Ауто литија, која је ”рођена” у Беранама, кренула је из овог мјеста према Андријевици, гдје се послије молитве у цркви Светог Архангела Михаила, упутил до зграде Општине. После краћег задржавања и скандирања ”Не дамо светиње” и пјесама о Косову и Метохији, непрегледна колона аутомобила стигла је у поткомско село Краље, пред цркву Вазнесења Господњег.

Ту је још једном изговорена молитва, а потом се колона аутомобила окићених тробојкама, упутила ка Беранама. Обележавање великог црквеног празника протекло је без инцидената.

О прослави Спасовдана у Краљима код Андријевице разговарали смо са Михаилом – Миканом Перовићем,публицистом и активистом из Краља код Андријевице.

–Не зна се тачно од када су Краљани почели да обиљежавају Спасовдан-Дан Вазнесења Господњег, али предање досеже у давна времена и вели да је овој сеоској завјетини претходила незапамћена временска непогода која је опустошила село. Громови су спалили неколико кућа, а олујна киша напунила ријеку Краштицу и потоке који су у трену прогутали лугове, њиве и ливаде. Пустош и вапај унесрећених погледа упртих у небо није дао одговор. Село се дуго опорављало од небеског бијеса. У одлучним горштачким непоколебљивим срцима за опстанком ојачала је вјеру у Богу. Од тих несрећних дана Краљани су одлучили да се завјетују Господу Исусу Христу, спаситељу од свих несрећа, па је тако Спасовдан озваничен као завјетни дан села Краља, усљед чега подигоше цркву посвећену Вазнесењу Господњем. Све до Другог свјетског рата ова сеоска свјетковина уз све црквене и народне обичаје обиљежавана је сваке године. Од ослобођења до 1993. године овај обичај је обиљежаван скромно у оквирима цркве, а након дугих година које су донијеле друштвене, идеолошке и вјерске промјене 1993. године, ова свјетковина краљских предака поново је враћена у народ. Колико је била важност овог догађаја говори чињеница да су прослави Спасовдана у Краљима те, 1993. године, присуствовали и велики црквени великодостојници, међу којима и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, појашњава Перовић.

Прослава заштитника Краља-Спасовдана, Дана Вазнесења Господњег одржава се у мају или јуну, зависно када по црквеном календару пада тај датум, тачније четвртак. Овај догађај је од посебне важности не само за мјештане Краља, већ и околних села.

Оно што је остало непромијењено је црквени програм са литијом. О томе чак пише и доктор Радослав Јагош Вешовић у својој познатој књизи ”Племе Васојевића”. Он, између осталог, каже: ”На Спасовдан носе се крстови и држе литије по селу. Свештеник са крстовима носи и Јеванђеље, крст и барјак. Ношење заставе – барјака тога дана сматра се као част за онога коме је дата. Обично се даје отресетим момцима”.

Раније се Спасовдан обављао уз богату братственичку софру у центру Краља, код цркве Светог Вазнесења Господњег, а до 1993. године, када је овај обичај враћен у народ, Спасовданска литија се креће до Васове цркве у Лијевој Ријеци, гдје се налази гроб родоначелника свих Васојевића.

И, као што рече доктор Радослав Јагош Вешовић, од давнина до данас повјеравање организације ове свечаности неком од братстава је посебна част. Та част је 1994. године припала братству Миловића и Тајића, чији је барјактар -односно вођа литије био Радун Миловић.

https://www.facebook.com/vukovlad1389/videos/2974461105995409/

Од тада организатори ове вјерске и народне свечаности су братства:

– Лекићи, 1995. године, са барјактаром Радоњом Лекићем,

– Ивановићи, 1996., са барјактаром Радошем Ивановићем,

– Ђекићи, 1997., са барјактаром Вукманом Ђекићем,

– Лабовићи, Ћировићи, Перовићи, Грозданићи, 1998., са барјактаром Миланом Лабовим Лабовићем,

-Ђуришићи, Ђурковићи, Мартиновићи, Јојићи, Маријановићи, Брадићи, Станићи, Оташевићи, 1999., са барјактаром Драгишом Ђуришићем,

– Рајовићи, Нововићи, Милићевићи, Вукићи, Арсовићи, 2001., са барјактаром Миланом Рајовићем,

– Миловићи, 2002., са барјактаром Радуном Миловићем,

– Зоњићи, 2003., са барјактаром Велибором Зоњићем,

– Рајовићи, 2004., са барјактаром Миланом Рајовићем,

– Лабовићи, из Гњилог Потока, 2005., са барјактаром Ратком Лабовићем,

– Лекићи, 2006., са барјактаром Радојем Лекићем,

– Кубуровићи, 2007,. са барјактаром Мишом Кубуровићем,

– Рајовићи, 2001., са барјактаром Миланом Рајовићем,

– Ивановићи, 2012., са барјактаром Драгишом Ивановићем.

И наредних година редом су се мијењала све остала братства.

–Рецимо на крају и то да ову светковину уз богату трпезу прати и разноврстан културно-забавни програм са гостима из цијеле Црне Горе и Србије, па је с разлогом ова светковина једна од најзначајних у годишњем календару културних и вјерских догађаја на просторима сјеверне Црне Горе који окупља на стотине посјетилаца-истакао је на крају Перовић.

Извор: Горан Киковић