После 57 година Радомир Петровић је 2001. године посетио први пут Србију од 1944. На аеородрому Београд сачекали су га многобројни пријатељи и рођаци. Посетио је велики народни сабор на Равној гори 12. маја 2001. године, где га је 50.000 људи дочекало са овацијама. Пред народом Кент је одржао говор. После Равне горе, и посете селу Ба, кренуо је у родни крај у село Горњи Крупац код Алексинца. У родном селу пољубио је праг куће у којој се родио, посетио је Ниш и Нишку Бању. Преминуо је на јучерашњи дан 2006. у Женеви.

Капетан Радомир Петровић Кент је рођен 6. септембра 1917. године у селу Горњи Крупац код Алексинца. Његов отац Велимир, угледни домаћин, био је кандидат Демократске странке Давидовић-Грол. Радомир је гимназију завршио у Алексинцу, а матурирао је у Нишу. Војно-интендантску академију завршио је 1939. у Београду.

У априлском рату 1941, Немци два пута заробљавају Радомира и он два пута бежи. Брзо оснива Озренски четнички одред, са којим учествује у устанку 1941. Ујесен одлази на Равну Гору, са молбом пуковнику Михаиловићу да га упути у Босну. Међутим, добија задатак који је најмање желео – да се легализује у Зајечару, као Недићев официр, како би извукао што више оружја и муниције за четнике. Задатак извршава врло добро, да би средином 1942, када је формиран Тимочки корпус, био постављен за комнданта Бољевачке бригаде. Када су почетком 1942. основане две бољевачке бригаде, Радомир се нашао на челу Прве. Имао је око 800 одлично наоружаних четника, са којима се две године успешно борио против Немаца, Бугара и комуниста. Рањаван је два пута, по једном од Немаца и комуниста. Када је други пут рањен, лета 1944, преко четничких веза, са лажним исправама, пребачен је на лечење у Швајцарску.

У емиграцији, капетан Радомир Петровић Кент је био ађутант Краља Петра, а на тој дужности и један од васпитача престолонаследника Александра. Радио је у Уједињеним нацијама, чије је седиште тада било у Женеви, али је отпуштен на захтев југословенских комуниста. Њихов захтев за изручење је одбијен као неоснован. Потом је био новинар.

Кент је и данас легенда Источне Србије. О њему и његовој девојци Љубици, ћерци истакнутог члана Демократске странке Ике Стојановића, која је после, као и њен отац, страдала од комуниста, народ је спевао песму, чији стих гласи:

Ој Љубице, девојчице,
коме плетеш рукавице.
Ја их плетем мом драгану,
лепом Кенту капетану.

Из интервјуа са Кентом:

– Крајем 1941. године били сте на Равној Гори, да се пријавите, као добровољац, за одлазак у ‘‘Независну Државу Хрватску’‘, где је српски народ највише страдао…

– Негде у октобру или новембру 1941. године био сам у Врховној команди пуковника Драже Михаиловића. Дошао сам са једном мањом групом из Источне Србије, са жељом да идемо у Босну да бранимо Србе од усташког покоља. Једну групу је организовао мајор Бошко Тодоровић, са ким је био у контакту поручник Милић. Пријављивали су се мали одреди, тројке и појединци. Ми из Источне Србије пријавили смо се као група поручника Милића. Чича нас је све примио. Објаснио нам је циљеве Равногорског покрета, захвалио се на нашем пожртвовању и саопштио нам правац кретања преко Дрине. Владало је велико одушевљење што идемо у ‘‘Независну Државу Хрватску’‘, да бранимо нашу браћу изложену усташком покољу. По завршетку Чичиног говора, пришао ми је један млади официр који није био на листи за одлазак. Представио ми се и рекао ми је да је син попа Булована из Фоче. Желео би, каже, на сваки начин да иде за Босну, јер се припрема напад на Фочу. Замолио ме је да иде уместо мене, а да ја пођем са следећом групом. Било ми је непријатно да оставим Милића и другове, са којима сам се спријатељио. Булован је имао једну врло лепу рођаку, коју би оставио са мном за идуће путовање. Рекао сам му да ћу разговарати са Милићем, који ће известити Чичу и Бошка Тодоровића. Сутрадан, курир ми је донео позив да у 10 сати будем у Штабу код Чиче, заједно са мајором Љубом Јовановићем, са ким сам већ био код Чиче у вези одласка у Босну.

