Разговарао: Горан Киковић
Велимир Бошковић, од оца Максима и мајке Феме,дјевојачко. Рођен је 15.фебруара 1939.године у Велици подно Чакор планине. Још као шестогодишњак памти страхоте Другог свјетског рата и памти стријаљање свога дједа Алексе-Лека који је погинуо у јесен 1943.године од Балиста-Вулентара у Зарића лазу према Новшићкој равни. Посебно га је потресао покољ невине дјеце,жена,стараца у Велици 28.јула 1944.године. За само два сата, зликовци из фашистичких јединица „Принц Еуген“ и „Скендер-бег“, побили су 428 особа – жена, стараца и дјеце у Велици и Горњој Рженици. Сем Њемаца, у монструозном злочину учествовали су и Албанци са Косова и муслимани из Плава, Гусиња и Санџака, међу којима су се истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа.
Школовање послије рата започе је у Велици у кући Јанка Бјелановића 1946.године, други разред у кући Никола Живаљевића. Док је трећи и четврти завршио у обновљеној основној школи у Велици. Због материјалне ситуације није редовно похађао наставу и даље школовање и осмогодишњу школу завршио је у Плаву.
Ми смо посјетили његово родно село Велику и разговаралали са Велимиром М. Бошковићем.
Подсјећајући да је тада имао шест година, Бошковић је казао да се пред његовим очима и данданас нижу ужасне слике, које га враћају у вријеме кад је Велика прије 76. година, на празник Кирика и Јулите, остала готово без трећине становништва. Истакао је да кроз своју исповијест желио да опомене све људе на нашим ширим просторима да никад више не помисле, а камоли да учине, нешто налик на велички злочин који се сврстава у највећа злодјела која су се десила током Другог свјетског рата.
КИКОВИЋ:Поштовани господине Бошковићу, прошло је 76.година од стравичног покоља у Велици, шта нам за Глас Холмије можете рећи о том великом злочину и геноциду?
БОШКОВИЋ: ”Тог кобног 28.јула 1944.године имао сам шест година старости. Све памтим као да се десило јуче. Велика је била у рату. Тих дана вођене су борбе у околини Андријевице, Велике, Сјекирице, Ваганице, Чакора и осталих околних мјеста. Становништво је било узнемирено и у страху, јер свуда около чули су се пуцњи и топовске паљбе. Одрасли мушкарци данима нијесу ноћили у кућама, већ су стражарили на скровитим мјестима у близини својих домова.
Слушајући приче старијих, страх је био присутан и код нас дјеце. Бојали смо се рата и погибија, што је било и природно. Дан прије величког покоља селом је пронешена пропаганда да се мјештанима неће ништа лоше десити и да нема никаве потребе да становништво напушта своје домове. Међутим, то је била само замка и припрема за оно што је планирано да се уради са величком нејачи. Дан прије покоља мој отац са осталима из села био је ангажован да носе рањенике уз Велику према Шекулару.
Сјећам се да је уочи покоља мој брат Радомир питао мајку и бабу гдје ће ноћити, пошто отац није био код куће. Оне су одговориле да иде тамо гдје је ишао претходних ноћи. Отишао је и касније, у вечерњим сатима, послије експлозије бомбе у близини куће Ваке Лалевић, дошао је глас да су рањени мој брат Радомир, Милић Бошковић и Драго Вучетић. Мој брат је био најтеже рањен, понешене су му биле обје пете. Мајка и баба су га донијеле код куће, превиле ране како су знале и имале чиме. Те ноћи мајка и баба нијесу спавале. Ујутру кад сам се пробудио, мајка и баба су тихо разговарале међусобно да је у кући Вакиној било пуно људи.
КИКОВИЋ: Господине Бошковићу, ни након 76.година од овог стравичног покоља у Велици, није нам јасно зашто није било организованог отпора пунољетних мушкараца непријатељској војсци?
