељи су дали обећање да ће дјецу у овој школи учити без икакве материјалне надокнаде, све док на такав начин не изврше притисак на надлежне власти да отворе државну Гимназију. За остварење овог подухвата свим грађанима је одређен порез, па је од прикупљених значајних средстава адаптирана зграда бивше вуновлачаре, чији су смјештајни капацитети одговарали функционисању оваквог типа школе, па су тиме оснивачи ове школе били сви становници Бјелопавлића. За несметани почетак рада школе била су прибављена сва потребна средства. Како су се створили сви услови за њен несметан рад одлучено је да се са почетком њеног рада не чека почетак рада државних школа, већ да настава почне почетком љета. На тај начин се настојало да се приморају надлежни органи како би ову школу претворили у државну.

Иако је настава организована у изузетно топлим љетњим данима, интересовање ученика за похађање наставе било је велико, праћено радним еланом наставника да што више знања пренесу и оправдају њен рад, а ученика да што је више могуће “упију” знања, као и житељима Бјелопавлића да им створе што боље услове за њен успјешан рад. Наставници су наставни процес изводили по одређеним наставним плановима и програмима, идентичним онима у државним нижим гимназијама, уз стручан рад и њихово несебично ангажовање. Када су се надлежни државни органи увјерили у озбиљност рада ове приватне школе, донијели су у другој половини септембра 1919. године одлуку о отварању четвороразредне Државне реалне Гимназије у Даниловграду, и био је дозвољен упис у први и други разред. Упис у други разред дозвољен је свим оним ученицима који су похађали први разред приватне Гимназије, јер су се увјерили да су квалитет наставног процеса, и кроз њега стечених знања ученика, били довољни да су ови ученици били припремљени и спремни да похађају други разред.

Надлежни просвјетни орган је 23. октобра 1919. године верификовао наставни кадар за одређене наставне предмете. Један број учитеља који су изводили наставу у наведеној приватној школи, били су ангажовани и као наставници у новоформираној Гимназији. Број ученика који су похађали ову државну Гимназију стално се повећавао, тако да је нпр. за школску 1923/1924. годину износио 544 ученика, што указује на оправданост њеног постојања. Прије него што је отворена Државна реална Гимназија, у њеној близини почела је са радом 15. маја 1919. године прва Учитељска школа у Црној Гори, која је била смјештена у згради Књажевог двора. Из ове Гимназије уписивани су најбољи ученици у Учитељску школу, али и они из других крајева. За десет година њеног постојања из ње је изњеден велики број учитеља, који су знатно унаприједили провјету у Црној Гори.

Један број ових поменутих учитеља из 1916. године били су ангажовани и као наставници у Гимназији и Учитељској школи. Од тих учитеља као наставници у Гимназији ангажовани су Јакша Брајовић и Трипко Брајовић, док су Томо Драговић и Андрија Драговић радили и у Државној реалној Гимназији и у Учитељској школи.
Томо Драговић је, иако млад, учесник балканског и 1. свјетског рата. За школску 1916/1917. годину постављен је учитељем у Павковићима. Након повратка из заробљеништва, био је ватрени присталица уједињења Црне Горе и Србије. Са оснивањем Гимназије и Учитељске школе био је предавач у тим школама. О његовој животној судбини, као и других учитеља и самом догађају из 1916. године пише Милан Мишо Брајовић (“Племе Бјелопавлићи”), наводећи дјелове из дневника који је Драговић водио. Томо Драговић је био школски надзорник, секретар и потпредсједник удружења учитеља, као и оснивач и предсједник пјевачког друштва “Јединство”. Био је радикалски активиста и од министра финансија Краљевине СХС др Милана Стојадиновића издејствовао је изградњу водовода до Косића, а потом у Ћуриоцу и спомен чесме.

Андрија Драговић је био предавач у Учитељској школи и Гимназији, а касније и школски надзорник, на којем положају га је затекао у Требињу Априлски рат. Био је резервни капетан у Југословенској краљевској војсци. Учествовао је и у Априлском рату и јулском устанку. Био је противник плана комуниста да НОР искористе за револуцију и доласку на власт масовним убиствима својих идеолошких противника, па приступа националном покрету. Приликом одступнице децембра 1944. године за Словенију са њим одлазе кћерка Смиљана од 18 година и син Александар од 14 година. У првој половини 1945. године бивају заробљени од стране комуниста и без суда су стријељани.

(наставиће се)