Сат пре одласка код Чиче, Љуба је дошао код мене. Није био добре воље и био је брижан. Љубу сам, раније, упознао са капетаном Рељићем, Гандијем Црвенићем и Палигорићем. Ганди је Чичи и Љуби причао све најлепше о мени. Рекао им је да добро познајем Источну Србију и да уживам одличан углед код домаћина тих крајева, јер сам син једног познатог домаћина.

Када је дошао код мене, Љуба је био мало узбуђен и нервозан, што није било у његовој природи. Обојица смо се плашили да нас Чича не пошаље на неку другу страну уместо у Босну. Бојали смо се Јужне Србије. Слутња нас није издала. Када смо ушли код Чиче, у 10 сати, он је био у друштву три официра. Ова тројица одмах изађоше. Чича је био расположен, али му је фалила реч за почетак. Одржао нам је говор, који сам добро запамтио. Рекао је следеће:

‘‘Ја знам да се ви добро познајете и да сте већ искусни борци. Као такви, пријавили сте се да идете у Босну да браните Србе од усташа, то је племенита понуда. Само, важан задатак је спремљен за вас који идете на другу страну. Наша ситуација је врло тешка у овом моменту. Немамо наоружање и муницију. Набавке су врло тешке. Пошто имамо неограничено поверење у вас, јер сте то показали на терену у досадашњој борби, то сам у највећој тајности одлучио да се вас двојица легализујете као официри Српске страже, а затим да за два месеца организујете једну јаку јединицу. Да у највећој тајности, са седиштем у Зајечару, покупите све оружје и муницију и да се, чим то завршите, поново одметнете у шуму. Задатак је опасан, са ризиком да будете откривени и стрељани, али имам поверење и сигуран сам да ћете успети. Задатак мора да буде апсолутно тајан. Само вас двојица знате за задатак, нико више. Све до извршења задатка, нико други од официра и подофицира не сме знати где сте и шта радите, јер се ваш корпус налази под мојом командом. Поред вас двојице, ја једини знам за ово и сносим одговорност. У овим тешким данима помоћ вашег корпуса биће од велике важности. Добићемо један нови корпус, одлично опремљен у оружју и муницији, а даћемо пример и другима да пребаце оружје и муницију нашим јединицама и одредима’‘.

За Љубу и мене није могло бити већег изненађења. Ја сам очекивао све друго изузев овога. Било је речи и раније да ме Чича пошаље код Синише Оцокољића или Пилетића. Обе понуде сам одбио, јер сам желео да идем на запад, у Хрватску, где ме нико није познавао. Изненађен понудом, ћутао сам као замрзнут, остављајући Љуби да размрзне ситуацију. Надао сам се да ће он да одбије понуду, јер је била ужасно тешка и за мене просто неостварива.

Љуба је ћутао тражећи најповољнију реч да на неки начин одбије Чичу. Мени је дах стао, јер нисам знао како ће се извући. Најзад, Љуба отвори уста и рече:

‘‘Господине пуковниче, ако сматрате да смо ми способни да обавимо такав посао, мој млади пријатељ и ја учинићемо све што можемо да се задатак изврши у потпуности по Вашој жељи. Дозволите ми да са Радомиром поразговарам насамо, да заједнички припремимо план и да видимо како можемо најбоље да извршимо задатак. Признајем да сте нас двојицу изабрали за тежак задатак и ако је Радомир спреман, задатка се и ја примам.’‘

После сам сазнао да су сви који су тада са мајором Бошком Тодоровићем отишли у Босну – изгинули.