БОШКОВИЋ: Саит Хоџа из Плава ухватио је групу Величана који су знали помало њемачки језик и који су требали да иду и да преговарају са њемачким командантом. То су били Јевто и Крсто Пауновић, Стамат Јокић и Миљо Симоновић. Он их је затворио у дрвени стан, побио и запалио у близини кућа Јокића.
Баба и мајка су причале да су послије експлозије прешли преко Десенског потока у кућу Милована Бјалановића, гдје се налазило око стотину људи из Велике. Разговарали су и преговарали шта да раде сјутрадан, кад војска прође кроз Велику. Била је пронешена пропагандна вијест да становништво не напушта своје куће и да им се неће ништа лоше догодити. Речено је да људи треба да помогну оправку мостова за прелаз моторизоване јединице кроз Велику. Жене су имале задатак да мијесе хљебове и спремају осталу храну. Такође, речено је да жене и старије особе не напуштају куће. Касније се испоставило да је то била кобна одлука”. Ја сам тог 28. јула 1944. године само захваљујући судбини остао жив.
КИКОВИЋ: Господине Бошковићу, испричајте нам и опишите према Вашем сјећању дан стравичног покоља у Велици 1944.године?
БОШКОВИЋ: Освануо је сунчан дан, са пуно неизвјесности и ишчекивања, како ће војска проћи кроз Велику. Мене и старију сестру Милосаву мајка је послала да чувамо нешто оваца недалеко од куће. Око девет сати, преко Вранпотока, цестом се појавила моторизована јединица окупаторске војске. На кратко се зауставила на цести, а одмах затим у најближу кућу Алексе Пауновић чули смо пуцањ, плач и вриску, затим се дигао дим из куће. Исто се то десило у другим кућама, редом према ријеци. Моја мајка Фема, кад је видјела шта се дешава у Вранпотку, звала нас је да одмах дођемо кући. За кратко вријеме окупаторска војска се појавила у близини наших кућа. Мајка нас је зграбила и повела уз поток у шуму, док је баба са мојим рањеним братом остала у кући. Кад је видјела шта се ради у кућама комшија, да убијају чељад и пале куће, баба је заметнула рањеног унука и кренула да се склони. Нажалост, зликовци су је сустигли. Пред њеним очима заклали су јој унука Радомира од 14.година. Затим су запалили нашу кућу, а њу стријељали. Све је то из нашег кукуруза посматрала комшинка Станија Кнежевић,дјевојачко Зоговић,која је својој дјеци држала руку на уста да не одадну гдје се она налази и тако је пуким случајем остала живаи нама причала шта је тог несрећног дана видјела и преживјела.
Колико сам запамтио, групе војника су биле у тројкама, један војник у зеленој униформи, други у црној и трећи са бијелом капом – ћулафом и реденицима преко груди.никада док сам жив нећу заборавит ове страшне сцене из Вличког покоља.
КИКОВИЋ: Испричајте нам шта сте послије одласка ових крволока и зулумћара видјели тог 28.јула 1944.године?
ВЕЛИМИР БОШКОВИЋ: Након повратка из шуме, када је престала паљба и покољ који је трајао око два сата а за нас преживјеле то је била вјечност.
Заједно са мајком и сестром наилазио на стравичне призоре.. Кад су престали пуцњи и галама вратили смо се из шуме. Наилазимо на призоре. Прво смо видјели да је комшинка Леша убијена испред куће, хљеб и со које је износила пред џелате били су просути у крви, а кућа запаљена. Други призор, мој брат заклан, баба стријељана и кућа запаљена. Трећи призор, први комшија на 50 метара Петар Бјелановић и супруга Наста убијени и у кући спаљени. Све је изгорјело и кућа и тијела, осим два људска стомака који су били насред згаришта, црна од ватре, али неизгорела. Од лешева, који су изгорели, није се имало шта сахранити. Лешеви су били свуда, испред и око кућа, путева и потока. Мртви су сахрањивани, такође, поред кућа и потока, јер другог избора није било. Биле су то ужасне слике, које се никада, надам се, неће поновити” .