– Зашто сте се толико бојали легализације?

– Јер је то била најгора ствар. Немци су овај вид нашег лукавства сматрали највећом преваром и најстрожије кажњавали. Да су нас похватали, у сваком случају бисмо висили на ћириличном слову ‘‘Г’‘. И данас га памтим. Смрти се нисам плашио, али сам се плашио вешала.

– Како сте се снашли у легализацији?

– Љуба је био командант Српске државне страже у Зајечару, а ја сам био његов интендантски официр. Били смо у касарни 20. пука. Као интендант, нисам морао да носим униформу. То са униформом искористили смо као повод да ме Љуба ухапси и стави у затвор. Као разлог хапшења наведено је моје одбијање да носим униформу. Стварно сам одлежао четири-пет дана у затвору, у ћелији поред једног комунисте кога сам баш ја ухапсио једне ноћи. Морали смо то да изведемо, да не бих био сумњив, да ме Немци не би ухапсили као четника. Било је важно да сви чују да сам ухапшен. Сматрали смо да ће овај комуниста то испричати својима. Јер, комунисти би Немцима одмах рекли да сам ја четник, када би то сазнали.

Био сам легализован од повратка са Равне Горе, па негде до средине 1942. године. Али, и пре напуштања недићеваца илегално сам излазио на терен. Болесног Љубу (имао је температуру 40 степени) изнели смо у последњи час, јула 1942. године. Немци га умало нису ухватили.

Из касарне 20. пука изнели смо све што је могло да се изнесе, остали су без ичега. На овоме су најбоље радили наредници Муштиклар и Мићан.

Интервју са Кентом приликом доласка у Србију 2001:

ПОГЛЕДИ: Нисте били у Србији 56 година. Какви су први утисци?

КЕНТ: Дуго сам се припремао за овај тренутак. Стално сам у контакту са људима који иду у Србију и долазе из Србије, али ипак, нико није могао да ми каже како је сада овде. Пре свега, ја сам веома изненађен у позитивном смислу. Овде није ни прљаво ни бедно као што се прича. Ниш је чист исто тако као и Женева. Друго, љубазност људи је изванредна.

ПОГЛЕДИ: Ваш син Петар је рођен у Швајцарској и сада први пут види Србију. Какви су његови утисци?

КЕНТ: Петар ми је рекао: “Сада имам разлога да учим српски, видео сам народ који је фантастичан“. Као архитекту, изненадило га је што има много недовршених кућа. Каже да су сада високе зграде малте не свуда исте. И њему Ниш личи на Женеву. Баш је хтео да види да ли је град прљав и пријатно се изненадио видевши да није. Наравно, има прљавих улица и у Њујорку.

ПОГЛЕДИ: Како изгледа Ваш долазак са правне тачке гледишта? Званично, Ви сте и даље “народни непријатељ“…

КЕНТ: Мени комунисти нису судили, није било процеса. Реч је о одлуци која важи за сво командно особље Равногорског покрета. Сви смо без суда проглашени народним непријатељима и издајницима. Зато сада тражимо правду, а не помиловање. Када је председник Коштуница недавно био у Швајцарској, представљајући му групу Срба, рекао сам: “Сви су добри, осим мене. Ја сам народни непријатељ“. Он је одговорио: “Онда сам ја други“. Питао сам га да ли могу да се вратим у Србију, на што је он одговорио: “Апсолутно можете“.

ПОГЛЕДИ: Колико се Ниш променио?

КЕНТ: Разлика је огромна, много се изградило. Поређење је тешко, јер Ниш сада има много више становника. Раније су улице биле широке као у Паризу. Ишао сам у Гимназију у којој сам матурирао. Све је исто. Ни Официрски дом се није изменио. Тврђава је преуређена. Тражио сам кафану “Страхињић бан“, али је више нема. Била је код Дрвене пијаце и шпедитера Вучковића. Свет није обучен као у моје време. С једне стране улице ишли су професори и старија господа, с друге ђаци, лепо обучени и дотерани. Сада је све шарено.

ПОГЛЕДИ: У родном селу, Горњи Крупац, нисте били више од 60 година…

КЕНТ: Село је доста запуштено, мада је богато. Многи су отишли у град. Остали су стари. И тамо има доста недовршених кућа. Гробље је запуштено, не само крупачко, него и свако друго које смо видели. То је највише погодило Петра. Гробља нико не чисти, између споменика расте свашта. Пре рата гробља нису била запуштена. Одржавале су их сеоске општине, а такође и свако своју гробницу. На Западу се каже: “Ако хоћеш да видиш какав је град, погледај гробље“.

ПОГЛЕДИ: Ко Вас је дочекао од ондашње родбине?

КЕНТ: Само зет Велисав Андрејевић. Моја три брата и три сестре су преминули. Велисав има 88 година, али је као младић. Рат је провео у немачком заробљеништву. Он је најстарији у селу. Препознао сам га иако га нисам видео од 1935. године. А наравно, тада, када сам га последњи пут видео, нисам могао знати да ће ми управо он постати зет.

ПОГЛЕДИ: Како сте га препознали?

КЕНТ: Глава му је остала иста. И он је мене препознао. Мене је лакше препознати, због косе, а и ми у фамилији сви личимо једни на друге. Више нико у селу, из оног доба, није жив, сем ондашње дечурлије.

ПОГЛЕДИ: Какав је Ваш утисак о 12. мају на Равној Гори?

КЕНТ: Оно што сам видео не може да се исприча. Треба видети. У селу Ба ушао сам у једну домаћинску кућу, попут оних које сам оставио. Млађи не седају пре старијих, послужује девојка за удају. На Равној Гори сам видео огромну енергију младих Срба који су ту дошли због генерала Драже Михаиловића. Многи можда припадају неким партијама, али нису дошли због партија, већ због Равне Горе. Свакако, треба одати признање Српском покрету обнове за изградњу цркве, споменика и дома. Изнанедио сам се што су сутрадан новине онако неозбиљно извештавале. Писале су о свега десетак хиљада људи, као и да ја имам 96 година и да сам болестан. А било је више од сто хиљада људи, ја имам 84 године и нисам болестан.

ПОГЛЕДИ: Какав Вам је, иначе, утисак о српској штампи? Пре одласка у пензију били сте професионални новинар…

КЕНТ: Наше новине су новинарски добро уређене, али њихов садржај зависи од много чега, пре свега од припадности странкама, интересним групама, и сл.

ПОГЛЕДИ: Шта сте, по повратку, рекли ратним друговима?

КЕНТ: Отпратио ме и сачекао Александар Ђокић, негдашњи члан Штаба 501. Жао му је што није ишао са мном. Ја сам кренуо ношен великом жељом, али могао је да се нађе неки мало луђи судија или полицајац који ревносно поштује закон… Зато сам и понео заједничку фотографију са Коштуницом. Људи се плаше повратка зато што су још увек “народни непријатељи“. Александру сам рекао да је требало да види оно на Равној Гори, да му не могу описати. То сам свима рекао. Иначе, многи су ме питали када ће генерал Дража Михаиловић добити споменик у Београду и када ће Јосип Броз да се исели из Београда. И мене и моје саборце изненађује то што Милош Минић мирно седи, а нико не дође да га саслуша о томе где је Дражин гроб.

ПОГЛЕДИ: Када ћете опет доћи?

КЕНТ: Обећао сам свима: “Убрзо“. Сада чекам правду за наш покрет, да Дража добије место које заслужује. Ако се то деси, направићу распис, па ће доћи сви.