КИКОВИЋ: Зашто се дуго ћутало о геноциду у Велици 28.јула 1944.године?
Као што нам је познато ријеч геноцид (гр. генос, род, народ, и лат. аццидере, убити) је међународни злочин намјерног потпуног или дјелимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Спада у најтежу врсту злочина против човјечанства (в. нирнбершка пресуда). Термин геноцид усвојен је на засиједању Генералне скупштине УН (1946). За разлику од етничког чишћења гдје је циљ да се дата територија ”очисти” од одређене групе људи (нагласак је на протјеривању, мада је обично заступљено и физичко уништење), код геноцида је циљ физичко истријебљење. То се и десило 28. јула 1944. у Велици код Плава.
Српски народ гдје год је живио на Балканским просторима нигдје није био окупатор.Напротив са наше стране никад није било колективне освете мада смо имали разлога за то.Ми смо као хришћани увијек праштали својим комшијама и кад само ослобађали ове крајеве 1912.године велика је лаж да су направљени злочини над невиним становништвом Плава и Гусиња. Ми смо се само вјековима бранили од зулума који су вршени над нама. Хришћански је опростити, али људски је не заборавити.Ми смо наставили и послије 28.јула 1944.године да живимо у Велици јер другог дома нијесмо имали.Ми смо своји на своме.Али послијератна комунистичка власт због пароле ”Братства и јединства”,је брзо заборавила жртве и велики дио џелата се слободно шетао Плавом и Гусињем није одговарао за почињене злочине.
Зато је неразумљив страшан геноцид у Велици 28. јула 1944. године, када је страдало преко 500 људи, недужне дјеце, жена и стараца, а за који нико није судски одговарао и нико се до данашњег дана није извинио за тај стравични злочин над недужним цивилима, иако је цјелокупној јавности познато да су тај стравични злочин извршили припадници СС дивизија ”Принц Еуген” и ”Скендер-бег” уз свесрдну помоћ домаћих зликоваца, балиста и вулентара из Плава и Гусиња.
Пострада тада Велика ни крива ни дужна од страшног усуда, који је трајао непуних два сата посла, а нико од домаћих зликоваца макар да каза коју ријеч опроста, камоли да би затворен! Најтеже је било потомцима жртава, јер нијесу смјели јавно ни да проговоре о овом све до недавно заташкаваном злочину, зарад тобожњег ”братства и јединства наших народа и народности”. Тако су и многи врли савременици и мимо своје воље постајали таоци и ”саучесници” страшног непочинства којем нема пандана у нашој новијој историји.
Како се може било какво ”братство и јединство” одржати, ако се крије злочин и ако се злочин никад не осуди? За одговор на ово питање вапи историја, и етика, и право, и душа цијелог српског народа. Може ли данашња генерација, након 76 година од овог геноцида над српским народом, смоћи снаге да бар јавно изнесе потпуну истину о овом догађају? Од укупно 814 страдалих становника садашњих општина Плав и Гусиње у Другом светском рату, само у величком покољу убијено двије трећине нејачи села.
КИКОВИЋ: Зашто данашња власт у Црној Гори не осуди покољ Велици 28.јула 1944.године,а сваке године осуђује догађаје Сребреницу?
БОШКОВИЋ: Власт у Црној Гори ћути о “Иницијативи о геноциду у селу Велика 1944.” и још нема одговора на “Иницијативу за утврђивање пуне истине о геноциду у селу Велика 28. јула 1944. године”, коју је “Клуб Велика” предао Влади Црне Горе, Општини Плав и Исламској заједници у Црној Гори. Зашто Скупштина Црне Горе не донесе одлуку о овом страшном злочину и геноциду и резолуцијом прогласи дан сјећања и да се тај дан обиљежава на државном нивоу као дан сјећања на жртве геноцида у Велици и околним крајевима. Без истине о геноциду у Велици и Полимљу нема европских интеграција и помирења у Црној Гори. Једном утврђена истина би била дјелотворнија од сваке судске пресуде, јер је она након толиког протока времена данас и анахрона и депласирана.
